Pomozi koliko možeš i cuti.

Stara mudra izreka.

Mi se ne poznajemo, samo pišemo, bar u mom slučaju. Zato je krajnje uvredljivo pisati i vredjati osobu koju ne znaš. Ne znaš milje, osecanja, privatnu pricu. A moram reci još je nemudrije u ovako teska vremena siriti skandalozne i panicne price među već uplasen narod.

Prozivati Srbe, fotelje, luksuze, aman. Mi smo 25 godina u teskoj prici, deca rođena u ta vremena odrastose u njoj, naše najlepse godine su prozivele i vecina još živi „ta” vremena. I šta predlazes: da ugasim svetlo, iselim fotelje, razbijem kamere, mom petogodisnjem detetu ne slavim rođendan? I tada će Srbima biti bolje, lakse?

Sabran, mudar, praktican, i cutanje je zlato. To da „plutaju lesevi”, ma ne mogu da prepisem šta sve napisa u detalje, odmaze. Svaki novinarski izvor, mama mi živi u Bgd, ne iznosi NA SrećU takve podatke. Žrtva je svaka ogromna.

To šta ja cinim u ovakvim vremenima ostaje meni i mojoj divnoj okolini. Ovde sam naucila najvaznijE tek u 30im: zivot je prioritet, samo tako ima buducnosti. Iako me prati Balkanska melanholija i vaspitanje ucim iz petnih zila svakodnevno. Radi mog deteta.

Meni je uteha i u svakom teskom trenutku moje dete. Uz nju nalazim komfor i smirujem emocije. Ne sudim nikome ni kada menja boju laka za nokte ili frizuru kada mu je teško. Prosto gledajuci moje dete i kroz objektiv ja udisem snagu i zivot. I uopste se ne pravdam nego ponosim, mada je prijatno videti da mnoge mame razumeju.

Hvala Svirena pisaću ti. Pozdrav svima.