juče smo bili kod druga mojih cerki na igranju. idu zajedno u skolu, a roditelje poznajem od ranije. nismo bliski prijatelji, ali sticajem okolnosti znam ih dugo. reč je o divnoj porodici sa dvoje dece. imaju stariju cerku. uglavnom, pozajmili smo na kraju svesku, da nešto prepisemo, vezano za skolu.
u toj svesci je, na zadnjoj strani, napisano/ voleo bih da sam mrtav, decijim rukopisom, tj. sigurna sam 100% da je klinac to napisao.
on je super dete, odlično se slaze sa drugom decom, jedan od najboljih u razredu...nisam primetila ništa cudno u vezi sa njim, osim sto ponekad kaže da bi voleo da je devojcica. ni to mi nije toliko cudno, obzirom da ima dosta stariju sestru, za koju je jako vezan.
razmišljam da li da pokazem roditeljima ili da gledam svoja posla. nekako, instiktivno mislim da nije suicidan, a opet ne bih da se ni pravim luda, oni ipak znaju mnogo stvari koje ja ne.
verujem da je reč o nekom obliku zezanja. jer, raste pored sestre tinejdzerke i kuca je uvek puna devojcica. prosto, slusa i vidi dosta stvari koje su daleko od njegovog uzrasta. a, opet, takva recenica mi para usi i nije mi ni malo smesna.
svi smo osetljivi na svoju decu i teško primamo bilo kakvu kritiku sa strane, čak i od najblizih, a ja to nisam.
šta biste uradile< ovde bi dosao znak pitanja kad bih znala gde je. pišem sa mm kompa