Rano.. Stari gastosi su bili okrutni, ostavljali djecu kod kumova, baba da odrastaju

teodora ako si mene pitala, moje dijete ima 5 godina. dakle ja vu je odvesti i biti tamo veci dio vremena, a 3 nedelja sa babom dedom ujakom i ostalom familijom, neko od njih troje će je vratiti nazad, već su svi putovali dosta i nije me strah.

Bas prošle godine kad su svekar i svekrva bili ovde hteli su da vode cerku sa njima al ja nisam htela ni da čujem. Dete od 3.5 godine da saljem ne pada mi na pamet. Em sto je to dug put, em sto nema sanse da bi ja mogla bez nje tako dugo, za mene bi i 7 dana bilo previse. Ona ode kod mojih preko vikenda (oni su 10-15 minuta od nas) i ja je uzasno poželim. Za ta 2 dana obavezno zovem par puta da vidim šta radi. Ja sam stvarno uzas što se toga tiče. Ne mislim da ću ikad biti spremna na to da je posaljem negde na par sedmica a da nepricam na par meseci.

Ovo je za mene neizvodljivo,(svi u velikom gradu, na prometnoj ulici gde me je strah da ne izlete, roditelji onemocali, niko ne vozi kola, leti vruce itd.) ali da sam u mogućnosti, sigurno bi ih slala. Mislim da je uzrast tvojih decaka, Teodora, taman da pocnes da ih ostavljas u Sr. preko leta.

Gde ja živim, skoro svi salju decu kod baba i deda, ako su ovi u snazi. Ili ih jedan roditelj odvede, a drugi dovede, ili nadju nekog drugog ko putuje sa svojom decom, pa ga zamole da povede i njihovo dete. Za decu je boravak tamo koristan i po meni preko potreban, da ne postanu mali clueless amerikančići

Nasa starija kcerka sad ima 7 godina. KAd je imala 3.5 godine, bila je 3 nedjelje sa mojim roditeljima na Krku. Onda smo mi dosli po nju. Sa 4.5 godine je ostala sa njima 5 nedjelja. Jedno ljeto smo svi bili zajedno 2.5 mjeseca jer ja hvala Bogu nisam radila. Sa 6.5 godina je bila 2 puna mjeseca sa mojim roditeljima I bratom, prvo u Londonu, onda na Krku. Moji su, da kucnem, dobrog zdravlja, vole da se druže, da idu na plazu (koja je na 200 m od kuce) po 3-4x dnevno, da setaju, vode je na tenis, druzi se sa djecom koju zna iz godine u godinu. O jeziku da ne pricam. Govori krasno maternji jezik (tata/moj muž je Amerikanac) - toliko dobro da je žena na Krku jedne godine pitala mene da li ona govori engleski. Meni strasno nedostaje, I meni I tati. To jedino vidim kao nešto sto mi smeta. Ali prednosti su velike, vece od mojih osjecanja da mi nedostaje. Ja je svake godine (opet ću uskoro ove godine) pitam da li želi da ide na Krk, da će biti s bakom I dedom bez nas I svaki put kaže (I vjerujem joj) da jedva ceka da ide. Ja joj uvijek kažem da može ostati kuci, da mama I tata rade a ona bi bila u razne kampove 3 mjeseca koliko traje raspust. I to je lijepo iskustvo I, ako ona nekad pozeli da ostane kuci, super. Ali za sada vidim da je ljeto na moru, s ljudima koji je obozavaju, u drugoj kulturi od one u kojoj odrasta I u kulturi koja je moja, neprocjenljivo. Naravno svako za sebe mora da odluci a dosta zavisi I od toga koliko se djeca dobro slazu sa bakom/dedom. Moji su zaista bliski sa obje unucice (mladja kcerka ima 2g) I meni je to ogromno blago I nešto sto želim I dalje da njegujem. Zahvalna sam sto I muž misli isto jer ne bismo ovo mogli da radimo da se on ne slaze.

Meni je frka i da pomislim da ih i ostavljam sa nekim, a mm i ja da putujemo (a i nije mi to neki gust) i da putuju kod nekoga, ali znam da će i to doći. Takođe se sjecam da sam i sama svako ljeto provodila na periferiji Beograda i da su mi to najljepse uspomene - kod babe dvoriste, bastica, blizu Dunav, milina, a kad trebaju posebne atrakcije tu je bila tetka da vodi u zooloski vrt, Mek, Adu, itd... mE sad, kad je moja mama stisnula petlju pa mene pustila, moracu i ja. Sa skolom sam prvi put na more isla sa 6 godina, nisam bila ni upisana u skolu nego preko sestrine i svi prezivjeli.
Mislim da su to ok godine da provedu nekoliko nedelja negdje drugo, ali bih ja ipak da ih neko poznat odvede tamo i vrati se sa njima, nikakva pratnja.

Slazem se - ni ja ne bih još dugo pustila djecu da putuju samo sa pratnjom. Dodje po njih mama ili moj brat, mi ih vratimo, tako nešto.

Moj sin je tek 4 godine i trenutno tako šta ne mogu ni da zamislim. Ide na vikend kod babe i dede 3-5 puta godisnje i to treci dan kad idemo po njega ja prestanem da funkcionisem koliko mi on nedostaje. Njemu bude super i kad god su oni u mogućnosti pustim ga da ide ali jedan vikend ponekad je dovoljno. Ovo da ide celo leto bez mene itd, možda kad bude negde 15 godina, kažem možda :)

Teodora, ako bake mogu da ih dovedu I odvedu, to ti je rjesenje. Ionako uz djecu moraju da se kupe dodatne karte, za one koji putuju s njima.

Tek ih onda Bog ne stize! Bake i djede još stariji, a njih kad uhvati pubertet i mladost pa kad krenu cunjati po gradu... Teske su to dileme, ali je svakako lakse onima koji su blize ili kojima su roditelji malo mladji i gdje ima vise rodbine.

U teoriji super zvuci, al praksa je nešto drugo za većinu nas u americi/kanadi. Daleko je mnogo, za ne daj boze nama treba dan-dva da se samo dovucemo do tamo, predugo je.
Mnogi od nas su imali djecu kasnije sto znaci roditelji stariji, ja ne mogu zamisliti moje da izdrže ovaj nas tempo vise od nedelju dana, mislim izdržavali bi, ali ni malo im ne bi bilo lako. Ja ih ne bi stavljala u tu poziciju, da smo blize, naravno na nedelju dve bez problema, svi bi bili sretni i zadovoljni. I meni ništa ne bi falilo da se malo odmorim:) Al ovako u mjesecima, to već ne bi mogla da zamislim.
Možda da djeca imaju tamo neke tetke i striceve i šta ja znam neku siru rodbinu, al nemaju uopste, svi smo se raselili po svijetu, tako da što se nas tiče, to i nije tako fenomenalna ideja.

Ja sam imala suprotan problem, kako objasniti mojima da ne mogu Hanu da vode sa sobom kad se rodi beba. Mislim, to zvuci kao nešto što ne treba objašnjavati, ali oni su se jako i razocarali i bili su malo i povrijedjeni, a meni opet nikako nije bilo jasno odakle im takva fiks ideja?!
Oni imaju samo mene i ne znam kako su zasljali zivot sa dvoje male djece, vjerovatno kao totalnu havarijucim su mi kako se porodjaj primicao predlozili da kada se mama bude vracala tamo povede i malenu sa sobom na nekoliko mjeseci „dok se ne naviknete”. Šta imam da se navikavam, navikavamo se svi zajedno, a i šta to govori djetetu, dosao bato pa te mama i tata liferovali kod babe i djede! Osim toga, djeca mi nikada ni noćinisu proveli nigdje bez nas i sad odjednom da je saljem u Srbiju na nekoliko mjeseci, ma nema sanse.

Elem ispalo je kao da im ne vjerujem, a uopste nije to bilo u pitanju mada mi ni danas dan nije jasno kako smislise taj biser od ideje. Volim ih, imam puno povjerenje u njih (mada ne i u okruzenje), znam da bi joj bilo super, ali nema sanse.

Drugo, ja ne bih imala momenta mira, sto neko rece, ona navikla da je neko pazi, tamo ljudi pustaju djecu da sama istrazuju okolo. Blizu Dunav, stresem se i kad pomislim šta sve može da se desi. Kad smo zadnji put bili ona se stalno spoticala i padala - ne zna dijete da hoda po neravnom zemljistu, kud ćete dalje.

Ja to ne mogu, nisam ih radjala da ih baba i djeda odgajaju.

Ne znam, meni su uvijek bile cudne one price (a moj dragi ih ima na izvoz) gdje je mama u stvari tetka ili mama u stvari baba, a nisu neki gastarbajteri u pitanju... Šta se desilo? Navodno „postepeno” se dijete preselilo tamo i onda i ostalo da živi. Meni to nije jasno - ne fali ti tvoje dijete? Ne dodje dan kad kažeš: „Sve, sve, ali vrati mi cerku nazad!” Tako da mi do daljnjeg ostajemo svi na okupu :).

Razumem da je frka kad se dete preko okeana salje, i meni bi bila, kod rodjaka ili prijatelja. Al brate mili ja nikako ne razumem neke izjave ovde, tipa koji se sve razlozi navode da se dete ne posalje, da nije tuzno bilo bi smesno. Još vise me zbunjuju majke koje decu imaju u kolektivu po ceo dan, one rade a kad dete ima priliku da prespava kod babe ili tetke one ne mogu od deteta da se odvoje. Pa jel vi po celu noc sedite pored decijeg kreveta?

Manjak dana godisnjeg odmora u Americi je stvarno veliki nedostatak, pogotovo kad se radi o putovanju preko bare.
Teodora, što se tiče tvoje dileme-sigurna sam da si svesna da si sama sebi odgovorila naglas razmišljajuci.:)
A u globalu posmatrano, slati decu ili ne zavisi i od roditelja i od baki/deki i od samih klinaca. Od kako sam postala mama, postala sam veoma nostalgicna tj neopisivo mi nedostaje porodica, toliko je to izgleda osetno mojoj okolini (iako ja to ne iskazujem rečima) da se mama mog dobrog druga najozbiljnije ponudila da mi bude surogat mama. Meni, odrasloj, zreloj, srećnoj ženi nedostaje taj porodicni momenat-zao mi je sto moja devojcica trenutnonodrasta prakticno samo uz mamu i tatu i da jednu baku neću upoznati a da druga kopni svakodnevno. No, šta je tu je, nema mesta patetici ali ima dana za mejdana-već su u pripremi porodicna okupljanja a čim malo poodraste, pravac Novi Sad+Boka Kotorska. Naravno, pod uslovom da se clanovi moje porodice ponude i da je to sa zdravom merom.Ne bih nikome da moje dete bude teret, niposto.

Ja bas nemam osjecaj da jedina znam podizati moju djecu, naprotiv - kad vidim kako su moji odradili posao sa mnom, bezgranicno im vjerujem :).
Međutim, način na koji rastu djeca na zapadu i kako im je neko sjenka 24/7 (ne gledam ih dok spavaju, ali „patroliram” nocu sto kaže mm) i kako su tamo djeca bar u prigradskim naseljima prilično nezavisna su dva razlicita stila pazenja djece. Pisala sam već o tome, kuca pored te gdje su moji ima 4 djece, mi uvijek kažemo Bog ih cuva - dijete od 7 cuva jedno od 4 i 2, ovo najmladje se tek bilo rodilo, ne znam kako je sada. Oni su gdje god ne treba da budu i nema broja koliko sam pretrnula na nešto sto rade. Tu česta, jeste da je maltene neprometna, ali zato kad se jednom dnevno zaleti neka budaletina koja nije odatle, a djeca ne ocekuju...
Ono naše „idi kod komsinice, trazi...” je redovno, moje dijete nikada nije izaslo u hodnik bez mene. Dobro moji su mali, ali ima ih i od 6-7 godina koji su takvi. I nije to samo da ih baba i deda cuvaju, baba i deda su kao sto bi i svako drugi ko se godinama nije bavio djecom „ispali iz stosa” što se djece tiče, nisu svakodnevno sa njima i kad ih dobiju na nekoliko nedelja/mjeseci i dalje obavljaju sve svoje obaveze plus cuvaju djecu, a to nekada ne može zajedno.

Moja mama sto je strah i trepet pa je malo ustuknula kad je vidjela kako se ova moja femka oko jela i sto sam se nadala da će me malo odmijeniti za tu rutinu obroci/spavanje/obroci dzabe sam se nadala - bilo je ono - ti to znaš bolje. Daleko od toga da sam protiv toga, kaos to rekoh, ja kao jedinica pa nikada nisam propustila ni izlet, ni ekskurziju, ni ljetovanje bez njih, pa neće ni moji, ali to ne znači da dzabe panicimo i da neki od ovih strahova nisu validni.

ja živim u srbiji i ne pecemo zivotinje po ulici, niti nam deca vise sa bandere u 1h ujutru :)
ne znam, moja deca se od nas ne razdvajaju. ali, nama su prijatelji i porodica smesteni u krugu od 300 km, pa se redovno vidjamo.
moja starija cerka je jedan put prespavala van kuce, kod bake. ima 7 godina i ne kajem se sto ih nisam pustala vise ili ranije. možda se pokajem kasnije, kad porastu još malo, mada ne verujem. slusam price mm, njega su roditelji slali u junu baki i kupili ga krajem avgusta. na more je isao sa bakom i dedom, a oni odvojeno. oboje su lekari i puno su radili, ali meni je to potpuno nezamislivo. pritom , baka živi u centru grada, nije bas da se nadisao svezeg vazduha.
kod nas je bilo drugacije, moji nikad nisu putovali bez mene i sestre, a mene su retko slali od kuce.
nije bas zgodna situacija u kojoj se nalazite, ali ja ne bih imala dilemu.kod nas vazi moto-gde jedan , tu svi :)

Koliko sam procitala iz komentara nema bash previshe majki koje imaju iskustvo ( tehnicko) kako funkcionishe let maloletnog deteta bez pratnje?

Poshto je moj sin imao dugogodishnje iskustvo godinama da podelim sa vama kako to funkcionishe.

Pri kupovini karte ima u naznakama ispod napisati specijalne zhelje ili napomene.Tu se upishe da je dete maloletno i da ne putuje u pratnji odraslog.Mozhe se i zvati kompanija za sigurnost da se proveri da li je ta napomene stigla.
Dodje se malo ranije na aerodrom i na bali-ju kompanije gde je kupljena karta se cekira prtljag,karta i saceka da dodje zemljana Stjuardesa. Dete ima pripremljene papire sve lepo upakovane u posebnu torbicu koja se dobije od kompanije. Pored pasosha i karte tu je pismo odobrenje jednog od roditelja da dete sme da putuje kao i podaci koo će ga preuzeti na krajnem odredishtu zajedno sa podacima legitimacije te osobe.Zemljana stjuardesa tada preuzima dete i dokumenta i vodi dete do aviona.

To je ako je let direktan.Ako ima presedanja onda dete saceka u avionu sa Stjuardesom drugu zemljanu Stjuardesu koja preuzima dete i vodi do sledećeg aviona.

Da napomenem da je moj sin uzhivao.Tada oni imaju VIP status.Voze ih onim kolima po aerodromu.Uvek prvi ulaze u avion i izlaze. Stjuardese u avionu ih salecu svakih 15 minuta da pitaju da li je josh neshto potrebno i vishe vremena s njima. Ako krenu ranije kolima do aviona i imaju vremena, odvedu ih da popiju sok u nekim od club-ova prve klase. :)
Kad sin negde sa mnom putuje nakon toga heheheh bio je razocaran jer nema isti 'tretman„.
Za ove usluge se nishta extra nije placalo to je sve uracunato u cenu karte koja je bila i na prvom mestu.

To je bio tehnicki deo putovanja.

E sada ”preeci pupcanu vrcu „je najtezhe. Prva dva puta je teshko ali nakon toga , kad vidish kako dete jedva ceka to putovanje , jednostavno se s tim srodish. I to uvek je tezhe nama nego njima.
Evo sada nakon proteklih godina , moj sin i dalje napominje da su to bila za njega najlepsha putovanja.

Ova procedura u EU je vazhila za decu od starosti 4-14 godina.Pre tog uzrasta se ako dete ne putuje sa nekim poznatim doplacuje se karta Stjuardese koja dete odvodi od tacke A-B . Nakon 14 godina mozhe sam.

Eto ... :)

p.s. Namerno sam dodala Stjardesu sa velikim S jer su zasluzhile :) ”

cao,

ja sam svoje djecake poslala jednom preko ljeta. oni su tad bili 8 i 10 godina. putovali su sami uz pratnju sa dve konekcije aviona (chicago/london- u odlasku; london, washington dc - u povratku). djeca su bila odusevjena svim: specijalnim tretmanom u putu, između letova, osobljem, odmorom i šta su sve radili i gdje su sve isli. ali dok smo se zivkali I pricali tokom njihovog boravka tamo starijem sinu se skupi da samo što ne zaplace, oci suzne, teško guta, itd. mladji sin nije reagovao kao stariji. a da su mi nedostajali tad malo je reci. poslije toga ih nisam ni jednom vise slala mada ne samo iz razloga sto je meni bilo teško nego su neke druge stvari uticale na to. inače u kuci nam je na djeciju inicijative svake godine na reportearu tema o mogućnosti njihovog odlaska preko ciiiiijelog ljeta. upravo ovih dana ratujemo na tu temi kako bi oni opet da idu cijeli ljeto sami a da ovog puta ja dodjem pred kraj pa da se vratimo zajedno.

inače nije mi zao sto sam ih poslala taj jedan put jer i sad kad su 16, 18 još uvijek kruže price o tom njihovom odmoru. mladji je napisao i mini pricu za koju je dobio i neku kao nagradu. Moji roditelju su super pokretni I aktivni a i sestra koja je cura mi je u istom gradu.

p.s. nisam ni jedan komentar procitala osim uvodnog pitanja tako da sam možda totalno van trenutnog diskutovanja.

mi smo razmišljali o tome da ga ostavljamo na raspustu kod baka, da ga jedan roditelj odvede a drugi ode po njega, vjerovatno bi nas boravak dole bio kraci zbog godisnjeg,jer bi da odem negdje i skupa.

bilo bi mi drago da bolje savlada jezik i da stekne osjecaj da ima rodjake,tetke,bake,rodbinu.

ne bih mogla da podnesem da je sam u avionu, bez nas, osam sati nema sanse.

Tweety, mene si podsjetila kako je bilo sa telefonom kad sam ja ostajala kod babe. Ona u to vrijeme nije imala telefon, nije niko u tom naselju, ali si mogao otici u lokalno preduzece i telefonirati ili bi u dogovoreno vrijeme moja mama zovnula nas.
Sjecam se da sam se jednom nešto opasno naljutila bila i sama otisla u direkciju i zovnula mamu da odmah dodje po mene, hahaha... Tuzla-Beograd 224km, nije joj na pamet padalo, ali ja sam se makar pozalila kad mi je trebalo.

Ja sam skoro pa odrasla sa babom i djedom. Tatini roditelji su zivjeli preko puta. Cijelo ljeto su cuvali nas i rodjake (sveukupno 5-oro), dok su stariji radili. A ostalo vreme smo isto ionako visili kod njih skoro svaki dan. Za njih me vezu preljepa sjecanja, bili su dio mog djetinjstva, mnoge stvari su nas naucili i uvijek su za nas imali strpljenja. A bili su u godinama i oboje bukvalno polu-invalidi. Kad ih je vihor rata odnio na nas sve je to ostavilo veliki oziljak, ali vreme sto smo proveli zajedno i nasu vezu ipak za ništa ne bih mjenjala.
Mi preko okeana smo jednostavno predaleko da bi tako nešto ostvarili, pogotovo s malom djecom. Ali kad djeca odrastu nije kasno. Ja sam ljetos bila kod nas u selu i mnoga djeca (već tinejdzeri ili su na fakultetima) iz Kanade i Evrope svrate malo na ljeto da budu sa babama i djedovima. I to je lijepo vidjeti, obično kad nije ljeto u selu skoro pa i nema niko sem starijih ljudi.

Boga mi vasi roditelji su neki fini ljudi! Moji koji žive 5 min od mene neće da ih uzmu za vikend ni za zivu glavu ma ni da im platim! Kad budu jedno popodne kod njih, keva već posle 2h histericno zove. Oni su mnogo nezgodi, u stvari ja ostatak dana kad se vrate iz vrtica provedem razdvajajuci ih, oni se biju, cupaju, grebu, vade oci jedan drugom, pokusavaju maksimalno da se provede. I odmah da kažem to mi uopste nije omiljeni posao, pa tako ni mojim roditeljima. Kada su razdvojeni, oni su divni predivni, deca koja slusaju, tako da ih na smenu vodim kod mojih. Moj cale ume da ih zanima sa „muskim” stvarima, sve vreme provedu u garazi majstorisuci, ili kad je ok vreme vozi ih na bajsu sat-dva, ona ciste sneg čak ima i male lopate za njih. Sestra i ja smo sve raspuste provodile na selu kod jednih i kod drugih baba i deda, čak i kad smo bile bolesne a nije imao ko da nas cuva bile smo u selu, baba bi dozirala terapiju, moji roditelji su ceo zivot uzivali ko tinejdzeri.

Da idu sami, to ne dolazi u obzir pa čak ni do 18-te :)

Te price „crkla bih” su cista glupost!
Da se „crkava” tako lako mnoge majke bi crkle za djecom koju su izgubile.

Postavis pitanje sebi „je li mu lijepo? je li na sigurnom? je li uziva?”.
Ako je odgovor „da” I ti onda uzivaj I budi sretna.

Znaci, put kao put--nikako nisam da idu sami.
Da provedu bez mene mjesec, dva, sa bakom I dekom--vise nego „za”.

Još uvijek se sjecam svojih pustolovina na selu :))

ne znam što se obazirete na pecenje prasica u dvoristu, to nije ništa nakaradno i ruzno,a evo ostvarivo je i ovdje u velikom gradu,u urbanoj sredini, daleko od naših krajeva,naravno ovdje je potrebna dozvola za paljenje vatre iz sigurnonosnih razloga.

biće da su to bosanci koji peku prasice u macvanskim dvoristima :))))

good news, ja sam vidjela da ovdje nasi ljudi peku prasice/ jagnjad u dvoristima,i nisu svi bili iz bosne

Mi smo prošle godine kod muzevih za Djurdjevdan pekli prase u dvoristu. Djeca su bas uzivala u druzenju, igranju i vremenom provedenim sa familijom. Bilo je u Bosni i takav je obicaj još od kad sam ja bila djete. To su mi najlepse memorije iz detinjstva pogotovo u oci Bozica. Tamo svaka druga kuca okrece razanj u oci Bozica, Vaskrsa ili Slave, i ne vidim nikakav problem sa tim. Muž uvjek kaže da su kao djeca najviše voleli i uzivali u tom danu kad se okrece razanj.

Što se tiče odlaska kod babe i dede za raspust, to su mi takođe najlepse memorije iz detinjstva. Svako leto smo za vreme raspusta isli na selo. E sad baba i deda su bili na nekih sat vremena voznje od nas. A slati djete preko okeana je potpuno druga prica, pogotovo kada moraju da presedaju. Ako idu sa nekim poznatim to je malo olaksavajuca okolnost, ali opet kao sto vecina kaže u slučaju da se razboli djete ili da se šta desi ti se nikako ne možeš tamo nacrati tog dana. Ali da je lepo i dobro za djecu to se potpuno slazem.

hehe Hana, pa i ovde u Kanadi se to uveliko radi. Neke znam koji peku u garazi (to malo ne razumem al aj), a oni koji imaju vece imanje peku u dvoristu. Ostali peku u pekarama. Mnogi čak peku i u parkovima, sumama namjenjenim za rostiljanje i izlete. Tako da se razanj svagde okrece. U Kubi je to glavni specialitet, turisti se oduseve :) Al da tema nije bila o raznju, pa da više ne razvlacimo...

haha Teodora, zanimljivo kako si rekla „bosansi po Kanadi i Americi” :)

O Hana to je još mila majka. Jedne godine za vreme piknika u Niagari, grupa tinejdzera su pekli prase u motelu u kadi (da dobro ste procitali KADI) u kupatilu. Na kraju se valjda alarm upalio, nešto se zapalilo... Ne znam bas tačno celu pricu al znam da se o tom pricalo neko vreme.

Good one, Teogopa!

S_Girl hahahaha - tačno mogu da zamislim tu scenu posto znam i o kojim i kakvim se hotelima radi, nasa posla...

Mljac :) Nadjoh vas po mirisu, ceo SC mirise na prasece pecenje:)

ma ja sam to generalno na kompletnu diskusiju mislila:-). Što se pecenja tiče, nije bilo tih na rasklapanje sistema kad sam ja odrastala, to je možda neki fenseraj od skoro:-). A vrsta mesa-kod nas uvijek planinska jagnjetina na raznju, njam, njam.

Mogle ste fino da se nastavite prepirati, umjesto sto mi sada stomak krchi. Vrijeme je rucka, aj' cao.

Kad prasici utihnu

Ćurka neće proći. Non passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule. Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božica (po gregorijanskom kalendaru) kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:

- Kakva je bila vasa ćurka?

- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.

- Jel'? Nešto kao krava u Indiji?

- Pa da, samo sto smo mi daleko manja zemlja pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina. Prema svecu i tropar.

Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa, iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik. Umotana u celofan, očišcena i zamrznuta, ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja i stoji rame uz rame sa McDonalds-om, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. I još, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.

Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali, beli, od 10-12 kg. vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. Kad prasici utihnu ostaje samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.

A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice. Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, sa rinflajšom koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, na što se spusta činija sa onom pravom, mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo jer služe isključivo da zavaraju glad. Tu obavezno istrpimo babu koja se uvek sa setom seti „pok. Gospodina Nikolajevića koji je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih, komunističkih, što ni na šta ne liče”. Onda se deda
nađe dirnut u živac i udari kontru sa pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima je to dobar znak jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi kreščendo, odnosno prelazak na ono glavno.

Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nešto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tisini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Osetljiv i delikatan posao koji zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom. Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod koji izvoljeva za nus proizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se samo čuje zvuk zadovoljnog žvakanja koje vodi najprimarnijem ljudskom instiktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali, u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast.
Holesterol je kasnije izmišljen.

Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folkolora. Ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su nasa braca iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjeni jagnjetini. Protiv koje nemam ništa - dapace. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je i deo svake mrsne slave.

Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.

Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević , poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime, pred Božić, Radiša putuje 200 km. na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo k'o ribica od 0-12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi u prtljažnik i odveze do svoje kuće u Ričmond Hilu gde ga več čeka vrela voda za šurenje i naoštreni nož. Na užas svih komšija koji su odavno digli ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja žrtve. I to nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.

Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivštvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom. Razočarenje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetićke živine paralisao je svaku zelju za daljim „uživanjem”, a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin „omršćivanja” nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo po nekada da posluži kao odlična zamena za hleb.

Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, osećam u isto vreme i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali, neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, isčekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.

Zato, braćo i sestre, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi fala.

Teogopa džaba ti kotlic ako nemaš okruglu plavu tepsiju ;)

E jeste neke, stvarno, okrećete uvek na nešto ružno. Najbolje znate šta je neko hteo da kaže, ne ono šta je napisao.
Šta sad ako sam rekla da nikad nisam videla u Srbiji da neko peče prase napolju. Nisam rekla da sam ja sve videla i svuda bila. Šta da radim kad su kod mene i sva moja familija i poznanici, uvek pekli na raznju u zidanoj furuni sa sve jabukom. Furuna se dobro zagreje, žar se skoro sav skloni i onda samo ubace prase i okrecu. Dole stave pleh pa se skuplja pretop.
Šta da radim kad moj muž kaže da on nikad u Bosni nije video furunu i da se prase uvek peklo napolju?
Ne razumem kakve to zaključke sad treba izvući iz tog? Došli Bosanci okupirali Mačvu pa peku prasice po dvorištima...e svaka čast svakom ko je to pročitao iz mog posta.

Ja ovde prasence pecem u rerni, 12kg taman stane. Ćurke mogu džabe da dele, ne vredi kad ničemu ne valja.

Spit roast ili razanj je ovdje sasvim normalna stvar, ne znam cemu sprdacina. Ako sam dobro razumjela, samo ljudi odredjene intelektualnosti znaju da vrte prasence ili jagnje na raznju. A slučajno (ili namjerno) su iz odredjenih dijelova Ex-Yu (???). Cemu vredjanje po tome odakle je ko?
A inače, kao sto rekoh, spit roast, ili razanj je ovdje normalni dio kuhinje, tj. dio kuhinje mnogih nacija (Grcka, Italija, ostrva u Pacifiku). Kako su ovi domaći sve strano prihvatili tako su prihvatili i to. Raznorazne verzije, od malih do velikih mogu da se nadju svugdje u prodaji.

:0))

Umalo juče da zaboravim pirinadz staviti u sarmu kad videh temu gore...

Komunikativna letos pravila gulas u kotlicu. Ne da je ambijent odradio svoje... Planinski vazduh još vise izgladni... Kad se samo setim jednog našeg putesestvija još u troje... Isli na Mokru Goru i u povratku, već kasno predvece, nigde da pronadjemo prasece pecenje a stomak krci li krci. Svratili u 3-4 kafane i tek dole u Bašti kupimo u Guduriću prasetinu. Kako smo dobro jeli, onako u papiru sa belim hlebom. Hahaha.

A, okretali smo jagnje neke godine tik ispred kuce. Kod mojih se tako isto radi, kad' im je do toga ali zbog zime obično peku u rerni.

Ne znam jel neka od vas iz Uzickog kraja, ali preporucijem toplu komplet lepinju od jedno 5000 kalorija, najmanje :0)))

Doncorleone, ove godine mi je strina utovila jednog curana. Razlika između curetine i prasetine je ogromna ali smo butkicu u slast smazali za ovogodisnji Bozic. Namerno sam ga pekla do purpurno crvene boje, kako bi koliko-toliko docarala prasetinu :0))

Ajd' pozz

„naime prasci se peku napolju bosni i u hrvatskoj,osobito i nasicama i dzakovu”
Sharlota, moji baba i deda su živeli u nasickom kraju i prase nikada niko u njihovom selu nije pekao na otvorenom, nego uvek u krusnoj peci (peci u kojoj se pekao i hleb, kruh), ako si na to mislila kada si rekla da se peku napolju.
Evo pokusavam da pronadjem neku sliku, nalazim samo neke fensi varijante koje se sada prave, ali tada su krusne peci izgledalo ovako:
http://www.pictures.mymapsof.com/pano_image_max.php?photo_id=15242017

propustila sam poentu, poenta je da sse meso ipak okrece:)

da li u furruni da li na livadi

Boze Sharlotta, zar te nije bar malo sramota od svega ovoga sto si gore napisala….
ja ne znam šta ti je, budes u redu dva meseca i onda opet kurslus ,da nisi na low carb dijeti nekoj ? :)