Остаје зачуђујућа констатација да на овај јако битан детаљ у Титовој политици братства и јединства није обратио пажњу ни један једини Титов биограф од Владимира Дедијера, Пере Симића до Јожеа Пирјевеца, да о њему не постоји ниједан објављени архивски документ (нпр. у Перо Симић, Звонимир Деспот, „Тито строго поверљиво: Архивски документи”, Београд, 2010. г.), нити да се овај податак налази у исцрпној „Хронологији револуционарне делатности Јосипа Броза Тита” (Београд, 1978. г., приредили: Бранислав Илић и Војислав Ћирковић), у којој су иначе до детаља презентоване све Титове радне активности из дана у дан и из сата у сат (сем одлажења у тоалет).
Тако нпр. Тито је у септембру 1975. г. посетио Загреб, Кумровец и Сисак али о његовој посети оближњем Јасеновцу ни једне једине речи нити фотографије у овој детаљној хронологији.
Да ствар буде још компликованија, ове две наводне (неформалне) посете Јасеновцу сам Тито не спомиње у својим екранизованим мемоарима (Вељко Булајић, „Титови мемоари”, 1980. г.) нити их спомиње иједан академско-универзитетски истраживач у својим монографијама о Југославији (нпр., проф. Бранко Петрановић, „Историја Југославије”, И-ИИИ, Београд, 1988. г.) О овом детаљу чак ни ми њихови бивши студенти нисмо ништа чули на семинарским вежбама и предавањима наших професора (Бранко Петрановић, Љубодраг Димић).
До сада једини познати извор Титове посете Јасеновцу (1975. г.) је према другу Златоју Мартинову наводно писано сведочење (мемоари) Душана Драгосавца а као живи сведоци се појављују Милош Минић и Едвард Кардељ.
Међутим, последња двојица другова ово Драгосавчево сведочење никада нису потврдила исто као што то није урадио ни, према Златоју Мартинову једини сведок наводне прве Титове поседе Јасеновцу (1945. г.), Иван Стево Крајачић.
Међутим, Крајачић је ипак остао упамћен по својој србофобичној изјави шефу српске делегације Радисаву Недељковићу у припитом стању „Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили” на дан отварања Маузолеја у Јасеновцу 31. јула 1966. г. а након саме церемоније свративши на ручак након лова у оближњим славонским шумама а који (ручак) је приређен највишим званицама на откривању јасеновачког споменика (Архив Словеније, Дедијер, к. 3; Александар Ранковић, Дневничке забелешке, Београд, 2002, стр. 162).
Овом отварању као ни И. С. Крајачић није ни Ј. Б. Тито присуствовао а по природи ствари не само да је требао него је главни говор управо он морао да одржи.
Ипак, остаје чињеница да све битније политичко-револуционарне одлуке у Југославији нису могле бити донесене без коначног Титовог одобрења а то се односи и на Јасеновац.
Да се подсетимо да је територија јасеновачког логора формално претворена у меморијални комплекс жртава фашизма (Спомен-подручје Јасеновац) али читаве две деценије након рата, и да тај меморијални комплекс ни по чему не подсећа на било какву бившу фабрику смрти.
Чак штавише, меморијални комплекс много више подсећа на голф игралиште или на пикник (првомајско роштиљ) излетиште уместо на највеће стратиште у Југоисточној Европи у коме је на најзверскије начине уморено 700.000 људи (500.000 Срба).
Врхунац титоистичког сарказма са овим комплексом је подизање каменог споменика јасеновачким жртвама у коме ваљда још само титоисти не виде стилизовану усташку симболику (4џУ) већ наводно некакав „камени цвет”.
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/tito-je-sakrio-istinu-o-jasenovcu/ 