Iključi komp i posveti se toj deci. Pa kad su ona ok, onda sve drugo.

Mama, moraju to sa svojim godishnjacima iz klase ili okruzhenja da prebrode i pricaju.Obično ovde u NL ako su deca iz klase organizuju i cela shkola za razgovor zajedno sa ucenicima i djacima i ako zhele roditelji prerano preminule dece.Tada imaju shansku da se svi zajedno oproste i pitaju i postavljaju pitanja.
U shkoli mog deteta je pre vishe godina dolazila i milicija da ukazhe na jedan tragican dogadjaj.

Deca su blizini privremene shkole osnovne gde je ishao moj mali nashli rucnu bombu.Dva brata mala u parkicu.Otvorila je i poginula na mestu.Milicija je nakon toga ishla po shkolama i pokazivala kako izgleda rucna i kako se moraju deca ponashati ako tako neshto vide na ulici ,parku...
Drugi put u srednjij drug iz shkole poginuo na skuteru.Isto se cela shkola skupila,plakali,pozdravili se i razgovarali o bezbednosti u saobracaju i ostalim pitanjima.
Ovde su imali i kriza centar gde isto mozhesh se obratiti i zatrazhiti pomoć da prebrodish traumu.
Ako je potrebno skupljaju se i po kucama i pricaju o traumama.
Ja sam u 20-tim tragicno izgubila dobrog prijatelja.Nije mi isto bilo lako.Ali uz razgovor i naravno vreme prebrodi se.

U pitanju je iznenadna ,tragicna smrt i to vishe shokne decu i pubose a naravno i ostale, kad tako tragicno iznenada izgubish blizhnjeg.
Videla sam da drugacije reaguju deca iz okruzhenja za nekog za koga znaju da je duzhe bolestan i bori se neko vreme sa terminalnom boleshcu ili kad je u pitanju starost.

Смрт је део живота. Када се родимо - поченмо да умиремо. Има једна превара - како д аизиграмо смрт, а то је: да нас је пуно, па да они који преживе наставе да живе и за оне којима то није успело. То је једини рецепт.

Ко ће са мртвима - нема му друге, него да легне у гроб и натовари 2т земље преко себе. Остали морају даље, јер то дугују онима који су препрано пали. Гледају нас они одозго и нервирају се ако не одрадимо свој и њихов посао.

Vidi, mama, kao prvo odlično je sto u skoli pricaju o tome. Najgore je cutati i gutati svoju tugu i nemoc.

Druga stvar, ti kao majka možeš da im pomognes malo i malo vise.

Malo je kada si tu da im govoris da to nije strasno, da će da prođe, da je deo zivota. Ja ti ovaj pristup ne bih preporucila. Zamisli i sama da izgubis blisku drugaricu i da ti drugi govore da to nije tako strasno i da će da prođe. Osoba sa tako snaznim osecanjima trazi POTVRDU a ne NEGACIJU svojih osecanja.

I to je ta malo bolja pomoć: pitaj ti njih kako se osecaju i neka ti pricaju koliko im je strasno. Neka kroz pricu istresu tu tugu. A vreme će da odradi ostalo. Da bi rana zarasla mora da se ocisti. Guranjem krvi koja lipti nazad u ranu („nije strasno, nije strasno”) ne radi se ništa korisno - naprotiv.

Kaži im kako se ti osecas u vezi toga.

Na kraju svakog razgovora ih pitaj da ti odgovore nešto pozitivno, šta bi njihove drugarice volele da rade sa njima u tom trenutku, kako misle da ih se secaju na duže staze. O njihovim pozitivnim osobinama itd. Tuga će se isceliti ako se ne sabija u rupu. Pusti osecanja da prokljucaju, pre nego što se ohlade.

Nadam se da sam razumljivo opisala ovo gore.

Smrt je nešto sa čime se teško možemo nositi mi odrasli, a naročito deca, kada se svi njihovi zajednički snovi, planovi, željice nađu negde u vazduhu između nadanja i razočarenja.
Tu su trenuci žalosti, neverice, ljutnje...

Ne postoji na ovom svetu ništa što može nas i našu decu dovoljno zaštiti od tužnih stvari.
One se događaju... a mi ili ćemo pričati o njima jer je i to deo života, ili ćemo stvarati privid neke lažne sigurnosti, kroz ćutnju jer i sami svesno ili podsvesno želimo negirati njihovo postojanje.

Njihova mladost je prednost jer će imati vremena naučiti da žive sa gubitkom.