Pa da znaš da je naslov malo neprikladan;)

To je kao da me pitas:„Koje oko u glavi vise volis?”

ko se vise voli je malo grubo receno

ja mislim da definitivno postoje miljenici,ali nijedna majka to neće naglas da kaže,a verovatno ni da prizna sama sebi

Ne možeš biti isti pa da ga ...
Drugo dete ne radja ista žena. Ni treće. Kao što se ne možeš u istoj reci u istoj vodi okupati dva puta.

Prvo dete rodi neiskusna žena, drugo radja majka. Kako neko može uopste da ocekuje da bude isto?!?!

To je isto kao da se pitas kako je moguće u zrelijim godinama da ti na pamet padaju drugacije ideje nego kada si imao 20 godina.

Situacija je upravo suprotna: da si ista bilo bi razloga za brigu.

od iste majke i istog oca i deca drugacija...

moj sin nije neka maza pa uvek moram da ga molim da dodje da se malo mazimo dok je moja cerka velika maza i stalno se namece da se mazimo. tako su i kod drugih majki deca malo vise umiljata ili malo manje ali da se zbog toga voli vise ili manje to ne verujem. verujem da se od starijeg vise ocekuje jer je već „veliko” pa kao zna a od manjeg se ocekuje manje jer je eto maleno.

ja sam inače sinu sve cucle prala čim padnu na pod plaseci se da ne pokupi koju bakteriju, odkuvavala mu sve benkice, peglala...čim dobije malo temperaturu panicila sam, malo padne pa se ogrebe odmah trcim u hitnu ili malo zakaslje eto mene sa njim opet u hitnoj...sve su nas sestre nakon pola godine znale ;)dok mojoj cerki od prvog dana to nisam radila i tako. drugacije je prvo od drugoga ali to nema veze sa ljubavlju.

ili brate mili volis svoju decu ili ih ne volis.

naslov je absolutno uzasan.

Definitivno sam opustenija sa drugim. Sa prvim sam bila totalno neorganizovana, nenaspavana, umorna, razdrazljiva... Htela sam iz sopstvene koze izaci. Dete sam videla kao ogromnu obavezu. Malo smo uzivale jedna u drugoj jer nisam dojila a ima i to svojeg. Nije bila ta povezanost toliko izrazena do kasnije. Sigurno je u meni bio problem i sada kada vratim film razmišljam kako sam mogla to dopustiti. Razumem te kada kažeš da nisi videla bebu 3-4 dana šta to znaci.

Sa drugim je sve drugacije. Kada se zaplace, ne skacem da ga uzmem već mi nekako dodje i smesan kada place. Ne place uvek tako, ali nekada se tako zacrveni, namrsti samo mu nosic viri iz lica i meni je taj izraz face bas smesan :0)) Ne ocekujem da me razume svako :p

Da, strozija sam nekako. Pa, glave bi mi dosli da nisam. Postavljam već sada granice malom ali sto je prgaaav! :o))

Volim ih oboje isto... To se ne može odvojiti. Samo mi je jako krivo sto sa cerkicom nije islo sve tako lazerno pa sam njoj privrzenija... Pokusavam da nadoknadim izgubljeno.

Kada sam se vratila iz porodilista kuci, dosla mi zaova sa njenim cerkicama. Ona ih je uvek odvajala i nazalost uvek je to otvoreno radila za šta je dobila bezbrojne kritike od muza i mene. Čak me pitala dali primecujem kako se drugo vise voli?! Mislim da neke majke nisu svesne nekih situacija. Pa, naravno da je sa prvim detetom sve teze jer nemas iskustva dok je sa drugim laganica. Znaš kako place kad je mokro, gladno, kad ima temperaturu i ne treba ti toplomer. Zato se javlja predrasuda da se jedno dete vise voli od drugog, mada nije ni pravilo. Moja familija je uvek nagovestavala da se starija sestra vise voli sto je meni ostavilo neizbrisive oziljke. Možda se zato svesno trudim da se ni jedno od moje dece ne oseca zapostavljeno i nesretno. Nebi trebalo da bude teško.

Ja ću iskreno da odgovorim, ali nemojte da me popljujete:))

Starijeg sina sam rodila u 24-toj godini, pre 19 godina. Odgajala sam ga kod nas, babe, dede, strine , tetke, komsinice...pravila lepog ponasanja , pa divljenje kako je lepo vaspitan...Stroga sam bila.
Svi su mi se divili kako je lepo vaspitan, odgovoran...i dan danas je ga navode kao primer.

Mladjeg sam rodila u 35-toj. Sve sto nisam bila sa starijim, bila sam sa mladjim. Ima toga i da je do godina, a ima toga i da sam osecala grizu savesti i ispravlja grešku. Mladi je uglavnom primer i asocijacija za nemirnu decu :)))

Mladji sad ima 8 godina, i ja kapiram da sam opet bila nepravdena prema starijem. Sad jurim i ugadjam starijem, kad me neko sa strane posmatra pomislice da ga vise volim...najgora sam kad pocinjem da ga svojatam. Ne kažem nas sin, ili imamo starijeg sina, nego moj sin, imam starijeg sina, pa često ljudi pomisle da je samo moje dete ,iz prvog braka...
I tako u krug, pravim greške ispravljajuci greške, a u stvari ja ih podjednako volim!!!

I meni se cinilo da mama vise voli brata, a tata mene. Reakcije su im bile drugacije, kad ja i brat napravimo istu grešku.
Skoro pricam sa tatom i pitam ga da mi objasni zašto je postljiviji prema meni. Rece mi da nije u pitanju ljubav, da nas podjednako voli, nego da ja imam vise stila i znam kako da mu se podvucem pod kozu:)))

Ja znam da svoju djecicu volim 100% jednako, ali kad poredim moje ophodjenje prema oboma u prvoj godini zivota – nebo i zemlja. Razlog je sto mi je cerka bila jako teško dijete u prvih 14-15 mjeseci. Nije spavala, nikoga nije htjela osim mene, sto bi u neku ruku moglo da bude slatko, ali uglavnom je bilo naporno jer je stalno bila neraspolozena i odbojna prema novim ljudima, a mene je htjela samo da bi je non-stop drzala. Kod nje sam bila primorana da primjenjujem „cry it out” metode, sto mi je sa sinom bilo nezamislivo. Ali, ona je bila toliko zeznuta i uporna da od placa i vristanja nije odustajala. Iako sam je obozavala, bila mi je naporna beba i nije mi dozvolila da joj pruzim istu mjeru topline kao sto sam sinu u tom uzrastu.

Sin mi je u tom periodu bio uvijek veseo i nasmijan (kao sto je i dan danas), uvijek spreman za igru i mazenje i jako razuman za svoj uzrast. Mnogo mi je bilo lakse da budem i ja stalno raspoložena prema njemu. I dan danas je strasno dobar djecak, kreativan, lijepo vaspitan, ali sa malom dozom djavoluka... taman da ti je uvijek interesantno s njim. Vidim dosta svojih osobina u njemu, pa to vjerovatno doprinosi da smo jako bliski. On uvijek kaže da je on moj, a sestra tatina. Ona dosta sličnija tati po naravi, pa je valjda tako prirodno njemu privrzenija nego sin.

Cerkica mi se malo iza prvog rođendana polako pocela mijenjati, da bi do otprilike 18 mjeseci postala jedna umiljata pametnica koja svima oko sebe krade srca. Kako se ona otkravila, tako sam se i ja opustila oko nje. Sada se slazemo fenomenalno, taman onako kako sam zamislila sebe sa svojom cerkicom. Sve radimo zajedno. :)

Uglavnom, i danas sam vjerovatno malo strozija sa cerkom jer je ona dominantnija licnost od sina i nevjerovatno proracunata za jedno tako minijaturno ljudsko biće.

Oduzih ja pricu, ali poenta mi je jednostavno da ih svakako volim podjednako, a razlike se javljaju u nacinu na koji tu ljubav nekada ispoljim.

Hm ne znam imam ovo jedno jedino, ali sam osetila veliku i obavezu i iskreno smaranje, dugo sam se osecala kao objekat, kao izvor hrane detetu i aparat za uspavljivanje, mnooogo mi je lepsa i laksa druga godina njegovog zivota nego prva. Dal su nas moji razdvajali? mislim da nisu, jedino sto sam uvek bila tatina mezimica i svima se uvlacila pod kozu, a ustvari sam bila zloca i sve sam ih koristila, dok je sestra bila jako poslusna i mirna ja sam bar jednom dnevno dobijala batine i bila gadjana papucama.
Zakljucak: posto imam samo jedno dete ne bi unapred da sudim, ali ovo mogu da kažem, prvo dete se definitivno vremenski duže voli :-D

Samo da dodam da sam ja sa oboje imala tu vezu odmah posle rođenja i cinili su mi se savrseni i nisam imala neku grizu savseti da prvom detetu nisam pruzila dovoljno, jer jesam, pa sam opet se pitala šta mi je kad je tako posmatram kao da je odrasla i da ju je ovaj mali izgurao. Posle mi je sve to doslo na svoje mesto.

Uf Serb pazi šta pišes, ti mislis da mame koje su se tako osecale nije trebalo da rode decu, to osecanje nemas dok si trudan već kad se dete rodi. I da, nisam se osetila povezano sa njim bez obzira sto sam ga odmah dojila osecala sam se kao da imam prilepak od kog ne mogu ni u wc da idem a kamoli nešto drugo. Zato i kažem da mi je bilo teško ali sad je mnogo bolje za razliku od njegove prve godine. Još nešto, ja sam realna, nisam od onih mama koje smatraju da je njihovo dete najlepse, najpametnije, najbistrije itd, tako da sve cinjenice gledam realno i bez ulepsavanja, i ne krijem da mi je bilo jako teško, i nisam bila u fazonu to su slatke muke, ma kakve crne slatke muke, da sam mogla pobegla bih, ali nisam.

Recimo i ovo sto PustaZelja kaže, da kod nje nije bila „Ljubav na prvi pogled”, ni to ne mogu da razumem, jer sam ja za svojom odlepila čim sam je ugledala. Ja nekazem da to nije ispravno i da je ona losija majka jer joj je ljubav nadosla tek kasnije, daleko od toga. Osecanja se ne mogu kontrolisati. Radjaju se kada im je pravo vreme i kada smo spremne za to. Nekome ranije, nekome kasnije. To sto ja nerazumem jer nisam prolazila kroz isto neznaci da mislim da to nije ispravno.

Postavila si dobru temu. Ja ih zaista volim obojicu. Ali se mladji i ja bolje slazemo. Mladji je umiljatiji, vise prica, zapitkuje. Stariji je nezavistan od prvog dana, vrlo aktivan, nestrpljiv po prirodi, ne mazi se. Jednostavno moram da ulozim vise napora da održimo „vezu” jer je vise vezan za mog muza kroz sport. Bas sam juče rekla muzu da hoću starijeg sama da odvedem u muzej ovde u nasoj blizini jer me mladji opseda od jutra do mraka. Nema ovo ustvari nikakve veze sa ljubavlju. Jednostavno, imamo manje konflikta sa onim detetom (osobom) koje je sličnije nasem temperamentu.

Moje zgebe, bar ovo drugo je maleno pa ne može da komentira sada dali sam s njom ista ili ne nego sa sinom, ali evo ja sam nečije dete i imam sestru i mogu da komentiram.
Ja nikada nisam bila dete koje je volelo ,kako sam to zvala „ljigushe” ili cmakanja, ljubljenja,i tome slično. Moja sestra, naprotiv, ona je olicenje umiljatosti, neznosti i zenstvenosti. Iako visa, jača i krupnija od mene, oduvek su ona i mama bile zalepljene u nekom zagrljaju , poljupcima i neznostima.A ja srećna sto imam sestru da odvuce maminu paznju jer bi se ugusila :))Na oca sam cela, i ja i on imamo savez u tome. Odrasla sam srećna ,ispunjena ,ništa mi nije falilo, samo mama je oduvek bolovala sto njena „snezna princeza” je tako hladna:)
Moj sin se rodio na mene da ne može vise...plus njegova dijagnoza ga još vise čini rezervisanim pa mu je baka bolovala a deda se njime ponosio.Moj sin je covek od malo reci, i ne voli izjave neznosti.
Ali pazi sad ovo...
2007 u nas zivot ulazi Katarina, i menja sve iz korena!
Ja, bivšha hladna snezna kraljica ,rastapam se ko sneg na suncu i tepam ko sumanita!Neretko je trinka bila bukvalno mokra, i umorna i našeg mazenja i cmacenja.Odjednom shvatam istinu -dete diktira kako će se majka ponasati! I ne može me niko ubediti drugacije. Moj sin nije reagovao isto na izlive neznosti kao cerka.Njoj to TREBA DA ZIVI, a njega to čini nervoznim.Znaci zavisi do deteta.
Ja sam naravno pokusala, kad se cerka rodila da to primenim i na sina na sto sam dobila-mama , ostavi me bre na miru, tebi nije dobro-komentare ,pa sam prestala.
Ima još...
2009, u sinovljev i moj zivot ulazi sinova prva ozbiljna devojka-mala Sara,devojcica koju ko da je moja sestra rodila,umiljatija od maceta.Još su zajedno i ona ga obasipa takvom ljubavlju, a i on nju, da je nekad previse za moje zivce:)))
Tako da mislim da se svi menjamo prema potrebama drugih oko nas i nema to veze sa kolicinom ljubavi.Sto bi rekao Cozbi - ja sam dobar otac jer imam dobru decu.
Mislim da si to htela da uporedis Zeljo, izlive neznosti? Jer ne verujem da hoćeš da upoređuješ ljubav, to je nemoguće.

Ne depresija, nego 'baby blues' (ne znam kako se prevodi na srspski).

JoannaL, dodji da te stisnem u zagrljaj i malo shtipkam obraze...to je to apsolutno shto si napisala ja upravo to isto tako dozhivljam.
Mislim da je i Zeljka to isto htela da kazhe ali joj malena odvraca pazhnju da jednostavno nije mogla u reći da skocka ...;0)))

moje iskustvo je da se prvo dete duže voli, a mladje brze.
Dok sam bila trudna sa starijom, visila sam bas na ovom mestu, razmišljala da li će sve biti u redu sa bebom ako prođem pored cveca ili popijem casu soka od pomorandze i slične nebuloze. Ni kod mene nije bila ljubav u klasicnom smislu reci, vise briga i strah za tu veknicu u mojim rukama.Od tad, svakim danom je volim sve vise.
Kad sam ostala trudna sa mladjom, odmah sam je volela, još u stomaku dok je bila velicine zrna pirinca. Prosto-brze.
Sa druge strane, kada sam dobila prvo dete, smesno mi je sad, desavalo se da ona spava a ja zurim u nju iako sam preumorna. Mladju, sredim, nahranim, uspavam i odem da se igram sa starijom. Sad mi je pomalo zao sto je nisam vise „gledala”, ali su kod nas okolnosti bile drugacije, razlika je jako mala, pa sam prakticno bila sama sa 2 bebe.
Uz svo postovanje njihovih karakternih razlika, uspela sam da dobijem dve velike maze, pa samo grabim i gnjavim, bez vodjenja evidencije koju vise.
U svakom slučaju, opusti se i ne zamaraj se previse oko toga da li si ili nisi...uzivaj

Mislim da je JoannaL podpuno upravu! Imam blizance, znaci dvoje dece u isto vreme rodila, zajedno odgajala... Damjan koji je preslikan ja je dosta aktivniji, komunikativniji, agresivniji... i Danilo koji je totalno nekako svoj, koga ne možeš da mazis kad mu se neće a moras kad mu se hoće inače upada u histeriju, ima svoj svet u stanju je da se super igra, gleda crtace satima dok batu zanima sve po pola sekunde i menja objekat svog interesovanja. prema Damjanu sam dosta strozija i nema dana kad nije bio u kazni da sam uhvatila sebe da samo gledam šta će Danilo da napravi da ga posaljem u kaznu da ovaj drugi ne bi bio u tripu da samo njega kaznjavam. Pokusala sam da se zapitam da li jednog možda malo vise volim ali nikako ne mogu da napravim razliku. Jednostavno ih volim isto, bezgranicno na razlicit način!
U Damjanu totalno vidim sebe kad sam bila mala pa je nekako normalno voleti svoju vernu kopiju likom i delom, covek je ipak samoljubljivo biće. Danilo pak, verna kopija tate likom i delom, mazan i umiljat a ipak samo ali i moj :) Tako, da sam ubeđena da svu decu koliko god da ih imali volimo isto na razlicite nacine shodno svom i njohovom karakteru!