bravu sa kljuchem, ili neki ka-tanac da stavim na vrata od spa-vajtju. To bre taman mislish spavaju, ili su izashli napolje da se igraju, a ono cvrc- k'o specijalci u-padnu u sobu, stalno dok o-bavljamo moramo se pokrivamo sa tje-bence chak i po ove vrutjine.

Zapravo, tjupro-menim cela vrata, da budu onako, tapa-cirana i zvuchno izolovana, k'o u one direktorske kancelarije, ona Lepa nikad ne mozze da tjuti i da ne pravi neke zvuke dok mislim, to. I onda, shta ako deca chuju, a mi mislimo da nisu tu ili spavaju.

Par puta se desilo da kad u-letju u sobu, nadju nas u, nima chudan raspored, i onako, iz ochi im veliki znak „?” i onda moram da im objash-njavam kako to tatko ne radi nishta strasno njihovoj mamici, malo ma-sira mamu, umorna je. Sva sretja pa k'o da sam znao da tje u-padnu, zagrnuo nas sa charshav. Ali, Lepa onda nema vazduha, pa k'o riba na suvo, grabi sa one njene rukice da od-grne charshav, a ja stalno po-krivam, i onda mozzda deca pomisle da je davim. Ili da ona davi mene, kad je ozgore.