Ovo nije autizam. Djecaku ostaviti vremena da se razvije. Nisu zabrinjavajuce navedene tacke.

Potrudi se da za ovo pismo tvoja drugarica nikada ne sazna.

I po meni je sve to ok, dete je svako za sebe, po svemu sto si napisala ne vidim neka odstupanja koja upucuju na bilo šta, a kamoli na autizam. To je beba od 19 meseci i fino se razvija.
Dobronameran savet, nikad nemoj majci komentarisati za njeno dete negativno. Jer nikad nećeš naici na pozitivnu reakciju. Svaka majka prati svoje dete i uocice i sama ako nešto nije kako treba, ne trebaju joj „dobronamerne” prijateljice da joj otvore oci.
I još jedan savet - prouci sebe i svoje mane, pa radi na njihovom ispravljanju.

Ovo sto si napisala je je sve vrlo normalno za tako malo dete. Odakle ti ideja da je njegovo ponasanje cudno?

Ovo shto si napisala shto uvidjash kao „problem”ovako napisano zaista nije alarmantno. Posebno ne za decake shto se tiče govora , klope i vezanosti za majku.

Jedino verujem da kad si u prisustvu deteta pored ovih navedenih navika kod deteta ti imash neki unutrashnji alarm , koji ne mozhesh opisati rečima.Pokreti,pogled, govor tela...

Ja ti ne bih savetovala da bilo shta kazhesh drugarici.
Vreme će pokazati da li se te „navike” produzhuju u vecem uzrastu sa odlikama koje se karakteristicne za dolazeci period.

:0)

Nisam sigurna koliko ste sve upucene - ali ovde ima navedenih stvari koje treba pratiti - dete od 19 meseci treba pokazivati zelju da jede samo, da gradi svoju samostalnost, da proba hranu. Isto tako bi trebale da ga interesuju razne igracke, i da se raduje drugim ljudima i deci. Da deli svoje znanje i radost sa drugima. Veoma nemirno spavanje i budjenje nocu takođe treba pratiti.

U globalu, ovo nije TIPICAN razvoj deteta od 19 meseci...

Ja ovde ne vidim ništa strasno. Moja starija cerka nije sama jela u ovom uzrastu i uopste nije bila zainteresovana da pokusa. Govorila nije do pune dve godine ništa čak ni to ma-ma. Igracke znaju brzo da dosade, ili da uopste ne budu interesantne. To sto hoće da glodje i sto slabo spava verovatno jesu zubi. Vezanost za majku je normalna naročito ako se ona stalno brine o njemu bez neke velike umesanosti drugih. Meni u ovom uzrastu ovo nije uopste alarmantno, možda dete treba vise da ima kontakta sa drugim ljudima i decom, ali ne razumem zašto si pomislila na autizam? A čak i da nešto nije u redu ne znam kako bi joj ti to saopštila. Da meni neko kaže da mi nije nešto u redu sa detetom na osnovu ovih zapazanja, ne znam kako bih reagovala, deca su razlicita i razvijaju se nekim svojim tempom. Ako problem postoji majka će verovatno uvideti i sama.

Imam dete koje puni 20 mes za koji dan:
1. moj je jako jesan jede i nejestive stvari jer on misli da je sve jestivo, dok stariji sin nikad nije bio zainteresovan za hranu pored punog stola prolazi kao pored turskog groblja i ok je i jedno i drugo, prosto je takvo slabo jesno i probirljivo dete.
2.Moj prica sledeće: mama, tata, bata, kuca, maca, bazen, meda, to , ne to, neće. Stariji je jedva mama i tata pricao u tom uzrastu, on je progovorio sa 3 godine sad sa 3 god i 7 meseci ne zaklapa.
3. Stariji se od 5 meseca vise nije budio nocu a mladji se i dalje budi jednom dvaput, ali ne place već trazi flasicu s mlekom
4. Moj mladji takođe obozava da grize mene, muza i svekrvu i sav je srećan kad nas zagrize ko aligator, takođe kad je besan baca se na ledja lupa glavom i nogama o patos. I stariji sin je u tom periodu iskazivao taj bes na sličan način ali ne ovoliko intezivno kao mladji.
5.Ako je sa mamom veci deo dana ili ceo to je skroz normalno, u ovom periodu deca kad ne vide mamu pomisle da se nikad vise neće vratiti, to je normalna razvojna faza, konkretno moj mladji sin kad ja nisam tu onda je ok ali kad sam tu kuci niko drugi ne postoji za njega, stariji je uvek bio slobodan i hrlio kod svih ljudi i poznatih i nepoznatih, mladji ide kod ostalih jedino kad ga navabe hranom.

Koliko ja vidim ovo dete je neki miks oba moja deteta, meni tu nije ništa cudno ili alarmantno.

Imam utisak da je mali samo malo razmazen i preosetljiv i da tvoja drugarica mora da okrene drugi list. Možda da se obrati decijem psihologu ili u neko savetovaliste za majke u vasoj blizini. To ujedanje mora pod hitno da ga odvikne nekom metodom. On verovatno ne može drugacije da se izrazi, već ujedanjem.

Po ovome sto si napisala, čini mi se da je dete jako razmazeno. Mama je ta koja ga je navikla na takvo hranjenje i da niko drugi ništa ne sme. Dakle, nije problem u detetu. Neke mame jednostavno nisu u stanju da „puste” dete, a onda godine provedu tako što se zale da su premorene i da dete „ne može” bez njih. U pitanju je samo navika. Svako dete place u početku kada ga nego nov cuva, ali nakon nekog vremena se navikne. Za detetov razvoj nije dobro da bude non stop u kuci sa mamom, potrebna mu je socijalizacija. Ti kao njena drugarica, možeš nešto na tu temu da joj predlozis, ali ne bi trebala da se mesas previse, jer to roditelji, a naročito mame nikako ne vole. Možeš i sama da se ponudis da pricuvas dete dok ona ode do prodavnice, ako imaš zelju da joj pomognes. Možda ona malo poverenja u druge ljude, pa je nesvesno dete napravila takvo da bude skroz zavisno od nje.

Ja uopste ništa cudno ne vidim u ponasanju malog deteta čak sto vise tipicne crte ima za buduceg narodnog poslanika , sefa-direktora pet skanija za uvoz fejk D&G majica... ili nešto slično. :D

Na stranu ova moja observacija, ja mislim da postavljacica teme i ne gresi nešto i ne lupa gluposti... Ja isto sa mojom komsinicom imala sam prilike da vidim takvo dete i muka mi je bila svakog puta jer se to još dete ponasalo jako agresivno prema ostalom decom (još dvoje manjih ,koje ova majka cuva jer je nešto kao dadilja)

Isto takvo ponasanje kao u gornjem opisu, ili uz majku slepljen , ne zna ni da jede ni drzi flasicu (a ima 16meseci recimo) .. udara ostalu decu i to ozbiljno... ne spava sam, nikada ne ide sam u setnju za ocem i sl...

Nikada nisam ništa rekla ovoj ženi jer jednostanvo kako i da kažeš osoba to ne može da prihvati ... jedino sto sam bila jedno pedeset puta u iskusenju da ovde postavljam pitanja =temu da li da prijavim ovu ženu (zbog ostale dece) ... kao i to da htela sam da zovem i prijavim ali nisam

Ova žena ima već svoju decu odraslu sa zavrsenim fakultetima ,znaci nije da veze nema... ali je ne znam koliko stvari probala da bi joj dete spavalo po noći de neki magnezium sa cokoladom,homeopatija,strucnjaci,... onda ovo isto dete je bilo već 3god i dalje nije pricao nego nekakvo malo debilno muljanje... pa ispalo je da i jezik mu je nešto slepljen pa isli su na operaciju...

Sa ovim hoću reći da nekad kad smo u kontaktu sa ovakvom decom koja zaista nemaju ni jednu pozitivnu karakteristiku (teško je ovo reci) .. ali recimo ja sa svojih 35+ nijednom nisam videla ovako antipaticno dete... mogu reći da , po sto puta doslo mi je da nešto kažem majci „neko mišljenje”...

ona je u stvari čak isla posle detetove 3god kod pedopsihijatra za spavanje .. i upalilo je , valjda progovorice i bolje.. i kad pocne u skolu neće ni vise biti tako agresivan i zavisan od majke...

moj savet je da jednostavno NE kažeš ništa , jedino ako ona kaže nešto pa ti kažeš „ma biće sve u redu ali porazgovaraj sa doktorom i sl” ... inače ljudi imaju refleks odbrane i onda još dublje uvlace se u ono sto oni vole da vide i tako neka caura.

Zeludac mi se okrece od dusebriznika kojima je najjači adut sto i njihova deca ne jedu ili su razmazena...i koje ti nikad ne bi skrenule paznju na nešto sto možda ne primecujes, da ti se ne bi zamerile...sacuvaj me boze nazoviprijatelja!

Ja sam gledala ali nisam znala da prepoznam..deca su nam rasla zajedno, moje je mladje par meseci...ali od samog početka bilo je puno „neobičnih” stvari...:konstantno gledanje jedne te iste emisije na TV-u...ucestalo plakanje (koje je opravdavano pospanoscu...malo mi je bilo cudno da je dete stalno pospano, tacnije stalno place)...izbegavanje drugih ljudi...ponavljanje nekih radnji (npr. hodanje na prsticima u mestu)...sve je to nama bilo simpaticno, ...i sve simpaticno je postalo tuzno posle 6 godina kad su roditelji pristali na konkretna ispitivanja...Dakle najmanje 3 stvari koje si navela bi meni danas bile alarmantne, danas kad znam da ih prepoznam...Ne izlaze mi iz glave reci moje svekrve koja je u detetovoj prvoj godini prokomentarisala ispod brade:„ovde nešto nije u redu”...a ja je bledo gledala...

Da je u pitanju oboljenje koje trazi hitnu intervenciju - tipa „zivot u pitanju” rekla bih drugarici odmah, bez razmišljanja...ovako, pokusaj da je navedes da ode kod pedijatra...nabaci da ne bi bilo loše da pomene izbegavanje drugih lhudi, zainteresovanost samo za jednu emisiju...I zapamti trebaces joj ispostavi li se da je ono na šta sumnjas...Nadam se da nije i da će sve biti u redu...

Ove tema mi je na umu već par dana pa da dodam da mislim da Namigusa mora da je nešto osjetila ili je čitav skup tih osobina i djetetovog ponansanja navodi da razmišlja da nešto nije u redu.

Imala sam par situacija gdje sam samo vidjela dijete u par navrata i otisla kuci sa osjecajem da nešto nije u redu - da me je neko pitao šta, vjerovatno bi zvucala kao Namigusa, dala nekoliko primjera djetetovog ponasanja koje može da ukaze na problem, ali i ne mora, a ispostavilo se da mi je osjecaj ispravan.

Namigusa, ja ipak, iako mislis da imaš razloga za to ne bih isla linijom „e, da sjednemo pa da popricamo”, nego vise nekim predlogom i to kad drugarica izrazi neku sumnju ili bojazan. Ljudi su jaaako osjetljivi na djecu, čak i kad im s razlogom i najdobronamjernije nešto kažeš, tako da ako već hoćeš da pomognes pazi na način na koji pristupas situaciji i sto prije sve ostavi u rukama profesionalaca jer kao sto prije rekoh, može biti ovo ili ono, laksi ili tezi oblik ili ništa, nemoj nagadjati.

Mene iznenadjuje da nema vise žena koje bi nekom svom bliskom skrenule paznju ako im je na umu neka briga vezana za njih.
Meni ako je neko blizak, ako sa nekim provodim vrijeme, ako volim tu osobu i pomogla bih da me pita za pomoć, takvoj osobi bih i ponudila svoje mišljenje (u mojim ocima pomoć) čak i kad me na pita za njega. Ako me nešto kopka, pogotovo kad su u pitanju djeca, ne bih mogla predugo samo posmatrati situaciju i svaki put brigu brinuti a da nešto ne kažem. Naravno da ne bih skakala na prvu loptu već bih i sama (da je pitanje mog djeteta) situaciju nagledala neko vrijeme, mjesec/dva ali ako briga ne posustaje, smatrala bih da imam odgovornost da nešto kažem. Imam i sama takve prijatelje koji su mi u zivotu dovoljno puta skrenuli paznju na neke detalje koje sama nisam u tom trenutku poslozila u glavi.

Ja lično smislim da ne mogu da živim zivotom gdje me samo moje interesuje i gdje se price ovog tipa ne pricaju samo zato da me prijateljica ne bi pogresno razumjela.

Ako imam brigu koja me kopka, i bas me kopka (iako je možda ne bih mogla staviti najbolje u rijeci), rekla bih bas tako, rekla bih nešto u smislu 'ne znam ni sama tačno kako da se izrazim ali mislim da nešto ne stima trenutno, ne znači da je neki veliki problem u razvoju, ali da mi se čini da nešto jednostavno ne stima'. Nekad je samo pitanje odgoja, neiskustva roditelja koji u najboljoj namjeri ne vidi da ne čini sve najbolje.

Rekla bih ne zbog toga 'da ja sebe oslobodim i samo da se prica' već u slučajevima kad postoji sansa da se nešto učini da situaciju poboljsa.

U ovoj konkretnom slučaju ni ja ne vidim nešto strasno alarmantno sa ovim djetetom osim možda nekih prestupa u odgoju. Čini mi se da je prijateljica neiskusna mama, ima dijete bez granica, bez konkretnog odgoja, gdje prijateljica bezciljno odgaja dijete. To uzrokuje u takvozvanom 'razmazenom' djetetu (iako je to veoma, veoma ruzna etiketa, jer razmazena djeca su samo rezultat besciljnog roditeljstva).
Može se to vjerovatno popraviti ali na kraju krajeva, teško mi to možemo ovako vidjeti. Ako nešto stvarno ne stima, izaci će to na vidjelo a zamisli onda situaciju da prijateljica cuje 'mene je nešto kopkalo ali eto nisam rekla jer nije moje da se ja mijesam'. Pa ja bih se bas razocaral u tu vezu da sam ja prijateljica kojoj se 'nije moglo reci'.

Pitanje za diskutante na ovoj temi: da li je ijedna od vas imala prilike da vidi kako autizam „izgleda”? Da jeste, ne biste pisale o razmazenosti, i lošim roditeljskim navikama. Kad sve razmatrate pojedinacno, ništa nije alarmantno. Ali kad se sve kupi na gomilu...Namigusa je verovatno dobila onaj osecaj, duboko u stomaku, koji joj govori da nešto nije kako treba. Bela je najbolje opisala.

Namiguso - mani se doktora, doktor nema prava da uvazi to što mislis da joj kažeš. Nije 'ethical'. Budi kamen i podrska svojoj drugarici, i ništa vise.

Slazem se Hana, nisu ljudski odnosi crno/bijeli, potpuno se slazem da sve zavisi od osobe i da u svakoj vezi u bilo koje doba može doći do nesuglasica, nerazumjevanje, itd. Jednostavno, odnosi su fluidni, ako se nađemu situaciji da sam neku vezu precijenila, mislila sam da smo blizi nego sto jesmo, ili da sam presla neku granicu koju nisam trebala, korigujes se u letu. U globalu, korigujem svoje vrijeme, koliko se u šta ulazem, koliko se sa kim družim, na koji način ali vecina, recimo nekih 80+% redovnog drustva smatram bliskim dovoljnom za većinu otvorenih razgovora.

Sto rece Bela gore o svojoj situaciji je dosta tipicno. Ljudi okolo gledaju, možda nešto i uoce a ti kao roditelj u sred svega možda i ne vidis. Ja sam bila u obrnutoj situaciji, ja sam pocela da govorim da nešto nije u redu sa najstarijim sinom dok su me svi uvjeravali da uvelicavam, da je 'ovo ili ono normalno' a ja sam osjecala da nije. Čak ni ljekari nisu bili dovoljno dobri slusaoci u samom početku.

Ali prijateljstvo, tačno bih se razocarala u prijateljstvo za koje vazi 'držim se svog posla'.

Ja stvarno nemam u sebi zelju za takvim vezama, nemam vremena za puno takvog druzenja. Ili mi se brojis u dovoljno bliske ili te samo srećem na ulici sto znaci ne družimo se, ne trosimo jedno drugome vrijeme na druzenja, ne dolazimo jedno drugome kuci. Neke osobe sam vidjela jednom/dva puta u zivotu, a neke ni jednom (u ovo ubrajam neka ovde stvorena prijateljstva) pa opet ih ubrajam u bliske duse i rekla bih im šta mi je na umu. Sinoć pricam sa bas jednom takvom prijateljicom koju nisam nikad vidjela u zivotu a nevjerovatno da se čujemo redovno kao najblizi prijatelji i ispricamo se o svemu kao da smo sestre. Cudni su ljudski odnosi i fluidnost istih.

Namigusho :) ja sam ti napisala u prvom postu da 3 stavke nisu alarmantne kod decaka. Klopa,govor & vezanost za majku za decaka u tom uzrastu.Isto tako sam napisala da verujem da imash neki unutrashnji osecaj shto se tiče pogleda,pokreta i govor tela koje ne mozhesh opisati rečima i to te podstaklo da zatrazhish pomoć tj savet.
Da li reci drugarici ili ne?
Znaci i sama si neodlucna.
Odgovore cesh dobiti ovde 50%-50%. Uglavnom je tako i po koju grubu reč. :)

E sada ja sam ti savetovala da sacekash da se vidi josh neko vreme da li su ti „simptomi” sa rastom deteta gde dolazi vishi razvoj da li će reagovati sa sličnim simptomima za taj uzrast.
Moje iskustvo je bilo negativno kad sam jednom ukazala da „ima neshto shto ne shtima”. Mrzi me sad da pishem celu pricu ali tada je reakcija te majke bila takva prema mojoj brizi.
Nekoliko godina kasnije mi se javila telefonom da se izvini za njenu reakciju i njene tada malene i da kad je krenula malena u shkolu socijalizacija nije ishla kako valja i prebacena je u specijanu shkolu.
Te drasticne promene i uklapanje ne mozhesh videti dok ne krene shkolica. Mislim od 4 godine uzrasta , barem kod nas u NL.
Ubaciti ranije dete u sistem psihologa i svih ostalih organizacija je po meni bash drastican korak.
Mozhesh predlozhiti da maleni ide barem 2 dana u vrtic prvo.
Da ostavi hranu pored njega i verujem kad ogladni dete koje nije tutkano non-stop će uzeti da jede.
Nek pokusha prvo sa 15 minuta, 30 minuta...1 sat, pa sve tako da ga ostavlja sa poznanicima u početku.
Govor - opredeliti se za jezik , poshto verujem da je u dvojezicnoj sredini. Pesmice,citanje knjiga za taj uzrast.
Kao shto Hana kazhe ne reaguju svi isto na savet koji nisu zatrazhili. :)
Ti najbolje znash svoju drugaricu i kako joj to mozhesh predociti.Direktno ili obazrivo okolo-naokolo.

Pozdrav :)

kunicira = komunicira (pojede mi tastatura slova)

Teodora, bas si bezobrazna. Em vrijedjas, em ne znaš kad da stanes.
Jel znamo mi Namigusu ili tu njenu prijateljicu? Ne - ovo je još i najanonimniji, najbezbolniji način da pita nekoga drugoga za mišljenje i da ili smiri svoje sumnje ili pusti stvar kraju. Za to i postoje forumi, razmjena mišljenja. Šta je trebala, da se raspituje po komsiluku?
To sto si radila u ovom polju ne daje ti pravo da popujes svima šta treba da misle i kako treba da se osjecaju kad vide dijete koje im se čini van norme. Pravite tabu od svakodnevne stvari - dijete ili ima neki poremecaj ili nema, u svakom slučaju nije kraj svijeta a vi kao da se o kugi radi.

o autizmu je jako nezahvalno govoriti roditeljima dok je dijete malo, čak se i strucnjaci ogradjuju do odredjenog uzrasta djeteta, jer puno toga je zajednicko za dijete tipicnog i netipicnog razvoja.

Evo, samo ovo sto si ti gore navela o djecaku odnosi se i na moje cure, koje su duboko u autizmu, a i na djecu mnogih drugih mamica koje su se javile i cija djeca nemaju nikakve smetnje.
Treba dosta iskustva u „autisticnom okruzenju” da bi se to moglo lako primjetiti. Meni se čini da ja sad iz aviona primjecujem elemente autizma :)))

U ovom slučaju, meni se dopada to što dijete ima riječ DAJ (ogromno važna riječ, za nepovjerovati koliko važna!)
Ukoliko uz tu riječ pokazuje kaziprstom na ono sto trazi velike su sanse da tu nema autizzma.
No,to ne mora da znači da nema neka druga manja smetnja, neki senzorni problem i sl.
Moja kcerka je imala senzorni problem u ustima, zbog kojeg je teško jela, nije htijela da zvace, gutala je velike komade, nije naucila da zagrize nešto do 6 godina. Potrosila sam godine uceci je tome, jedva je savladala.

Ja tvojoj drugarici ne bih pominjala autizam, niti bih rekla da mislim da „nešto nije u redu s djetetom”.
Skoncentrisala bih se na 2 stvari-ujedanje i hranu. Rekla bih nešto tipa da su to stvari koje se lako popravljaju, da imaju tehnike kako se to radi i da trazi od pedijatra da je tome nauci.
Kad dodje sa tom pricom svaki će joj pedijatar postavljati ciljana pitanja, koje će ga odvesti na trag problemu, ukoliko ikakav problem postoji. Dalje će on usmjeravati majku, a ti budi uz nju da je ohrabris da se to sve popravlja i koriguje (sto i jeste tako).
Hajde, sa srećom, pitaj ako te nešto konkretno interesuje.

Nisam imala vremena da procitam postove posle prvog ali ću napisati svoje iskustvo.
Pitam se da li je neko mislio da i m oj sin ima problem u ponasanju i da se ne razvija ok prošle godine kada je bio identican kao sin tvoje drugarice (osim ujedanja)?
Nije jeo sam jer nikad nije bio zainteresovan za hranu,tu i tamo bi uzeo po neku mrvicu ali to je sve.Njegov recnik se sastojao od 2-3 reci(sad veze i mislim da je u pogledu govora dosta ispred nekih vrsnjaka koji su progovorili ranije).
Budjenje i plakanje kao i vristanje je takođe bio sastavni deo naše svakodnevnice jer su mu rasle trojke (to je trajalo puna 4 meseca).Ja sam znala da su u pitanju zubi ali sam takođe primecivala sumnjicave poglede majki na igralistu cija deca valjda nisu tako teško podnosila izlazak zuba pa im je moja konstatacija da ga muce zubi bila neubedljiva(i to me bas briga).Bitno je da sam JA ZNALA.
Vezanost za mamu i nezainteresovanost za druge je takođe faza u njihovom burnom razvoju.
Decak je ok a njegovoj mami sigurno nije lako jer osim tebi verovatno mora da se pravda ko zna kome sve i da objašnjava zašto njeno dete to radi tako ili ne kao vecina.

Meni je zasmetalo u prvom postu sto Namiguša navodi neku listu neodredjenih simptoma (po tačkama!) i iako nestručna za tu oblast, već zaključuje da je to verov. „Nesretni autizam”. Imala sam jednu poznanicu koja je isla okolo i svoj deci svojih prijateljica lepila dijagnoze, govorila „to nije normalno” itd. Ljudi su se sablaznjavali jer način na koji je to izgovarala ( a i pricala okolo) nikome nije bio simpatican, niti je bila u pravu. Jednostavno, neki ljudi nisu imali priliku da vide „drugacije” dete, i onda im svaki rani razvoj u poredjenju sa ravojem njihove slatke, tipicne devojcice izgleda kao autizam.

Rekla sam u prvom postu, kao i sad curice, da je jako bitno da dete koristi reč „daj”! Ako mali ima neki problem, on može biti motoricke i senzorske prirode( vezano za navike hranjenja). Ako majka vodi dete kod pedijatra, oni u tom uzratu bas puno obracaju paznju na hranu, koliko dete pije mleka, koliko je hrana usitnjena. Bas se gleda i ta fina motorika, kao i krupna. Ne bi trebalo da im je nešto promaklo. Po mom mišljenju, rani razvoj decaka je mnogo komplikovaniji i nelinearniji proces nego kod devojcica, često obelezen raznim kasnjenjima u dostizanju 'milestones'

Pozdrav namigusi!
Evo ja se prvi put javljam na tvoju diskusiju, znam da si rekla da se nećeš vise javljati, ali cisto da kažem svoje mišljenje, nadam se da ćeš procitati.
Da sam u tvojoj situaciji, razmišljala bi šta je najefektivnije I šta će mojoj prijateljici najviše da pomogne oko njenog problema (ukoliko postoji)...Kad već imaš pristup doktoru, to te stvarno stavlja u poziciju da joj bas pomognes, ja zaista ne vidim Ništa LOšE, da to iskoristis, da zamolis doktorku da obrati paznju na prijateljicino dijete, da si zabrinuta I da bi htjela da joj pomognes. Samo tu jednu recenicu, bez ikakvih pitanja, ja ne vidim da to tvoju doktorku stavlja u nezgodnu situaciju I da narusava doktorsku etiku itd.., pa ne mora tebi ništa da saopštava I da ti otkriva doktorske tajne o pacijentu itd..Ako je dobar covjek, zapamtice šta si joj rekla I prvom prilikom kad vidi djete od tvoje prijateljice angazovace se, bez toga da tebi ikada treba da saopštava o dijagnozi itd..Jednostavno ubacis svoju sumnju u doktoricine usi, I dalje će sitacija da se razvija svojim tokom. Dalje ostani uz prijateljicu, možda ti ona I sama saopšti ako ima stvarno neki problem sa djetetom nakon susreta sa doktorom itd..Ja bih uradila tako, jer mislim da je najvaznije da dijete dobije odgovarajucu pomoć ukoliko mu je potrebna, znaci sve u interesu djeteta, sve drugo je manje važno...Mislim da se ni doktorica neće ljutiti, pa sigurna sam da će I ona htjeti da pomogne, niti mislim da će tvoju pricu pogresno protumaciti, kao ljekar sigurno je navikla da joj prilaze ljudi sa raznim problemima, I krizama, I ona je naucena I trenirana da to sve procesuje na pravi način..

Puno sreće, I nadam se da će taj djecak da bude dobro...