Истинска правда у свету би се остварила само уколико се оствари истинска демократија широм света. Историја не памти да је истинска демократија остварена било где.
У досадашњој историји, смењивали су се добри или лоши владари, негде силом а негде лажним изборима. Неки степен правде и слободе (али не и демократије) остваривао се ту и тамо, у зависности од карактера и мудрости владара, или од карактера, упорности и јединства народа.

Тврди се да је винчанска култура била оаза мира и демократије, али су је уништили спољни нападачи. И баш у томе је проблем - демократија тражи произвођачки а не ратоборни народ, али произвођачки народ се не може одбранити од ратоборних освајача. Дакле, и он мора да опрема и плаћа своје ратнике. А ко прави ратнике? Па то опет раде владари. А чим имаш ратнике, имаш и оружану силу коју можеш употребити против властитог народа, што пак доводи до сталне тежње владара ка узурпацији власти и умањењима демократских права и слобода.
Дакле, оружана сила се ствара због спољне опасности, полиција због 'унутрашњег реда и мира' а онда се и једни и други употребе против властитог народа у циљу заштите (лошег) владара.

Значи, демократија и даље не постоји, али постоје само мање-више лоши или добри владари. Пошто нема стварне демократије, владари се кроз дужи период њихове владавине обавезно кваре. У почетку њихове владавине су донекле добри према народу, али како учвршћују своју власт и моћ - постају све гори и гори, инклинирајући ка тиранији.

Честе смене владара би биле добар рецепт, али ни то не може без високог степена демократије. То ипак неће моћи да се оствари без демократског консензуса у целом свету. Свет још није дошао до универзалног концепта демократије, па тиме није постигао ни универзални договор о демократији, а од системских решења на светском нивоу нема ни трага. Све док постоји 'опасност од спољњег непријатеља' и пракса 'извоза демократије' - на светском ниву ће се тежити ка диктатури којој управо сведочимо (ковид диктатура).

Суштина истинске демократије јесте да кључне одлуке крећу 'одоздо' а извршавање тих одлука иде 'одозго'. Главни услов томе је изборни систем и контрола (одоздо, од народа), а извршни управљачки систем да делује одозго, у ограниченом мандату, и под контролом демократски бираних народних инспекција. Ово већ тражи ширу елаборацију за неку другу тему. Суштина је да управљачки државни кор мора увек да буде у страху од народне контроле.

Данас је цео систем у свету постављен обрнуто од претходног става. Све више је владара које нико не бира, владара из сенке, ауторитета наметнутих одозго, ко зна чијом одлуком. Све више је одлука које долазе одозго и на које народ нема никакав утицај. Данашње стање са короном је стање које то на један очигледан начин доказује. Кад се владарима омогући да због изузетних прилика успоставе диктатуру, они ће стално измишљати изузетне прилике да би одржавали диктатуру.

Рекох да демократија нигде у свету није успостављена. Тиме мислим на апсолутну истинксу демократију. По различитим земљама имате демократије у неком проценту, мање или више. То ће се најбоље препознати по томе колико је народ задовољан животом у некој држави. То је већ задатак за неке добре и искрене истраживаче, истраживаче које не плаћа режим да дају фабриковане резултате.

На крају, закључак: стабилна и трајна демократија није могућа док се не успостави универзално на светком нивоу. На националним нивоима је могућс само до одређеног степена. Без прецизнијих истраживања, рекао бих да је њен навиши степен тренутно достигнут у Финској и Шведској.

Šta je Sokrat hteo reci . Neće biti bolje dok nebude gore.