Небројено пута чуо сам жал за „златним 80-тим”, чак бих рекао да су генерације 1960+ затроване тим сећањем, у којем се меша најлепше доба младости са неким могућностима које се сада чине као „златно доба”

Лично мислим да смо били остављени на стенд-бају, док се не посвршава посао са Источним блоком - СССР и савезницима. Када бисмо се заљуљали: питањима о подели девиза, јурисдикцији савезних вс. републичких власти, захтевима за праведнију расподелу националног дохотка - власти би подигле плате, обезбедиле кредите које не враћаш, а за које си могао: да градиш кућу, купујеш намештај, летујеш, летиш за Лондон и Сингапур.

Све то наравно у оквиру својих плата, које су једном тренутку номинално звучале јако лепо (1.300марака!!) али се живот углавном држао својих устаљених токова.

Власти су за 4-5 година успављивања нације и држања на чекању утрошиле девизне резерве од 8млрд.$. Данас то изгледа мало - али спрам оних цена и потрошачких навика - то је био Елдорадо!

Ствар која се заборавља: 80-те су обележене вожњом пар-непар, искључењима струје, боновима за кафу и детерџент (и шверцом из Аустрије), несташицом лекова и болничког материјала.

Испод потрошачке кулисе сепаратисти су се убрзано организовали и наоружавали, а Срби по обичају блејали о братству и јединству.