Дубоко сам уверен да смо ратове 90-тих водили по налогу руске дубоке државе, завереничког крила у КГБ. Циљ тих ратова није био да се победи, већ да се извуче нерешено, а у сваком случају да се Звер задржи на Балкану.

Нисмо само ми ратовали - ратовало се и у Чеченији, Дагестану, Нагорно Карабаху (Арцах?), по бив.совјетским републикама. И Руси и Амери имали су своје разлоге зашто тамо треба да се ратује.

Ми нисмо могли да идемо на ПОБЕДУ, јер би то била победа као у 1.св.рату - са више мртвих него живих. Постигло се да је непријатељ задржан 10 година, да су се руском и кинеском друштву очи отвориле за благодети и „вредности” западне империје. А да би сачували снаге и минимизовали губитак - ишло се на постепено повлачење, наравно са коскама које дан-данас глође непријатељ: Дејтоном и Резолуцијом 1244.

Они су рачунали: данас потпишемо, а сутра ћемо миц по миц да се поѕеремо на папир; али су у међувремену Руси и Кинези ижџикљали - нисмо ми њима драги, ни недраги, они сада испробавају мишиће - једнако како је то Запад њима радио 90-тих.

А калкулација наших (СМ) била је: дај сад да погинемо за Русе, а они ће се једнога дана вратити да нас избаве. У супротном - изгинусмо и ми и Руси и повратка нема. Пример супротне политике видимо у Бугарској и Македонији: све су дали што им је тражено - и добили патку да избију очи. Македонијом дрмају Шиптари, уцењују Бугари и Грци, а уче их како им је Србин највећи непријатељ.