Čini mi se da si skoro pisala o Witching hour, znaci situacija se nije bitno promijenila.
Ja imam suprotan problem, moja hoće sve i odmah. Bukvalno kako ja zatvaram vrata od stana tako kreće kmezacenje „mama skini cipele, mama neću jaknu, mama hoću 221, mama, mama, mamaaaaa” - da skrenes.
Glevna riječ joj je neću ili hocem za nešto što ne bi trebala da radi ali nema fizickih ispada bijesa, bar za sada.
Šta ostali rade sto ti ne radis ili obratno? Možda drugi ne traže od njega da se odmah skida, pere ruke, itd. Možda mu treba malo down time, 15 minuta kad dodje kuci kad ništa ne mora da radi pa onda kroz igru da se to sve obavi.
Šta govori u tim momentima, jel se bijes pokazuje samo sto neće da radi što se od njega trazi?
Mi smo već u fazi ultimatuma, dok ne uradis to nema Treehouse ili operi ruke pa idemo da se igramo itd. Klasican conditioning, k'o Pavlov :). Razgovor, modeling, radjenje zajedno, nekad nešto upali, nekada treba samo „weigh your battles”.

Nemoj se loše osjecati što se to samo tebi desava a za ostale su „kao bele lale”, novelty factor je cudo, moja bi za baku sve uradila, pojela, poslusala, a za dedu već dubi na trepavicama. Mi smo tu svaki dan i može im se da su njanjavi sa nama.

Da, zaboravila sam reci, mada ne vjerujem da je to uzrok jer koje su sanse da je od njih dvojice uvijek jedan neispavan ili gladan, ali eto - kod nas je to veliki faktor. Čim vidim da se puno femka, hoću ovo, neću ono, znam da su imali slab snack i da je u stvari gladna, a ne zna da prepozna tu nelagodnost nego nervozi zbog svega i svačega. Isto je i sa spavanjem, tako da onda prvo imamo malo down time, uvalim joj neki snekic ili ruca, miruje i obično se posle stanje popravi.

ako je dovoljno spavao,najavljeno mu šta će raditi za 10,15minuta i uvek istu scenu pravi ja sam ubeđena da je to navika,losa navika.
probaj jedan dan da ga samo pustis,ništa spominjati presvlacenje,pranje ruku.neće mu ništa biti ako to obavi za 5,10min.moj najstari sin nikad ali nikad nije uradio nešto kad mu kažemo sad se to radi,iako mu najavimo 15min ranije.on će uraditi ali za minut,dva,pet ali nikad kad mu se kaže sad.ja ga razumem jer ni ja nikad naredjenja nisam primala lako čak ni sad,moras za mene ne postoji.
nesecam se kako su se starija deca ponasala u tom uzraztu ali malisa je imao fazu cupanja i udaranja a inače je jako mirno dete.prošlo je za par nedelja.
probaj-ignorisati,malo sacekati ili u krevet i nema vise price.nešto će upaliti,ne za dan dva ali za nedelju,dve hoće.skontaju oni ako ne popustas.

I mi smo imali taj problem, i samo kod mene, dok nisam shvatila da nju, jednostavno, u trenutku povratka iz vrtića kući, stignu razne emocije, sa kojima ne zna šta će. I sreća, i umor, i tuga što je bila odvojena, i sve što joj se tog dana desilo. Pomagalo je da je, jednostavno, zagrlim i umirim u krilu dok se ne sabere.
Najveći broj problema kod dvogodšinjaka rešavala sam tom jednostavnom metodom: zagrljajem, dok se ne smiri.

Chian, možda će ti zvucati smesno ali moj sin se tako ponasa kad je zedan. Čim krene sa prenemaganjem oko skidanja ja donosim sok (ne vodu, već sok, oraspolozi ga u sekundi). Veci je od tvojih decaka, pa je odavno naucio da zezanja na ulasku u kucu nema - skida se jakna, izuvaju cipele, peru ruke pa tek onda može da radi šta je naumio.

ja se ne slazem da takvo ponasanje treba zameniti mazenjem,u vrticu ih neće maziti za takvo ponasanje a moraju ići.to je po meni magareca usluga,zbunjivanje deteta i odobravanje histerije.treba maziti decu, toga im nikad nije dosta a i brzo rastu.dernjava na decu je nepotrebno ludilo,tek tako se ništa neće postici.neke jasne granice se moraju postaviti da bi svi bili zadovoljni na duže staze.
u vrticu su nam uvek savetovali na roditeljskim da cucnemo i budemo za njihovu visinu kad su „rasprave”/dogovori i polako,tiho,saslusati i njihovo mišljenje.to deluje.

sandy, super si napisala!
ja bih dodala da bi trebalo obratiti paznju na unos slatkisa u toku dana-od kad su u nasem vrticu izbacili potpuno slatkise iz upotrebe, deca imaju mnogo manje nagle promene raspoloženja.

Idi begaj, pred spavanje, po budjenju, nocu ako se slučajno probudi, u vezi hrane, pica, crtanog, setnje, obuvnja, oblacenja - bukvalno mu je sve trenutno okidac za to histerisanje. udara rukama, nogama, gura me, vice neću mamu, neću mamu, a kad ja krenem da izadjem iz sobe vice hoću mamu hoću mamu i tako je u stanju u beskraj... ne zna ni sam šta hoće, zaceni se toliko da zaboravi sto je poceo da place, hoću vode - neću vode, daj carape - neću carape, ma cudo...Pomaze jedino kad uspem da mu skrenem paznju na nešto potpuno drugo - odjednom se smiri i postane andjelce. Evo nocas, histerija potpuna, bacakanje, vristanje, plakanje, sve dok ga nisam uzela (otimao se zestoko) i odvela do prozora, otvorila, pokrila ga cebetom i kažem - vidi kako pada kisa, a eno ide i auto... i on kao da mu je neko prekidac stisnuo, odjednom se ozari i kaže „cao, auto!” i tako smo sedeli jedno 20 minuta dok nije tražio da ga vratim u krevet... ne znam šta je to i dokle će trajati ali zamorno je, naročito jer je potpuno nepredvidivo... mislim da mora imati i neke veze sa neuroloskim razvojem, to su sigurno neke varnice, neobuzdani elektricni impulsi u mozgu.

Sada mi je lakse. Mislila sam da je samo kod nas ovakva situacija. Oko mene svi neki sa mirnom, milom i dobrom decom koja nikad ne histerisu a kod nas cika i dreka skoro svaki dan. Prepoznajem puno stvari koje opisujete, neke stvari i sama primenjujem. Ali nekad sam toliko umorna da bih se najradije zatvorila pola sata u sobu kao Skoljka da se sklonim od svega.

Kod nas pocinje pekmezanje još u autu (prevrcem ocima).

Ako nemamo nešto za jelo kada ga pokupimo iz vrtica, teško nama, ne da da ga ja odvezem iz sedista već samo tata, cik da je neko stisao pre njega dugme u liftu. Kada stignemo na sprat, neće da izadje iz lifta. Dok ga namolim da udje u stan, već pocinje sa placom. Nekada izuje obucu sam, nekada samo promumlja e-ee... Na to pekmezanje sam se nekako i navikla ali kada pocne ujutru da mi izvodi, onda mi je migrena već izprogramirana. Nešto se nikako ne secam da je cerka imala tu fazu. Ako u kuci nastavi da place, fino mu napravim kakao, sebi kafu, ukljucim tv i pustim nam vremena da malo dodjemo sebi. Posle je sve drugacije. Inače, on ima 32 meseca :o) Juu-huu!

Sa sinom sam imala sve iz repertoara, a sa cerkom ponesto. Oko dugmeta u liftu se i dan danas svadjaju ko će pritisnuti, a kad stizemo kuci, mora ona prva do vrata, prva da udje kad se otkljuca, često trazi da je tata otkopca kad je tu itd. Ja je zovem engleska kraljica jer uvek mora da ide prva, a mi ostali za njom nekoliko koraka

Upravo tako Komunikativna, samo uvesti pometnju pitanjem, skretanjem paznje na nešto drugo ili još zanimljivijim predlogom/predmetom.

Ja se ne mogu nacuditi kad slusam ove moje 2 skorpije kako se inate (hana i tata): Hoću! Nećeš! Hoću! Nećeš! Hoću!... umjesto da na prvo hoću skrene paznju na nešto drugo, obeca treće i zavrsena power struggle. Nekad ga pitam: „jel se to ozbiljno raspravljas sa dvoipogodisnjakinjom?” a on, još izbacen iz takta odgovara:„Pa ne može sve biti po njenom!” ahahahahahaha...

Kod nas ova faza traje već neko vreme: plačljiv po ceo dan za sitnice, frustriran i ništa mu nije po volji, smetaju mu i stvari koje su nam svakodnevna rutina. Najveći problem nastaje kada se nešto odvija po rasporedu koji nije on zamislio. Npr, traži vodu,ja mu donesem, a on počne da plače zato što mu nije dao tata. Jako je uporan i ukoliko insistiram da mu ja dam vodu i da ne bude po njegovom, to prelazi u histeriju koja može da traje i više od sat vremena: plakanje, vrištanje, udaranje svega što vidi, bacanje stvari, udaranje glavom o pod i zid, bacanje po podu, histerično jurcanje po kući… I sve vreme ponavlja da ja ostavim vodu i da mu da tata. Čak ide dotle da me natera da se vratim u kuhinju, da prospem vodu, ostavim šolju u ormar i onda traži da tata to sve uradi ispočetka. Opisana scena ponavlja se po ceo dan sa drugim razlozima: postavljanje stola, dodavanje noše, oblačenje….. A onog trenutka kad se njegovom zahtevu udovolji, prestaje histerija, prestaje plač, umiri se, počne da nas ljubi (nekad se sam izvinjava i obećava da neće da plače), grli, da se smeje i onda smo mirni do nekog sledećeg razloga :-(
Sve smo probali: pričanje, objašnjavanje (pre, posle, za vreme…), kažnjavanje, (ćošak, zabrana omiljenih igračaka i sl.), smirivanje, maženje, zagrljaji, ignorisanje, grdnja, a ponekad (u trenucima neizdržljivosti) i vikanje (ali smo tada sami sebi grozni), batine ne podržavamo. Ponekad pomogne ignorisanje, a retko i skretanje pažnje (mada je nekad nemoguće jer toliko plače i dere se da me i ne čuje šta pitam).