RT BALKAN
3. фебруар 2024.

>>
Александар Павић

Како дешифровати Захарову: Крените својим, српским путем, а ми смо ту

Портпаролка руског Министарства иностраних послова подсећа нас на оно што нас је кроз векове и одржало

„Не треба чекати од некога решење судбине него сам решавати своју судбину. То је веома тешко али нема другог пута. Ако сами градимо будућност она ће радити за нас.” То је само један од бисера које је изговорила Марија Захарова онлајн за медије из Србије 2. фебруара.
Али, ако питамо домаће актере који су нам окупирали медијски и политички простор током овог века – изјава Захарове је апсолутно скандалозна.

Како ми уопште можемо и да помислимо да се упустимо у решавање сопствене судбине? Нисмо ли ми исувише „мали”? Нисмо ли „трава” на којој се туку „слонови”? Нисмо ли кретени ометени у развоју којима требају страни тутори да их уче све испочетка – укључујући и коришћење сопственог језика? Нисмо ли неспособни да ишта производимо, па су нам потребни полубогови звани „страни инвеститори”? Нисмо ли без икакве друге алтернативе осим „европске”? Нисмо ли решени да „више никад не ратујемо”, ма шта нам неко радио?

Збиља, ако смо такви, поставља се питање како се уопште ослободисмо од Турака? Није ли било боље једноставно издати неколико оштрих саопштења после сече кнезова, отићи на поклоњење султану и тријумфално се вратити и обавестити народ да је најважније да је мир ипак сачуван? Што нам је уопште требала та силна косовска погибија, кад смо сви могли да се приклонимо „новој реалности” и заједно јуришамо на Беч – па и даље на север? (Мада, кад се боље размисли, одбрана „хришћанске Европе” нам није донела богзна шта – а та иста Европа се ионако сада добровољно покорава сличној новој најезди.) Плус, не бисмо данас имали проблеме у БиХ и на КиМ, јер би сви били исте вере. Заправо – БиХ и КиМ највероватније не би ни постојали као појмови, а камоли као нерешиви етно-територијални спорови.

Е, сад, треба имати на уму и то да нам Захарова ову „непријатну” истину саопштава после дводеценијског неподношљиво лаког пристајања на скоро све, после добровољног прихватања наизглед вечног спољног туторства.
А ако то практикујемо свих ових година, зашто уопште постоје проблеми, и зашто нам требају њени савети? Није ли требало све да буде решено до сада, и да сви живимо заједно и срећно у некој новој Југославији, или бар Југосфери?

Све могуће уступке смо правили – од уклањања остатака српске државе на КиМ па до распродаје практично свега што се могло распродати. Променили смо школство усвојивши дебилизацију и кривотворење сопствене историје као нови стандард „изузетности”. Срамотно предали скоро цео бивши државни и војни врх кенгурском суду у Хагу. На силу спроводимо геј параде сваке године, уз пратећу милитаризацију Београда. Па зар није требало сви проблеми да нам до сада буду решени? Зар није предавање своје судбине у туђе – по могућству непријатељске – руке требало да буде спасоносни рецепт?

Гле чуда – изгледа да није… Стање на КиМ никад горе. БиХ на ивици да поново постане жариште, уз саучесништво оних истих који су је и пре скоро 30 година наводно смиривали (ала је оправише, свака им част). Свесна и намерна аутоколонизација није донела очекиване благодети. Некад поносна Црна Гора се одрекла и Косова и Русије, не сме ни да помисли да саставља владу без западних амбасада – и опет је безнадежно политички нестабилна. А како то кад је све радила онако како јој је речено, кад је потпуно предала судбину у туђе руке? Зар нисмо све урадили, свега се одрекли да бисмо „живели као сав нормалан свет”?

(наставак у следећем прилогу)