Greška za greškom vodila je ka velikim gubicima.

Kupres se sluzi alegoricnim opisom.

Pogledaj šta učini od Prilepa Marko,kad mu braca napisase da su zarobljeni.

On usjede vranca pomamnoga,
I iziđe gradu na kapiju,
Skoli Marka sa četiri strane,
Marko sjedi, pije mrko vino,
Al' katane Šarac opazio,
Poče nogam' o zemljicu tući,
Primiče se svome gospodaru.
Kad pogleda Kraljeviću Marko,
Al' katane njega opkolile;
Popi Marko leđeninu vina,
Baci leđen u zelenu travu,
Pa se turi na ramena Šarcu,
A katane na njeg' udariše.
Da je kome pogledati bilo,
Kad udari u katane Marko,
Kako soko među golubove:
Što pogubi sabljom okovanom,
Što pogazi Šarcem od mejdana,
Što podavi u tihom Dunavu;
Pobježe mu Velimir dijete,
Ćera njega na šarinu Marko,
Dostiže ga u polju široku,
Dovati ga malo topuzinom,
Pade dite u zelenu travu;
Odja Marko od konja Šarina,
Saveza mu i noge i ruke,
Pa g' objesi Šarcu o unkašu;
Pa on ode svojoj tulumini,
Baci dite u zelenu travu,
A on opet sjede piti vino.
To gledala Velimirovica,
Pa otide Vuči dženeralu:
„Zlo ti vino, Vuča dženerale!
”Zlo ti vino, a gore ti bilo!
„Sve katane tebe izgiboše,
”Velimiru junak sveza ruke,
„Saveza mu i noge i ruke,
”Pa eno ga pije rujno vino,
A Velimir u travici leži.„
Progovara Vuča dženerale:
”Ne boj mi se, moja snaho draga!
„Sad ćeš viđet', dok se starac kr
Pa on drmnu na gradu topove,
Tri hiljade sastavi katana,
Pa posjede svoju bedeviju,
I iziđe gradu na kapiju;
On naredi niz polje katane,
Opkoliše sa četiri strane,
A to ništa i ne vidi Marko,
Al' pripazi Šarac od mejdana,
Pa nogama o zemljicu tuče,
Primiče se svome gospodaru;
Kad pogleda Kraljeviću Marko,
Al' katane njega opkolile,
On poskoči na noge lagane,
Pa se maši Šarcu na ramena;
Da je kome sjesti, te viđeti!
Kad poćera po polju katane!
Sablja mu je u desnici ruci,
U lijevoj koplje ubojito,
U zubima dizgen od Šarina;
Koga Marko sabljom udaraše,
Po dvojicu od jednog građaše;
Koga Marko kopljem udaraše,
Preko sebe njega preturaše;
Dok s' okrenu nekoliko puta,
Ode k vragu mlada katanija;
Pobježe mu Vuča dženerale
Na njegovoj tankoj bedeviji,
Poćera ga na Šarinu Marko;
Brza mu je pusta bedevija,
Šćaše uteć' gradu Varadinu;
Ljuljnu Marko teškom topuzinom,
Pa je pušta za njim preko polja,
Udari ga sapom od topuza,
Pade Vuča u zelenu travu,
Tad' dopade od Prilipa Marko,
Sveza Vuči ruke naopako,
Saveza mu i noge i ruke,
Objesi ga šarcu o unkašu,
I uvati tanku bedeviju,
Pa on ode sinu Velimiru,
Priveza ih jednog za drugoga,
Pa prebaci preko bedevije,
Bedeviju sveza za Šarina,
Ode pravo bijelu Prilipu;
Obojicu baci u tavnicu.
Knjigu piše dženeralovica,
Te je šalje bijelu Prilipu:
”Bogom brate, Kraljeviću Marko!
„Ne gubi mi Vuče dženerala
”I mojega sina Velimira;
„Išti, Marko, što je tebe drago.”
Dođe knjiga Kraljeviću Marku,
Kada viđe, što mu knjiga kaže,
Onda Marko drugu knjigu piše:
„Vjerna ljubo Vuče dženerala!
”Pusti mene do tri pobratima,
„I podaj im tri tovara blaga;
”I pusti mi staroga Toplicu,
„I podaj mu tri tovara blaga,
”Jer je junak mlogo dangubio;
„I daj mene tri tovara blaga?,
”Što sam moga mučio Šarina;
„Iza toga, dženeralovice,
”Eto tamo Miloš' od Pocerja,
„Pa vi s njime kako načinite.”
Ode knjiga gradu Varadinu;
Kada dođe dženeralovici,
Knjigu gleda dženeralovica,
Šalje blago od Prilipa Marku,
Pa uzima od tavnice ključe,
Te otvori prokletu tavnicu,
I izvadi tri vojvode mlade
I sa njima staroga Toplicu;
Pa ih vodi na bijelu kulu;
Pa berbere hitre dobavila:
Jedni: miju, drugi kosu briju,
A treći im nokte sarezuju;
Donese im vina i rakije
I lijepe svake đakonije,
Pokaza im, što učini Marko;
Pa govori Milošu vojvodi:
„Bogom brate, vojvoda Milošu!
”Pustite mi moga gospodara
„I mojega sina Velimira.”
Njoj govori Miloš od Pocerja;
„Ne boj mi se, dženeralovice;
”Daj mi vranca Vuče dženerala,
„Što ga jaše jednom u godini,
”Kada ide u Tekiju crkvi,
„Opremi ga, kako g' Vuča sprema,
”Da poigram preko Njemadije;
„I daj mene od zlata karuce,
”I u njima dvanaest vranaca,
„Što ih preže Vuča dženerale,
”Kada ide od Beča ćesaru,
„Da m' odnesu staroga Toplicu.
”Daj mi ruho Vuče dženerala,
„Što ga nosi o vaskrseniju,
”Da obučem mojega Toplicu.„
Sve mu dade dženeralovica,
I svakome hiljadu dukata,
Što će piti vino do Prilipa,
Pa odoše bijelu Prilipu.
Lijepo ih dočekao Marko.
Pusti Marko Vuče dženerala,
I njegova sina Velimira,
I dade mu mloge pratioce
Do njegova grada Varadina.
A vojvode dijeliše blago,
Pa se rujna nakitiše vina,
I u b'jelo izljubiše lice,
Svaki Marka u bijelu ruku,
Pa odoše svaki svome dvoru.”

Vidis prijatelju Mile i u ono v prrijeme precani bas nisu uzivali neku naročitu pomoć od maticnih Srba. Zato i postoje ona četiri „C”...