Kako su se američke demokrate spremale za rat u Ukrajini
Prvi deo: Od raspada SSSR-a do „majdanske revolucije”
Patrick Martin
9. aprila 2022. godine
Ovo je prvi deo dvodelne serije.

Bajdenova administracija i američki buržoaski mediji prikazuju konfrontaciju između snaga SAD-NATO i Rusije isključivo kao rezultat ruske invazije na Ukrajinu, koja se zauzvrat pripisuje demonskim namerama jednog čoveka: ruskog predsednika Vladimira Putina.

Na ovaj način se rusko-ukrajinski rat uklanja iz njegovog istorijskog konteksta. Pre svega, međutim, zamagljena je uloga američkog imperijalizma, koji je pripremao i svesno podsticao sukob. Reakcionarni rat se sada koristi da bi se stvorio utisak da postoji podrška javnosti za ciljeve SAD i NATO-a. Ovi se već́ dugo spremaju da zbace Putinov režim, rasparčaju Rusiju i svedu zemlju na polukolonijalni status.

Demokratska stranka je igrala centralnu ulogu u više od decenije antiruskih kampanja. Ovaj članak ispituje njihovu ulogu posebno od kada je administracija Obame-Bajdena stupila na dužnost 2009. On ne daje nikakvu retrospektivnu procenu, oslanjajući se u velikoj meri na ažuriranu analizu događaja od strane Vorld Socialist Veb Site-a. Oni dokumentuju kako su demokrate sprovodile politiku vladajuće klase SAD i njenih stratega nacionalne bezbednosti i kako su direktni agenti vojnog i obaveštajnog aparata preuzeli kontrolu nad strankom.

Raspad SSSR-a i građanski rat u Jugoslaviji
U ranim fazama kolapsa i raspada Sovjetskog Saveza, dve glavne kapitalističke partije u Sjedinjenim Državama složile su se o politici koju treba slediti u ovom ogromnom regionu sveta. Raspad SSSR-a je gurnut napred, iako sa izvesnim neradom, da bi se stvorili najbolji uslovi za američke korporacije i banke i da bi se konsolidovala globalna hegemonija SAD u ovoj situaciji, neki kao „unipolarni trenutak”, drugi definisani kao „ kraj istorije”.

NATO bombardovanje Beograda, april 1999. (Izvor: Vikipedija)
Na primer, dok je Džordž HV Buš naredio masovnu vojnu mobilizaciju koja je dovela do brzog uništenja iračke vojske u Zalivskom ratu 1991. godine, on nije iskoristio ovu prednost da izvrši invaziju na Irak i svrgne Sadama Huseina, kao što su savetovali neki od njegovih savetnika . Buš nije želeo da izazove reakciju Moskve kako ne bi odložio tekući kolaps sovjetskog režima.

Ni Buš u početku nije pozdravio trenutnu secesiju različitih konstitutivnih republika od SSSR-a. Želeo je da što više suzi distribuciju sovjetskih nuklearnih zaliha, koje su fizički bile rasprostranjene u četiri republike Rusije, Ukrajine, Kazahstana i Belorusije. Ukrajina i Kazahstan posedovale su treći i četvrti najveći nuklearni arsenal na svetu, već́i od onih u Kini, Francuskoj ili Britaniji, iako je Moskva kontrolisala šifre za lansiranje. U Lisabonskom protokolu uz START iz 1992. godine, koji je potpisan u hotelskom baru pod pokroviteljstvom američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera, ostale tri republike su pristale da predaju svoje nuklearno oružje Rusiji.

Nakon ratifikacije vlade, 1994. su potpisani odvojeni sporazumi (pod zajedničkim nazivom Budimpeštanski memorandum) u kojima su Belorusija, Kazahstan i Ukrajina formalno pristale da predaju svoje nuklearno oružje Rusiji u zamenu za finansijsku pomoć́ i određene bezbednosne garancije i Zapada i Rusije. Potpisnica sporazuma je, pored SAD, bila i Velika Britanija. Naknadna implementacija sporazuma trajala je dugo i završena je tek 1996. godine.

Tokom ovog perioda, spoljna politika SAD prema Rusiji evoluirala je u skladu sa Smernicama o odbrambenoj politici iz 1992. U njima se navodi: „Naš prvi cilj je da sprečimo pojavu novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili negde drugde, koji predstavljalo bi pretnju sličnu onoj iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Ovo je jedno od ključnih razmatranja u osnovi naše nove regionalne strategije odbrane. Ovo zahteva da sprečimo bilo koju neprijateljsku silu da dominira regionom čiji bi resursi, ako ih poseduje jedna sila, bili dovoljni da postignu status svetske sile.”

Prva značajna neslaganja oko ruske politike nastala su u vezi sa građanskim ratom u Jugoslaviji, a demokrate su zaužele agresivniji stav prema njemu. Jugoslovenski rat je pokrenut 1991. godine time što je Nemačka priznala otcepljene režime u republikama konstitutivnim jugoslovenskim saveznim državama, prvo Sloveniji, a potom Hrvatskoj. Ove deklaracije o nezavisnosti značile su da su veliki delovi srpskog stanovništva, najveće etničke grupe, odjednom postali manjine u novim državama, koje su se definisale po etničkoj pripadnosti.

Usledili su ratovi između Slovenije i savezne vlade u Beogradu, unutar Hrvatske i konačno unutar Bosne i Hercegovine, gde nijedna etnička grupa nije činila već́inu, iako su muslimanski Bosanci bili najveća grupa, a zatim Srbi i Hrvati. Stanovništvo je ranije bilo potpuno integrisano u privredni i društveni život jugoslovenske države i povezano brojnim mešovitim brakovima. I tako je nacionalistička perspektiva bilo koje etnički orijentisane buržoaske grupe bila potpuno bankrotirana i reakcionarna.

SAD i NATO su intervenisali na strani antisrpskih frakcija, podržavajući hrvatsku vladu u fašističkom ratu protiv srpske manjine i stali na stranu vlade u Bosni u kojoj su dominirali muslimani. To je kulminiralo tepihom bombardovanja Srbije 1999. godine. Ranije je CIA podržavala pobunu na Kosovu koju je predvodila Oslobodilačka vojska Kosova, albanska nacionalistička grupa povezana sa trgovinom drogom i otvorenim gangsterizmom.

Rusija je bila u savezu sa srpskim režimom Slobodana Miloševića. Vazdušni rat NATO-a protiv Srbije, koji je uključivao bombardovanje kineske ambasade u Beogradu, kulminirao je sukobom između američkih i ruskih snaga na prištinskom aerodromu na Kosovu koji je pretio da eskalira u otvoreni vojni sukob pre nego što je okončan mogao da bude izbegnut u poslednjem trenutku. .

Klintonova administracija je vodila svoju agresivnu politiku, posebno na Kosovu, bez velike podrške Republikanske stranke, osim frakcije Sokola koju je predvodio senator Džon Mekejn. Klintonova nije mogla da dobije rezoluciju preko Kongresa kojom bi se odobrila vojna akcija SAD, koja je sada morala da se vodi u okviru NATO-a. Podršku vojnoj operaciji SAD u posleratnom periodu kao deo „mirovnih snaga” prihvatila je samo tesna već́ina.

Avganistan, Irak i narandžasta revolucija
Zvanična spoljna politika SAD prema Rusiji nije se značajno promenila sve dok Džordž V. Buš, sin Džordža Starog Buša, nije postao predsednik. Koristeći izgovor za terorističke napade 11. septembra 2001, Buš je naredio američku invaziju i okupaciju Avganistana. U svom prvom obraćanju o stanju Unije, on je zatim izneo doktrinu preventivnog rata (nelegitimnog prema principima Nirnberških suđenja posle Drugog svetskog rata) koja opravdava jednostrane napade SAD na zemlje koje su SAD identifikovale kao „potencijalne” pretnje.
https://tinyurl.com/bdfkvuuy