Ja o tome ne znam ništa, a nadam se da će Gala da se javi obzirom da je ona djeciji logoped.

p.s Ukoliko dijagnoza bude potvrdjena i od strane drugog logopeda.

Detetu je najbitnija podrska i razumevanje roditelja. Znaci prihvati ga da je stidljiv i da ima anksioznost u drustvu i okruzenju koje nije vasa porodica, kao i u nepoznatom okruzenju.
Najcesca greška koju roditelji prave je teranje deteta da prica kako bi se oslobodilo straha. To je sasvim pogresno i efekat će biti suprotan od ocekivanog.

Čitam da je opusteniji sa decom koja vam dolaze u kucu, jer njih poznaje, i to je super. Bilo bi dobro da nastavi druzenje s tom decom.
Zatim, ako ima nekog druga u vrticu koji mu je posebno drag, ne bi bilo loše i njega da zoves u goste, da bi tvoj sin imao drustveni zivot. Nikako se ne preporucuje izolacija od vrsnjaka. Samo postepeno uvodjenje deteta u drustveni zivot. Korak po korak, da se razbije strah. A u tome vam najviše može pomoći logoped i dobar deciji psihoterapeut. Defektolog je vise za razvojne poremecaja, a selektivni mutizam je psiholoski a ne defektoloski problem.

A u vrticu, pa valjalo bi obavestiti vaspitacicu i napraviti individualni program za dete.

uhh cuvaj se dobro, jedu malu decu u ovim amerikama. Uzaasno je neodgovorno od tebe ciba da siris tako neproverene informacije. U americi su SVE skole inclusive i ne postoje specijalna odeljenja. Postoje alternativne skole u koju idu deca koja zbog sigurnosti i severe emotinal disturbance ne mogu da budu u razredu s drugom decom. Sva ostala deca idu zajedno. Ja imam 20ak dece na case listi i ni jedno nije u specijalnom odelenju a sva moja deca imaju neki od problema vezanih za mentalno zdravlje. Moja deca imaju IEP, 504 ili neki drugi plan kojim se omogućuje sto uspesnije skolovanje u tradicionalnom okruzenju. Vecina njih ima ADHD, bi-polar, mood disorder, neki su na Autism spektru i apsolutno ni jedno moje, niti deca mojih kolega nisu u tim nekim specijalnim odelenjima. Nikad nisam ni čula za njih.
Tipicno malogradjanski.
Na kraju krajeva, ako dete (ne daj Boze) ima problem, bolje da bude u okruzenju gde može da dobije svu potrebnu pomoć i bude uspesan, nego da ga gurkaju u coskove i ismejavaju oni koji nemaju ni mozga ni ljudskosti.

IKSA, nadam se da će sve biti u redu, znam dosta dece koja jako dugo nisu progovorila, al kad odcepe...:) Želim ti mnogo sreće.

teogopa moje je iskustvo lično. zato što smo mi prošli ko bosi po trnju i najzad izasli iz tog ludila (jer nismo shvatali kako sistem radi i da je drugaciji od našeg). zato sam htela da pomognem sa informacijom. malogradjani nismo, niti neobrazovani a ni glupi. iskreno da smo samo malo „losiji” ne bi mogli dete da izvucemo. to je moje mišljenje a i mog muza, eto ti imaš drugacija iskustva. ne vidim problem da se cuju oba. dopustam mogućnost da ljudi imaju razlicita iskustva, a bogami i deca imaju razlicite potrebe.

Barili ti znaš šta ja radim i s koliko dece radim, sva deca su mi u regularnim ucionicama. Alternativne skole kao sto rekoh postoje, ali za ta odelenja prvi put čujem. Postoje special interventions grupe, ali kao sto rekoh tu se radi s decom zavisnosti od njihove potrebe.
Skole, su sasvim druga prica, znaš sama kako se nosim s njima. To sto oni gledaju da otaljaju svoj posao, i što ne rade ono sto treba pa uniste decu...ali opet to nema veze sa dijagnozom.
Ovde je međutim drugi problem, kako ciba kaže „pazi se dijagnoza...”
pa šta će biti??? Ne zna skola za dijagnozu, ako im ti ne kažeš. Ako im ne kažeš, krijes, onda još mogu i da rade šta hoće, ali ako dete ima potrebu još ima i papir zato, onda su duzn da mu pruze svaku vrstu pomoći.
Zvuci kao da skola samo jedva ceka da sazna dijagnozu da i unisti dete.
Pa bolje je da ako dete već ima dijagnozu dobije adekvatnu pomoć, zar ne. Il izgleda da treba da krijemo,da nas zli vodja ne gurne u specijalno odelenje.
Skola ima zakonsku obavezu da napravi IEP ako roditelj trazi i dokaze da je potreban. na zalost skola nema istu obavezu da ga sledi, već često vrdaju, a na nama kao roditeljima je da vodimo racuna o tome da se provodi kako treba.

Kapiram ja sve sto pišes i jeste tako. Kad detetu treba pomoć, često moras da se boris kao roditelj sa skolskim sistemom da detetu tu pomoć pruze. Zato služe i educational advocates.

Međutim, znaš kako su oni nemilosrdni kad ponasanje deteta nije ocekivano ili je disruptive. Onda ti oni vrse pritisak da ga ispitujes, vodis na evaluaciju (po mogućstvu ti da platis a ne oni).
U slučaju moje prijateljice, dete je islo na evaluaciju u skolski district, jer je skola to zahtevala, a roditelji naravno pristali. Dete je imalo i problem sa govorom i jezikom, oni su ga testirali i zakljucili da mu je IQ 80 (a dete ne ume da se adekvatno izrazi na srpskom a kamoli na engl) o predlozili za to specijalno odeljenje.

E sad, oni možda to drugacije definisu (ne kao special ed), jer dete je npr izlozeno 10,20, 30% vremena inkluziji, a ostatak vremena je u istoj skoli u tom 'specijanom' razredu. Sledeće godine, kada su tu odluku reevaluirali, predlozili su da ide u drugu, bolju skolu (u drugom gradu od mesta stanovanja) opet u neki spec. razred, s tim sto su im uskratili transport zbog nedostatka sredstava, a majka ne vozi, nema dozvolu itd. Prakticno su ih doveli u nemoguću poziciju jer nisu hteli da mu daju asistenta i ostave u lokalnoj skoli u regularnom odeljenju. Majka nije bila vicna (ni jezik, ni razumevanje sistema) da se sa njima izbori i kao sto kažem, vratili su se u Srbiju.

IKSA, ovo sto pišem ne odnosi se uopste na tvoje dete, nemoj da te plasi, samo sam napravila komentar na cibin i teodorin post. Tema je otisla u drugom smeru ali ovo ti je inače slippery slope, obrazovni sistem u Americi. Ako vam je dete mirno i compliant, necete imati nikakvih problema, i biće vam divno ovde. Međutim, čim dete izlazi iz sablona, ima izrazenu volju i neće lako da se povinuje njihovom zakonu nadrljali ste.

zašto su dijagnoze opasne: zato što ides od evaluacije do evaluacije, razne terapije itd koje kod introvertnog deteta neće pomoći (samo ih zbunjuje) a osnovna znanja se zapostavljaju (ono sto im treba za skolu i sto će da im traže kad krene ozbiljnije skolovanje oko 3čeg razreda). evaluacija ima raznih a i dijagnoza i onda se bukvalo posvete tome da eksperimentisu na detetu. vrzino kolo pogotovu ako pokusavaju da naprave ekstroverta od introvertnog deteta. ne moraju sve terapije da budu loše, ali ako vidis da nema napretka a oni te guraju stalno na nove, vreme je da izadjes. e sad kad jednom imaš papir u skoli da si „poseban” teško ti je da odbijes nove usluge.
znam da neki ljudi vole da dobiju te besplatne terapije, ali iskustvo naše a i još jednog decka iz sadasnje privatne skole je da su nas bukvalo „oterali” iz državnih skola posto nismo hteli special services (ja i muž i dan danas svaki dan čestitamo sebi na toj odluci). oba deteta nemaju ni kognitivne (akademske) probleme, ni nasilno ponasanje. jednostavno nisu zavrsavali sve zadatke na vreme (daydreaming) i socijalno su drugaciji. sad su totalno prihvaceni i normalni deo odeljenja. ništa specijalno nemaju i sve funkcionise.

vidis, ovo je tipican primer kako sve to eskalira: dakle ako dete neće da odgovori kod lekara ili u skoli to jeste problem i naravno da to treba rešiti. ali ne, oni će sad da ukljuce i psihologa, kasnije verovatno i socijalnog radnika ili šta već. moj savet ti je da se posvetis samo tom problemu: kako navesti dete da odgovori kad je neophodno. voditi dete kod 15 nepoznatih ljudi kad ima frku od nepoznatih stvarno nema smisla. veruj u sebe i gugluj sama ili probaj da nadjes JEDNOG proverenog terapeuta (ako ide, ide ako ne, ne).
ako vas skola zeza, nadjite privatnu skolu dok dete malo ne odraste. obično se vecina tih problema sama od sebe resi vremenom.

teodora,
postoje specijalna odjeljenja u americi. specijalna odjeljenja, za djecu sa posebnim potrebama, u redovnim skolama.
to se u americi zove self-contained class. moja djeca su u takvom odjeljenju.
dakle, redovna, javna skola, ali posebno odjeljenje u kome su samo djeca sa autizmom. njihovo odjeljenje ima 6 djaka i njihova ucionica izgleda drugacije od redovnih ucionica,jer redovne imaju previse stimulansa za autisticno dijete.
program je identican privatnim specijalnim skolama za autizam,rade po ABA sistemu, imaju uciteljicu koja je na Columbia univerzitetu magistrirala autism, i imaju još 5 asistenata, koji rade 1:1 sa svakim djetetom. Svi asistenti imaju master u special education i svi borave cijeli dan u toj ucionici sa djecom. Pored toga, svakodnevno, sa svakim djetetom pojedinacno, radi logoped, okupacioni terapeut i psiholog/na socijalizaciji. ti casovi traju oko pola sata svaki.

Djeca imaju i tzv „special activities”, sto bi bila neka vrsta inkluzije, kada idu na aktivnosti sa ostalom djecom, ali to je uglavnom u domenu muzike, crtanja i drugih arts, ako idu u biblioteku, gym, priredbe, uzinu, rucak, odmor, ali nastava za njih je samo u njihovoj ucionici. Oni u ucionici imaju smart-board, koji se zbog vizuelnog efekta pokazao kao fenomenalan vid ucenja za autisticnu djecu, a svako dijete ima iPad od skole, koje nosi skola-kuca svakodnevno.
Za moje cure, i njihova 4 drugara, ovo je najbolja moguća opcija, jer njihov nivo razvoja ne omogućava im ukljucenje u redovne razrede, već bi morale da idu u neku od tih specijalnih skola. One bi tamo imale dobar program, ali ne bi imale priliku da imaju ikakav kontakt sa zdravom, tipicnom djecom, sto je svakako ogroman nedostatak.

Možda nisi sretala ovaj vid okruzenja za djecu, jer je on ustvari IZUZETNO SKUP za distrikt i gotovo nijedan distrikt ne može ili ne želi da ga finansira. Za distrikt je najlakse poslati dijete u restrictive school environment, tj specijalnu skolu i zavrsiti svoju obavezu oko toga. Već sam ovdje pisala da nas distrikt za jedno dijete izdvaja $ 80,000.
Roditelji djece iz ovog distrikta su se rukovodili IDEA aktom, koji je tebi poznat(„no child left behind”), i po kom dijete treba da bude smjesteno u „najbolje moguće okruzenje, koje odgovara njegovim potrebama”. No, roditelji nisu zeljeli da im dijete putuje i ide izvan distrikta, te je jedina kombinacija bila donijeti izuzetan program u sam distrikt. Mi smo iz toga profitirali. Da živimo u nekom drugom distriktu sve bi bilo drugacije...
Zbog toga možda nisi imala priliku da lično vidis ovakve razrede, ali oni i te kako postoje, pogotovo u bogatijim dijelovima amerike.

Znam curice za ta odelenja, ali tu većinom idu deca koja imaju neke vece poremecaje, sto fizicke sto mentalne, kojima boravak u regularnoj ucionici ne bi pomogao niti bilo šta znacio. To je nešto sasvim suprotno onome sto ciba pominje. Ta odelenja su Bogom dana, i mislim da ljudi koji tu rade s decom su fenomenalni. Za tu decu je spas, izlazak iz kuce, socijalizacija... ALi ciba govori o specijalnim odelenjima kao nečemu ruznom, gde skole guraju decu kad ne znaju šta će s njima. To ne postoji.
Meni je samo totalno bezveze što se na te special interventions grupe gleda kao da je to neka sramota.
Ne znam šta pojedini roditelji ocekuju od nastavnika zaista. Ako dete ima problem sa pracenjem nastave, ne prati pravila, ne može da se fokusira, ili je s druge strane ima neki learning disability, zašto ljudi ocekuju da ucitelji zapostave 25+ dece, da bi se fokusirali i dali vise panje njegovom detetu. Ali pri tome oni ne žele da prihvate da dete ima uslovno receno „specijalnu potrebu” i neće da urade ništa po tom pitanju.
Ako dete ne prati nastavu, divlja, skace, udara ostalu decu ili ne prati pravila, ucitelji imaju obavezu prema ostaloj deci i zato se roditeljima skrece paznja. Sad da li ćeš ti da uradis nešto u sklopu skole, ili ćeš van skole da cinis nešto da se to ponasanje popravi, to je tvoja stvar, a ne skolina. Ili ako dete ima learning disability, skola je duzna da te obavesti da dete nema progres koji se u tom uzrastu ocekuje, da ti predlozi šta da radis, a opet je na tebi da prihvatis ili ne. Ali ne možeš ti da imaš dete koje uznemirava ceo razred, koji nije u stanju da prati nastavu i da cutis i ne radis ništa, ocekujes od nastavnika da se ponasaju kao da je to ok, da mu posvete vise paznje zapostavljajuci ostatak razreda. Za takvu decu postoje ljudi koj to rade. Međutim, to zahteva IEP, 504 ili neki drugi plan, a nas narod je to sramota i priznati i traziti.
Takođe ne prihvatam siroko popularan termin, proizasao iz socijalistickog drustva NEMIRNO DETE. Nemirna deca su nestasna, igraju se malo aktivnije, vole da su u pokretu, nekad im moras ponoviti 2-3 puta. ALi i nemirna deca znaju šta je red (ako su odgojena) pa postuju pravila, slusaju i rade sto im se kaže. Kod nas su takva „nemirna deca” po 3-4 puta isla u isti razred (ili dva puta koliko je bilo moguće), zavrsavali osnovnu skolu sa 18 godina, i vecitno im se pripisivalo nemirni i lenji...sa mnom u razred je isao takav decak. Nikada nikome nije palo na pamet da on možda ima neki problem, nego je ono nemiran i lenj bio opis za sve.
Ali ako dete nije u stanju da prati pravila i nastavu, nije u stanju da radi ono što se od njega ocekuje, onda mora da postoji neki problem. Ako postoji problem, onda mora da se trazi rešenje, a ne ocekivati od ljudi koji nisu obuceni za to, da se nose s njima, samo zato što roditelji neće da prihvate, i ne mogu da se pomire sa tim da je dete drugacije.
Ja sam majka jednog „drugacijeg.” I naravno da bih volela da ne dobijam pozive bar jednom nedeljno iz skole, ali sam svesna da je poseban, i ako neverovatno intelegentan, i radim sve sto mogu i umem da mu omogućim uspeh. On je u regularnoj ucionici, sa tipicnom decom, za njega važe ista pravila. Samo sto on bar jednom nedeljno ima i skill building grupu, jer (i ako je nekom sramota daa im deca idu tamo) mom sinu to mnogo pomaze i ja sam na to pristala.
Još godinu dana pa će dobiti special services (gifted kids) pa se nadamo da će se ti problemi umanjiti.
Pošto sam se ovolik raspisala cisto da sumiram.
Ne razumem ovaj strah od dijagnoza. AKo dijagnoza postoji, bolje je znati nego ne znati, jer dete može da dobije sve sto mu treba. AKo se s dijagnozom ne slazes, pa pitaj ponovo, imaš pravo. ALi skola te dijagnoze ne zna, i ne može tvoje dete na osnovu dijagnoze da gurne u specijalne grupe, već samo na osnovu onoga sto ono pokazuje u ucionici, a ako je to u ucionici ono sto oni nisu u stanju i ne znaju da kontrolisu, oni su duzni prema tvom detetu i prema drugoj deci, da na to ukazu. Na tebi je opet kao roditelju da odlucis hoćeš li prihvatiti pomoć, ili ignorisati.
ALi alternativne skole, i special ed casovi postoje Bogom dani, jer su nekoj deci preko potrebni. Jer ne mogu svi biti nuklearni naucinici, neka deca (na zalost mogu samo to) će imati i te kako koristi ako nauce kako normalno živeti zivot i izdržavati sam sebe.
Takođe, duznostje skolskog distrikta da deci obezbedi skolovanje. Ako dete mora da ide u alternativnu skolu ili spcijalne casove, a koje su oni preporucili, skolski distrikt snosi troskove, AKo tu odluku donese roditelj, prica je drugacija. Znaci, ne zuri se njima sigurno da nekog posalju negde drugde, jer ih mnogo vise kosta.

vidis teogropa po meni je najveci problem sto vi, sa te druge strane, ne priznajete da neko može realno da bude nezadovaljan vasim uslugama.
to su i za nas mislili, kao ne možemo da priznamo da dete ima problem.
dzaba objašnjavanja, da smo probali sve te servise koje skola/distrikt nudi i videli smo da to ne vodi nikuda. uvek bude ali dajte da probamo i ovo i ono. dete je bukvalno regresiralo umesto da napreduje.

svakako nadam se da ste resili vas problem, ali da ne pricam javno o tome, možeš slobodno da mi se javis na email, pa ako vam je pomoć još uvek potrebna, ja sigurno mogu da te uputim gde treba, ako ništa mogu bar da ti kažem, ono sto ti skola sigurno precutkuje.
teogopa13 at gmail.com

ja sam u sklopu Educational Services za nas county...
Znaci nismo nezavisna, nevladina organizacija, već smo vladina organizacija, deo državnog odbora za specijalno obrazovanje samo u nasem okrugu.

ah da, i da se izvinim posto sam mislila da si social worker ili šta već pri distriktu. priznajem da ta tvoja organizacija zvuci sasvim okej. peace!

Cao IKSA i Poz Iz susedne ti Norveske:)
Napisacu nešto o ovom poremecaju, koristicu poneki izraz na norveskom, koji će ti možda koristiti u trazenju informacija na svedskom ( zbog sličnosti jezika).
Selektivni mutizam je psiholoski poremecaj srodan socijalnoj anksioznosti (sosial fobi/angst). Deca koja imaju sel. mutizam cesce imaju i soc. anksioznost, a Mali deo dece sa soc. Anksioznoscu ima i selektivni mutizam.Sreće se u oko 0,7%dece tj, manje od 1 u 100 dece. Cesce kod bilingvalne dece, po jednoj izraelskoj studiji i do 10 puta cesce kod bilingvalnih.
Javlja se najcesce u uzrastu 2-8god. Npr. polazak u vrtic/ skolu može da bude inicijalni faktor ( utløsende faktor). Deca koja normalno komuniciraju kuci, sa porodicom kada se pronadju u novoj situaciji, u prisustvu nepoznatih osoba, osecaju veliku nelagodnost i cute. Da bi se postavila dijagnoza ovo stanje treba da bude prisutno 1mesec, a kod dvojezicnih 6meseci.
Postoji generalizovani sel. mut.- gde dete govori jedino Kuci i specificni- govori Kuci i u vrticu/ skoli Ali samo sa roditeljima i vrsnjacima, Ali ne i nastavnicima/ vaspitacima ( ovo zvuci Kao vas slučaj, ako sam Dobro razumela).
Deo dece sa sel. mutizmom nema problema sa govorom, dok deo ima i smetnje u govoru/ komunikaciji Kao i Neki razvojni problem.
Decji psiholog/ psihijatar (nakon uputa licnog dr) postavlja dijagnozu i radi psihoterapeutski da detetom i porodicom. Dokumenovan efekat ima bihejvioralna terapija (Atferdsterapi).Podrazumeva socijalni trening u situacijama u kojima se mutizam ( cutanje) javlja.
Konkretan savet je da se detetu ne obracate direktno u Tim situacijama, već uspostaviti zajednicki fokus i komentarisati i pricati o tom objektu, tako što ne ocekujes direkten odgovor. Postepeno postavljas pitanja(ne direktno opet) već sacekas malo, nekoliko sek (brojis do 3;) i odgovoris sama. Nastavljas razgovor o tom predmetu...Ako kaže nešto, Probaj da ne reagujes burno, već samo nastavi razgovor, Kao da je Sasvim uobicajeno da on prica ( ovo je teško!:).

Ako prepoznajes svoje dete u gornjem opisu, preporucila Bih ti da se konsultujes sa dr( ličnim dr), pa će on da vas uputi dalje.

IKSA, nije lako biti niti pribran niti pametan u situacijama, kada ti se čini da ništa ne pomaze.
Ova dva primera koja si navela bas potkrepljuju pristup o kome sam pisala. Kada je stao na ulazu kod prijatelja(kod kojih ste bili million puta, Ali se zbog pauze od par meseci on osetio nelagodno..) je fokus bio na njegov problem ( kako ga osloboditi da udje i igra se sa decom; s kojima se igrao mnogo puta) dok je situacija sa drugaricom na bazenu primer gde je zajednicki fokus bio usmeren ne na njega, već nešto drugo- na bazen, kome je hrlio ne misleci na svoj problem i tetku, Koju prvi put u zivotu vidi.
Moj savet ti je da budes uvek korak ispred. Da imaš plan za pretstojecu situaciju kako i na šta da mu usmeris paznju.
Što se njegove prirode tiče, to se neće puno promeniti, i ne treba, ne moraju svi biti ekstroverti, ono sto treba da se promeni je da njemu bude lakse sa samim sobom, da mu ne bude neprijatno u prisustvu nepoznatih, da ne izbegava te situacije i da vama Kao porodici bude lakse.

Molim clanicu Iksa da mi javi na e-mail [email protected] ,potpuno isti problem imam sa devojcicom pa mi je potreban savet..