Znam da se u nasem govornom podrucju koristi reč „mobing”, a što se tvog problema tiče, lepo kažeš decaku, sa finim tonom mu se obratis i ako ne reaguje, pogledas ko mu je roditelj i skrenes njemu paznju. Ja sam ovako uvek postupala i do sada uvek stizala do faze 1 :o)

P.S.- Niposto ne psovati majku decaku, po njegovom poreklu, i praviti se fin ;o)

Ha, ha, Komunikativna, sve ti pamtis.

Ja, inače, male bulije samo stanem i gledam dok se ne sklone. Ako ne reaguju samo na pogled, onda kažem nešto kratko i odsjecno na srpskom kao npr 'brisi!'. Psi isto pobjegnu jer svi se plase ludjaka :-)))

Lako je dok se radi o deci koja ne idu u školu. Tu smo mi da odreagujemo...ali kad krenu u školu sve je mnogo komplikovanije.
Deca često ne govore roditeljima šta se dešava u školi bilo da ne znaju da prepoznaju da ih neko maltretira bilo da smatraju davtako treba jer morate znati da deca koja prisustvuju maltretiranju ili neće reagovati ili će se prodružiti kretenu.
Upotrebljavam ovako krupnu reč jer je moj sin prolazio kroz to. Meni nije ništa govorio, kad vratim film ja nisam razumela šta mi je govorio. Na njegove izjave ja je previsok, da nema lepu boju kose, da bi voleo stalno da nosi sendviče u školu...moji odgovori su bili, svi smo različiti neko visok, neko nizak, mršav debeo sve to nema veze važno je kakvi smo ljudi...i celu tu pricu...ljubi bližnjeg svoga...bla, bla...bla Često sam ga pitala da li ga neko dira i u šali govorila šta bi uradila lupala nogama aludirajući da bi izgazila onog koji to radi.

Onda se ispostavi da mu je sve govorio jedan patuljak iz razreda s kojim bi moj lepi sin mogao pod da obriše. Muž kaže ja sam kriva, treba da bude muško jer tako je kod dečaka mora da pokaže zube, ne sme da pokaže da je slab.
Naravo kad sam otišla u školu napravila sam haos, sve sam stavila na papir šta mi je sin rekao. Odmah na licu mesta učiteljica, irektorica su obavile razovor sa mojim sinom u mom prisustvu, a kasnije sa malim...sve je priznao. Škola je sve vrlo ozbiljno shvatila i ne mogu da ih krivim jer ni sama nisam prepoznala znake. Iz priče sa sinom shvatila sam da se on plašio da bi moja reakcija (gaženje nogama) bila preterana i da nije siguran da je „zločin” vredan te kazne. Šta da kažem sve mi veruje.
Sad slušam, gledam pitam ali opet nisam sigurna da li ću znati, da li će on prepoznati situaciju i da li će znati da se izbori. Na kraju, bez obzira na našu ponoć oni sami treba da pronadju način da se sa svime izbore.

Nemam iskustva sa svojom decom, ali sam ja bila 'bullied' par puta kao mala - ništa ozbiljno, zezali su me za moje velike oci. Ne znam kako me to nikada nije povredilo ili uvredilo, uvek sam bila jaka i imala samopouzdanja...Pitam moje roditelje kako su to uspeli da me nauce, da bih mogla svojim sinovima da prenesem. Oni kažu uz puno price i mnogo ljubavi.
Veoma ozbiljna tema ovih dana - deca su jako okrutna. Ne bih imala mira da znam da mi neko maltretira decu, ili da moja deca to rade drugima.

istina,mnogo je teze u skoli.mi smo prošli kroz pakao kada smo saznali kako je cerka imala problema.nije ništa htela reci,verovala je u sebe da će ona sama to zavrsiti.ucitelj nije ništa znao JER se ona na početku pozalila jednoj glupaci koja je to ignorisala i dete mislilo da joj niko neće verovati.
poceli smo kontati da nešto nije u redu kad je svako jutro „bolio stomak”i nije zelela ići na produzeni boravak koji je obozavala pre,odjednom joj dosadno,pogled spusten i onaj deciji sjaj u okicama se izgubio.

obratite dobro paznju šta vam dete pokusava reci ne šta govori,ja sad reagujem iz straha da ne dodjemo u istu situaciju i kad ne trebam.

moje dete bilo drugi razred 7,5.a taj decak je bio 4-ti razred.pricaj i ponavljaj kao papagaj da joj verujes i nećeš nikad biti ljuta bilo šta da uradi.mi smo deci uvek to pricali ali ipak nam se desilo.boli me jako,detalje ne mogu ni pisati ali nas je zafrkala uciteljica koja nije poverovala.da nismo primetili na ponasanju ko zna koliko bi se dete mucilo.

Upravo je to ono o cemu vam govorim. Deca se iz samo njima poznatih ili nepoznatih razloga jedostavno ne poveravaju i ne kažu roditeljima šta se desava.
Ja mogu da razumem i mog sina zašto mi nije rekao. Rekao mi je kad se to prvi put desilo, ja otisla do skole pricala sa uciteljem on mi rekao da moj sin nije prvi koji se zali. Razgovarao je sa detetom i sa njegovim roditeljima. Moj se sin vise nije zalio iako sam ga pitala. Tek posle godinu dana kad je poceo dolaziti iz skole tuzan, pritisala sam ga da mi objasni o cemu se radi onda je potekla bujica reci. Znaci on je prvi put rekao, mi smo preduzeli šta je trebalo, malo je prestalo a onda se još gore nastavilo? Šta je onda dete od 8 godina trebalo da misli o svemu tome? Nema svrhe da se zalim verovatno nešto nije u redu sa mnom jer ne vidim da su druga deca u redu njih ne maltretira, normalno igraju sa njim?
Kako će deca da razumeju da je bullying i to kad ti neko određuje pravila kako se nešto igra, s kim se igra, ko je iskljucen iz igre. U ovom slučaju je bio moj sin koji je za njega „you are too tall” (previse si visok)a isto tako ima i „poo coloured hair” (kosa ti je boje izmeta). Ta su deca verovatno bila sretna da njih ne dira da se oni mogu igrati slobodno a bully je iskljucio dete koje kojem zapravo zavidi. Brze trcis, visi si za glavu od mene, skaces dalje, bolji si u matematici (komentar na tačan odgovor mog sina je bio „Who cares I am still better than you” - (Koga je briga, još uvek sam bolji od tebe)ali evo ja sam taj koji je glavni jer ja određujem pravila igre.

Ono to je neko napisao da treba puno price i ljubavi e pa ako neko prica deci o svemu pa i ovome, to sam ja. Desilo se da sam i bez glasa ostala, verovale ili ne. Sve me to dobro prodrmalo, još uvek drma poljuljao je moje samopozdanje kao majke da mogu da zastitim svoje dete i shvatila sam da moj sin mora sam to da uradi.
Nekad mora da se uradi i ono sto je jedan decak uradio, da je malog mrsavog siledziju koji ga je stalno zezao zbog debljine, zgrabio, podigao iznad glave i tresnuo o zemlju. Neka deca samo takav način ophodjenja razumeju. Tuzno ali istinito.

Buling, mobing ili po naski - zlostavljanje i maltretiranje. Kako mu se suprotstaviti??

Prva i najveca prepreka je reakcija nas, odraslih. I mi smo nesposobni da reagujemo u toj situaciji nego trpimo i durimo se dok ekspres lonac ne eksplodira.

Ja sam na svom primeru videla da coktanje, negodovanje i slične radnje ne pomazu. Glupo i potpuno neproduktivno je progutati metlu i cekati da se nebo srusi na glavu malog napasnika.

Mora se zauzeti jasan stav da takvo ponasanje nije tolerisano. Drugo, takođe veoma bitno: nasa uloga u toj situaciji nije da prevaspitamo malog napasnika i naucimo ga pameti, da mu kažemo i pokazemo jednom za svagda. Nas cilj je da zastitimo naše dete a njime će se baviti onaj kome je to duznost. Plus: koliko naivan covek treba da bude pa da poveruje da će jednim govorom ma kako duboko sadrzajan bio, problematično dete koje maltretira drugu decu uopste da cuje a kamo li da bude „preporođeno”.

Takođe nas cilj nije i ne treba da bude prevaspitavanje roditelja ili dadilje koja jase iPhone. To nije nasa briga i nije u našim rukama niti je nas cilj da se time bavimo.

Moje iskustvo je da kada se batali durenje i negodovanje, prevaspitavanje i grdnja već se jasno i glasno kaže detetu šta treba da mu se kaže - mali napasnik batali moje dete kao žrtvu nego nadje nekog drugog.

Znaci, jedini ne samo ispravan način nego jedini način koji daje rezulatate je da se detetu obrati jasno i direktno sa porukom da je to neprihvatljivo ponasanje i da od njega zahtevamo da sa time prekine.

Klinci koji zlostavljaju drugare su kukavice i kad naidju na otpor oni se ne raspravljaju - bez obzira na to koliko lici da su jaki i odlucni, zlocesti i devijantni - već jednostavno nadju drugu žrtvu.

Ako prema icemu imam averziju, to su ti napasnici, nebitno jesu li mali ili veliki. Ja sa takvima samo direktno, jasno i GLASNO, ništa fino i nikakvi monolozi.

Vrsnjacko nasilje