Nema opravdanja za takvo ponasanje,kao testosteroni,prolazna faza...
ako dete od tri god. samara,tuce roditelja,vristi,histerise po kuci,šta će tek raditi kad bude veci?!
Mislim da je razmazenost u pitanju,ništa drugo!

Mi nemamo bas takve probleme, ali moj savet bi ti bio da probaš da sprečis da dodje do takvih konflikata. Ako krene da baca po kuci svoje igracke, ja bih mu prisla i smirenim tonom bi mu rekla: ako bacas igracku može da se polomi. zašto bacas? jel ti ne treba vise? onda daj da damo (pa navedes nekoga) možda će se on lepo igrati sa tim. I onda pokusaj da mu skrenes oaznju na nešto drugo.
Ako baca neke kucne stvari koje nisu igracke, onda bih mu opet prisla i rekla. to je moje i meni je jako važno i neću da se polomi. da li bi tebi bilo lepo da ja bacam tvoje stvari? Posle toga naravno sledi oduzimanje istog.

Iz mog licnog iskustva ako hoćeš da imaš pozitivan odgovor od deteta bitno je da imate kontakt dok razgovarate. Dakle kod nas ne vredi vikati iz kuhinje ili drugog dela sobe „AAndrej nemoj to da radis” ali i te kako reaguje ako mu pridjem, cucnem kraj njega i ostvarim ocni kontakt dok mu nešto govorim. Objasnjenja treba da budu veoma kratka jer ako krenes nadugacko i nasiroko da objašnjavas ništa od toga neće dopreti do njega.
Isto treba izabrati svoje bitke i ne stvarati konflikte oko svakih sitnica. Moji samo za ekstremne stvari idu u cosak ili popularno zvani time out - a to je tuca, stipanje i sl. Fizicko „nasilje” bilo kog tipa ne tolerisem u svojoj kuci i tu već zna da ako je ustinuo sestru prekida se igra i odlazi u cosak. A za sve ostale stvari, nešto ću terati do kraja uz objašnjavanje i sl, a nešto ću progledati kroz prste. Ipak deca su deca, nisu roboti ili psi da se dresiraju i da se uvek ponasaju bas onako kako mi to želimo.

kao prvo-ne verujem u „razmazenost”-šta je to?prevelika kolicina ljubavi,previse paznje,previse igracaka,šta...?opet sa tri godine se ne može ni okarakterisati kao dete koje nije lepo vaspitano jer je još mali...ali zato-agresivnost je nešto sto je njima nepoznat teren i u tom dobu krecu da istrazuju...oni još ne znaju razliku između dobrog i lošeg,prosto su još uvek „mali egoisti” u smislu da su im važne samo njihove emocije i ne shvataju povredjivanje druih ljudi...decaci pogotovo(to sam videla na primeru svog 26-mesecnog decaka)vole da oponasaju stariju decu...tvoj sin radi ono sto pocinje i moj...sada pokusava da ispita granice svoje snage,dokle „može da ide sa tobom” i u tom smislu znaju da budu jako uporni i tvrdoglavi...to što ga udaris znači da će te samo oponasati i on udariti tebe jer tako shvata vasu borbu...moj savet je ignorisanje koliko god možeš kada pocne sa takvim ponasanjem...kod mene „pali” Leo ubrzo pozne da me zivka i pokusava da se umili...ne popustim odmah pravim se da ne primecujem i pustam ga da se malo vise potrudi...jednostavno samo na taj nacim ćeš mu staviti do znanja da agresivnost nije ni malo zanimljiva,ne daje nikakvog efekta i vremenom će mu dosaditi kada shvati da time ne postize ništa...dok god izaziva tvoju reakciju bilo kakvu ona mu je atraktivna.i joss jedan savet-upisi ga na neki trening ili nešto slično...moj sin već ide na trening skolica za dvogodisnjake gde prakticno ne rade ništa konkretno već od svega po malo,trce,rade vezbe,sutiraju i bacaju loptu i sl...ima tamo decaka u paralelnoj starijoj grupi koje gleda i istotako pokusava da imitira..a i izmori se i lepse spava...ja za sada tako izlazim na kraj sa Leovim „tantrumima” i scenama a što se tiče gore pomenute knjige cenjenog pedijatra apsolutno se slazem po pitanju testosterona jer-hormoni su cudo...pozdravljam te ako se još nečega setim javljam ti...

Ajd da pokusam da budem kratka. Kao i Vesna, ni ja nemam takvih problema, naravno da se desi da se unervozi ili da radi nedozvoljene stvari ali još nismo dosli do histerije ili da me tuce.

Evo par saveta:
- kada dete baci neku igracku, nemoj da mu pretis, nego pokusaj da mu objasnis da igracku boli, da to nije ok itd. Dete se stavi ispred sebe i gleda mu se pravo u oci i insistira na tome, on mora da vidi tvoju ljutnju i pravi razlog. „Nemoj da razbacujes” za dete znaci - to je granica, cik predji je. I svi će pokusati da je predju. Ako kažeš „jadna igracka, sad će celu noc da place jer je boli”, to već ima drugaciji smisao za dete.

- umorno i razdrazeno dete ne razume niti jednu kaznu. Dete u toj fazi treba smiriti laganom igrom, pricom, zabaviti ga nekom muzikom, ukljuciti crtani film. Kao i odrasli, ako je razdrazen, razigravanje čini samo gore. Ako mu se spava u 6 uvece, bolje da odspava i pola sata, nego da histerise sledeća tri jer je preumoran. Time-out se koristi za grube prekrsaje tipa tuca u kojoj se povredi ili povredi nekoga. Mala deca ne razumeju drasticnije kazne od toga niti imaju tako daleko secanje da bi pamtila neku kaznu od pre mesec-dva za istu stvar.

- histerija često ima veze sa zedju. Deca u tom dobu uglavnom ne znaju da kažu da su zedna /glad primete ali zedj neki ne primecuju/ i onda histerisu. Ponudi mu nešto da popije, bilo šta.

-ako te udari, istog trenutka se okreces od njega i kažeš da to nije u redu, da te boli i odlazis. Neka vice, prestace, nakon 15 min svi prestanu. MOra da razume šta nije u redu.

- nagrada je uvek bolja od kazne - „pokupi igracke i idemo po sladoled” je mnogo bolje od „ako ne pokupis igracke, namlaticu te ili ići ćeš u cosak”. Ni ja ih ne bih pokupila da mi prete jer i ja sam jako tvrdoglava, tako da taj metod nikad ne primenjujem :)

-na kraju, i ja imam uzasno tvrdoglavog decaka i popustim mu kada je to razumno /ne mora da kupi igracke ako mu se tada gleda slikovnica ili ako krecemo u setnju, nije to toliko bitno/ ali nema ni govora da me udari ili da histerise, ja to ne tolerisem i nakon dva-tri pokusaja je odustao. Ne tucem ga, prosto ne dozvoljavam, ni u jednom trenutku ne odstupam od pravila koje sam uvela i zato ni ne pokusava da me udari. I ne pretim nicim /ni Ciganima, ni bilo kojom osobom/ jer, osim sto deca uglavnom ne razumeju šta tačno te pretnje znace, koja je zaista i svrha pretiti ako to nikada nećeš uraditi. Onda u ocima deteta ispadas slabic - pretila je, nije dala Ciganima i ja to mogu da uradim opet jer se svakako ništa neće desiti. Ako pretis kaznom, kaznu moras izvrsiti. Sve ostalo je besmisleno i kontraproduktivno.

Gledanje u oci deteta je najbitnije, da dete vidi tvoju ljutnju i razocaranost. Prag tolerancije mora postojati i uvek se isto mora postovati - ako danas ne dozovolis nešto, to mora biti pravilo koje se nikada ne krsi, inače nema merila šta je ok a šta nije.

I na kraju, sa detetom treba pricati o ruznim situacijama kada je dobre volje i kada je smireno -„nije bilo lepo kada si juče bacao igracke po sobi, bila sam tuzna zbog toga ali ti to vise nećeš da radis, ti si dobar mamin decak” bla bla...

Nadam se da sam ti bar malo pomogla.

JOj, resistance, nisam rekla da su nam deca idealna, vidis da sam gore napisala da isto i moj ume da unervozi preko svake mere. Što se udaranja tiče, to je sto deca ne umeju da razlikuju prvo koskanje sa ocem od udaranja nekoga zato što je besan. Zato mislim da se sa detetom treba pricati kada je raspoložen i objasniti mu koja je razlika, ako on udari tebe pa ti njega, od toga, veruj, nema ništa. To je onda odmeravanje snaga i on to tako kapira - da ste na istom nivou jer mu ti istom merom vracas. Ne mislim da ti pametujem nego tačno znam na šta mislis jer imam izuzetno tvrdoglavo dete. NPr. moj je toliko tvrdoglav da je u stanju sa facom Mrguda da stoji čitav dan kraj przenog oslica i da padne na kraju u nesvest od gladi ali nema sanse da popusti i proba. Umire od gladi ali ne popusta. I sama sam takva, živela sam jedno vreme u tzv. kolektivnom smestaju i nije bilo sanse da jedem konzervu govedine iz humanitarne pomoći, da su mi nokte cupali, ne bih pristala :) Taj sam, na zalost, tip :)

Prvo moras da izbacis te misli iz glave „šta će onda za 10 god” jer padas u zamku da zalis samu sebe a u stvari ništa loše nisi uradila, samo se nisi snasla u nekom trenutku. Moje starije dete je stvarno bilo idealno ali ni to ne valja, zato danas npr. u drustvu nikada on ništa ne organizuje nego uvek ceka da neko drugo dete predlozi igru, eto dajem ti banalan primer. Za razliku od njega, mladji, tvrdoglaviji, tačno zna šta hoće i ceni sebe, to se tačno vidi. Međutim, ja sam bas stroga - kada se uvede jedno pravilo nema odustajanja ni za pedalj, mislim da je doslednost presudna. Ja to uopste nisam otkrila nego sam samo primenila ono sto su moji roditelji primenjivali na meni. Ja nikada nisam imala vreme izlaska ali nikad mi nije ni palo na pamet da se npr. u prvom srednje vratim kuci posle 10. Bio mi je usadjen taj sistem verovanja u roditeljski sistem.

Konkretno, ako te dete uradi, mora videti tvoje nezadovoljstvo. To isto mu treba reci i tata - ne sme da se udara mama, ona je nezna, devojcica, treba da stane u tvoju zastitu. Ti i muž morate biti ujedinjeni front pred detetom. Ako pridajes paznju njegovom besu, ti ga hranis. Pa evo vidi ovde na diskusijama - ako krenemo u diskusiju i ako me carnes, ja ću do besvesti da diskutujem, to si primetila. To je karakteristika tvrdoglavih. Zato je ignorisanje najbolje a kazna samo ako predje toliku meru da je reč o bas povredjivanju.

Isto tako, tvrdoglavo dete zudi za paznjom i hvalom. Hvali ga za dobre stvari, nagradjuj a kaznjava samo ako bas moras. Isto tako, nemoj uvek da samo ti kaznjavas jer si onda „los policajac” i dete ima pogresnu predstavu, neka i tata nekada kazni.

Što se oblacenja tiče, ja uce iznesem dve kombinacije i pitam koju hoće i ujutro nema problema jer je sam izabrao. Ali samo dve, ne vise, ne tipa „koju ćeš od ovih pet majica” jer to je onda igranka bez prestanka.

Ne znam šta tačno neće da te poslusa ali ako je u pitanju nevažna stvar /baca igracke/, probaj da mu skrenes paznju na nešto drugo, prosto da tome ne dajes značaj, možda to koristi da bi isterao nešto svoje ili iskusvao tvoje granice. On baca igracke, ti samo kažeš „ajmo da setamo” ili „dodji da vidis ovaj crtac” i dajes mu do znanja da mu je igra bezvezna i da tebi to ništa ne znaci niti te interesuje.

Isto tako, preporucila bih ti da ga ukljucis u svakodnevne poslove. Npr. kada kuvam rucak i moj sin kuva, nema veze sto nije devojcica ali mu je to isto zanimljivo. Mesi sa mnom testo, gricka sargarepu, mrlja po serpama, lize slag prstima. Ili mu dam krpu da obrise prasinu. Ili mi dodaje ves kada ga kacim. Iznenadices se koliko će mu prijati kada ga pohvalis za to, nagradis i još kada ga pohvalis npr. pred tatom, videces kako će biti pun sebe.

Imate li u vrticu sportic? Kod nas ima sportic i svi idu, možda mu treba vise praznjenja energije. Isto tako, ja svoje decake jako jako ljubim, mazim, ma kao da su devojcice, stalno ih cmacem, mazim po glavi, govorim non-stop ljubavi, maco...možda da ga malo vise razmazis, možda prosto on hoće duplo vise ljubavi. Ja vidim da druge mame manje maze decake od mene, ne znam kako ti, nemoj pogresno da me shvatis ali ja svoje mazim do besvesti i bas im prija, uvece legnemo u krevet i ljubimo se, donesemo sve igracke pa pricamo price, mazimo, ma ludnica od mazenja :) MOzda mu prosto nedostajes ako puno radis.

Kod kupljenja razbacanih igracaka kod nas pali ako ponudim da radimo to zajedno. Ja kao napravim radnu akciju i samo ih zovem ajmo Andrej, Aleksandra da pokupimo ovo pa idemo napolje.
Jednom prilikom je on tako poceo da prosipa bojice po kuci cisto da bi ih prosuo a ne da bi vrtao nešto. Nekoliko puta je zamoljen da pokupi nazad u kutiju ako neće da boji. On to nije uradio i ja sam mu rekla da ako mu ne trebaju bojice ja ću ih pokupiti i baciti u smece. On je ladno rekao „baci”. Istog momenta sam sve pokupila u kesu i bacila u smece.
I te kako je to zapamtio i već sleddeci put kad sam ga pitala hoće li da pokupi lego kocke ili da ih ja bacim. Odmah je sve pokupio i još dosao da mi prijavi kad je sve gotovo :-)

ja od mog gore navedenog nacina ne odstupam i za sada daje rezultate...znaci,kod mene nema „ovaj ili onaj” oni nemaju veze sa nama i nema šta da ih navodim...samo se ja naljutim ako ispolji agresivnost,samo sam ja tuzna,ja pokazujem da to ne valja...nama se desila slična situacija kao kod Vesne-mi smo na 8.spratu i Leo je par puta pokusavao da reaguje ljutito tako što drzi igracku u visini prozora i pokusava da me animira tako što ću ja pritrcati i sprečiti ga da je baci...naravno prozor je u visini taman toliko da ne može da se nagne već da mu samo doseze rukica zato stoji otvoren...i par puta on tako meni dok jednog dana dok je pokusavao da se igra rernom da je otvara i zatvara a ja ga po stoti put sklanjam i objašnjavam kako to ne sme jer će biti ukljucena pa će se opeci,on uzima igracku i ljutito je baca kroz prozor?!gleda moju reakciju i ja mu kažem„ako ti nije zao i ne treba ti baci još slobodno”...on baca još jednu ja uzimam sledeću i isto to uradim.bio je u soku!otrcao je u drugu sobu,bio je povredjen bilo mi ga je zao ali nisam pokazala...elem,nikada vise nije to uradio,ali nikada ni pokusao...p.s.igracke su bile gumene male i ispod je drvored sa te strane i parkic tako da nismo nikoga povredili :-)nismo ih nasli,doduse nismo ih ni tražili ali smo eto jednu losu naviku iskorenili...poenta je da je shvatio da me nije povredio a da je izgubio nekoliko igracaka...

Ja vam dodjem kao baba-sera i draga saveta u isto vreme :) Mozete da dobijete savet a mozete i da me pljunete po potrebi ali kako god bilo,kada sledeći put dodjete, ja sam opet tu :) Hahahhahaha...

Nego, ja sam mislila da je mnogo drasticnije. Pa i ja menjam sto puta put kuci iz vrtica jer on tako hoće, šta fi fali, pusti ga, ja za to ne pravim nikada problem. Što se oblacenja i vrtica tiče, moj čim ujutro otvori oci prvo pita, placuci „možemo li u obdaniste malo sutra” :))) Ja kažem ne može, on place, ustane, place, piski, place i na kraju odustane i ide. I tako svake nedelje bar jednom ali ja to ignorisem i nastavim dalje.

Ništa strasno, popusti gde je normalno da se popusti, gde nije, podvikni i posle ignorisi. Ako se penje na kuhinjski element, objasni mu kad je smiren da može da se povredi i ne vracaj te igracke sa terase nazad.

Sve u svemu, to je svet muskaraca. Za nas neshvatljiv ali ja ga obozavam i bas sam srećna sto imam dva decaka!