Moj tata je umro pre dve godine, iznenada. Bio je prilično prisutan u zivotima mojih sinova, i na zalost oni su bili izozeni svom mom bolu i tugovanju za njim. Bili su tu kad sam saznala da je umro (sad kad malo razmislim mogu samo da zamislim kakav je to shok za njih bio videti me u takvom stanju).
Oni su znali za pojam smrti, ali cisto sumnjam da su bas znali šta znaci. Imali su 5 i 4 godine. Još veci shok za njih je bio sto sam ja otisla u Srbiju na 6 dana, na sahranu, i sto je to bio prvi put da su ostali bez mene toliko. Da stvar bude gora, tada su bas krenuli i vrtic, pa su nekako povezali polazak u vrtic s tim da je mama otisla i da se nije tako dugo vratila.
Uglavnom, rekli smo im kako jeste, s tim sto mi idemo u crkvu,i imali smo religiozan pristup celoj stvari. Oni imaju dosta decijih verskih knjiga, u kojima ima ilustracija raja, svetaca, Isusa...tako da smo mi objasnili da je deda bio bolestan, i da je bilo vreme da ide kod Gospoda, da je sad gore i da ga Gospod cuva, a deda se moli njemu da cuva i nas. I da kad vetar duva, da nam deda salje zagrljaje. Pitanja nisu bila česta, kao da su znali koliko mi je teško da pricam o tome, ali su me na zalost vidjali mnogo često kako placem. Vodili smo ih na groblje prošle godine, upalili smo svece, objasnili zašto palimo svece, i mislim da su to sve nekako prihvatili. Na zalost, na suvise ozbiljan način nego sto bi to deci trebalo objasniti, al nuzda zakon menja :(((
I danas upitaju po nekad. Pogotovo me iznenadi sto Vasilije pita, jer je imao samo 4 godine. Samo po nekad kaže kako mu nedostaje deda i kako bi voleo da je tu. Seti se pesmica koje mu je pevao...
Moja sestra i mama ne pricaju mnogo o tati. Valjda im je teško. Ja pricam, i pricam sa decom neke zanimljive detalje. Da ne zvuci grozno, ali ne pravim big deal od pricanja o tome. To se desilo, i bila je to uzasna tragedija za nas, ali ne vidim svrhu od cutanja, a na kraju krajeva ne želim da ga deca zaborave, pa ih ovako podsecam.
Za koji dan dajemo dve godine, i njima sam to lepo objasnila. Tačno je cudno gledati kako se ova moja dva nestasna zvrdnova, pretvore u male ljude, koji shvataju da je ovo ozbiljno i da se tako i treba ponasati.
Nama je taj religiozni pristup pomogao, sad sve zavisi od vas kako na to gledate, tako treba i njoj da objasnite.
Moj najveci problem je bio sto je dimitrije jedno vreme prestao da jede, i rekao da neće da slavi rođendane, jer je mislio da svi ljudi umiru kad napune 62 godine. Pa nije ni nama dao da jedemo, da ne rastemo. Onda sam pozvala baku koja ima 85 godina, da mu pokazem da nije bas tako, da ljudi mogu i duže da žive...

Nas je još mali,4 godine, ali nekad gleda sliku moje majke (koja je umrla pre 20 godina) pa mu ja objasnim da je baka na oblacku i da ga stalno cuva. Ali smo mu polako objasnili i pojam umiranja i smrti, treba deci da bude jasno, naravno prilagodjeno uzrastu ali moraju da se pripremaju i na to da postoji smrt.
Mi nemamo religiozan pristupak, tako da kad dodje vreme, za neku godinu, objasnicemo mu da je smrt konacna i da te vise nema kad umres, ali da ne mora da se plasi smrti, da je to deo zivota.

mislim da je najgore dati dvosmislene odgovore ili reći da ne znaš šta se stvarno desava nakon smrti. deca od nas ocekuju zastitu i sigurnost, ako treba pre bih lagala nego rekla da sve zavisi od toga ko u šta veruje.
mi smo rekli da ljudi koji su jaaaaako stari, stotinu godina, odlaze na nebo i cuvaju nas.kada mi je deda umro, rekla sam im.reč je o jako starom coveku koji je imao lep i dug zivot, ali ih nisam vodila na groblje. porodicnu tragediju u kojoj smo izgubili veoma dragu prijateljicu, koja je pritom bila relativno mlada , sam precutala. ne namerno, prosto im nisam na vreme rekla, verovatno iz straha da ne shvate da i mladji ljudi mogu umreti.
Zatim slede pitanja o nasoj, roditeljskoj, smrtnosti, pa o njihovoj. tu sam im rekla da ćemo zauvek biti zajedno, ali ja u to i verujem,nisam precizirala mesto i vreme :)
treba biti obazriv, jer ih lako možemo preplasiti, teren je poprilično klizav
tek cekam konkretnija pitanja o sexu :), bas se radujem