Moj sin je rođen 6+ nedelja ranije. U bolnici su mi dali neko malo cebence od jagnjece dlake da umotam na sebe i držim neko vreme. Posle su to cebe stavljali njemu ispod nosa. Kažu da ta dlaka najbolje i najduže zadržava miris tela, pa da tako beba non stop može da oseti moj miris, da bolje napreduje. To smo poneli i kuci. Od tog dana, do danas, a on sad ima 6 godina, on non stop nosi nešto sa sobom na spavanje. Dugo i najcesce je to plisani cuko, dogi,(kojeg smo „ukrali” bila prica ovde), ali jako često uzme moju pamucnu pidzamu, i to odredjenu sa nekim patkicama, ili tatinu majicu kratih rukava. međutim, to nikako ne može da bude „cista” pidzama, već mi to moramo po jednom obuci, da se oseti nas miris, i onda to uzme. Skupi onako zagrli i stavi sebi tako da mu se lice i nos naslanjaju na to. Najsmenije je sto ja i danas kad obucem neku podzamu, on čim me vidi kaže „to ćeš meni sutra da das kad je skines...”
Mi smo u bolnici praktikovali i kengur metodu. Ono kad se skines i bebu stavis na golo telo. I danas kad ga podignem, on pomeri moju majicu i bretele od grudnjaka na stranu, i nasloni se ne moju kozu. To radi od kada je bio u stanju da pomeni moju majicu. Neverovatno, ali valjda mu to prija.
Nekoj deci do pruza komfor i neku vrstu zastite, samo je bitno paziti da se ne ugusi. Postoje monitori koje možeš da stavis ispod duseka, i koji se oglase ako beba ne dise vise od 3 sec, ili 5, ne znam već. Možda nije totalno losa ideja da ih uzmes. ja sam uvek cekala da zaspi, pa bih to sklonila. Zanimljivo je još, da se i on od uvek uspavljivao sam :)))