Drage moje evo sedim u 6 sati ujutro kao nka ludaca i tapkam po kompjuteru.Čini mi se nikad mi teze nije bilo kao sada.Neosecam ama bas ništa kao i da nisam radila ivf evo već peti put.Svaki put nešto boli a sada ama bas ništa kao da me je telo izdalo i nije ni prihvatilo ona dva mala stvora u subotu.Čak ni na pregnil ne reagujem koji primam svaki treci dan.Nije moguće da je četiri puta i postojao neki bol i tracak nada da je možda uspelo a sad ništa.Osecam se tako bedno,nisam mogla da docekam da ispratim muza na posao i da skuvam veliku solju kafe i zapalim cigaru jer me moj instinkt ovaj put sigurno nevara.Neželim da ga opterecujem vise sa svojim osecanjima jer osecam da je i on na kraju zivaca sa svim ovim,mada to vesto prikriva od mene.Sa posla me stalno zovu i maltretiraju da se vratim ,po njima ivf nije ništa iako sam potpisala pre svega ovoga da bude pola pola dok se neutvrdi da li sam trudna ili ne,tako da ću najverovatnije ostati i bez njega posle ovoga jer se neželim ni u ludilu tamo vracati.Ubija me i to što majku maltretiram da dolazi i da me dvori a mislim za ništa.Poludecu u takvom sam bedaku da se pitam šta mi ovo sve treba.Juče sam razgovarala sa muzem koji me je uvek bodrio i trpio sa mnom sve nedace kroz koje smo prolazili a juče mi kaže da i mi treba da živimo ako neuspe netreba da se opterecujem vise i da se posvetimo jedno drugom.Donekle znam da je u pravu ali kako se pomiriti sa cinjenicom nikad vise...?Izvinite sto vas smaram,znam da je ova tema potegnuta hiljadu puta ali jednostavno osecam potrebu da se nekom izjadam a ko me može u ovom momentu razumeti nego vi koje prolazite kroz ovaj pakao isto kao ja.Dali je moguće da se telo dovoljno nagutalo svih otrova i postalo imuno na njega?