Uff, moj najveci strah u zivotu- bolest mojih bliznjih...
Nisu mi se, hvala bogu, do sad desavale teske zivotne situacije, ali imam dosta bliskih osoba kojima jesu, i kojima je razgovor sa strucnjakom mnooogo pomogao. Dosta ti se nakupilo za ovo kratko vreme,normalno je da covek pocne da puca po savovima. Znam da nije lako, ali cuvaj sebe.

Draga moja Riznic,
Tako mi je zao sto prolazis kroz sve to, naročito sad kad si uspela da dodjes do tako zeljene bebe. Bolest i gubitak bliznjih je nešto najteze sto može da se desi osobi, a tebi je još mnogo teze sa malenom bebom. Uz to mi se čini iz tvog pisanja da prolazis i kroz blag oblik posle-porodjajne depresije.

Ja sam roditelje izgubila mnogo godina pre moje trudnoće i rođenja devojcice, i taj prvi sok, gubljenje prvog roditelja (u mojem slučaju majke) je za mene bio strasan, i trebale su mi godine da se oporavim. Ja sam nju sanjala bukvalno svaku noc pet godina. Sa ove tacke gledista, trebala sam da odem kod psihologa, verovatno bi me taj bol, bes i nemoc napustila pre. Kao i Iva Spring, savatujem ti da to uradis. Od kog raka ti mama boluje? znam da je nepodnosljivo teško, ali raduj se svakom danu sa njom, i pricaj sa njom kad god možeš. Surova realnost je da su svi koji su se rodili morati da umru, i da moramo da to prihvatimo bez obzira koliko nas to bolelo. Zato se trudi da provedes sto vise vremena u njenom prisustvu. A možda ta vrsta raka nije tako maligna, možda se može operisati i možda ona može sa tim živeti još dusi niz godina. Ja se nadam da je tako.

A to što se muza tiče - pricaj sa njim o svom nezadovoljstu, i šta ocekujes od njega. Njima nekad treba da se crta, i ne vide sami šta treba da se uradi, niti razumeju tvoju frustraciju ako im ne objasnis.

Ja isto mislim da je tebi potrebna pomoć. Prakticna, da ti neko pripazi dete ponekad da odmoris i da posvetis malo vremena sebi a i sa nekim da porazgovaras o tim teskim stvarima kroz koje prolazis.

Draga Rinzo, sve što ti izgleda kao veliki problem i teret podeli na manje, raščlani i tako sagledavaj:
- dete ti je bilo u krizi, al sad je dobro, hvala Bogu, tu nemaš razloga za tugu (a brigu ima svaka mama i sa najzdravijij detetom dok je živa)
- baka i deka... tužno je to, ja ne znam kolko imaš godina, ali ako imaš i samo 20-25, opet je neizmerna sreća što si i do sada imala uz sebe baku i deku, realno, većina nas izgube bake i deke mnogo ranije, ja jednog deku ni upoznala nisam je je preminuo mnogo pre mog rođenja, a moje devojčice nikad ni jednog deku nisu videle. Zahvali Bogu što sve ide po redu, dok je po redu samo je tuga a ne tragedija.
- mama... probaj da u sebi nadješ snage i optimizma, to joj najviše treba, da je neko obodri, raspoloži, prenese pozitivnu energuju.

I čini mi se da imaš pogrešnu perspektivu, pa ti i tvoja ćera ste budićnost a ne prošlost, i ono što se dešava tvojoj mami ne znači da to isto stoji pred tobom, daleko bilo, ali nemoj ni prizivati takve stvari. Vidi da se, makar i uz stručnu pomoć, malo središ i podigneš, pa onda gledaj kako da pomogneš mami i da joj preneseš pozitivnu energiju, nemoj je oplakivati unapred, kolko se ljudi izlečilo od raka, al svi koji su se izlečili su imali pozitivan stav, nadu, veru, optimizam i podršku bližnjih, bez toga nema ništa. Na kraju, ako se sad osećaš kao da si dotakla dno, jedna dobra stvar je da - od sad može biti samo bolje, što ti i želim!

PS: to sa spavanjem što ti neko reče, naravno da je spavanje dobra stvar za svaku mladu mamu pored bebe, ALI spavaje kao lek za depresiju? Nisam baš uverena, to je više simptom nego lek.
mh

Kao sto rece Anonimnana, bolest roditelja, a još vise za gubitak roditelja mi je trebalo nekoliko godina da dodjem sebi. Nemam nikakav savet moja Rinzo, nisam bila bas u tako kompleksnoj situaciji kao ti, samo da te zagrlim i kažem ti da će sigurno biti bolje, ne znam kako ali biće, takva je ravnoteza, a i uvek je pred nama samo ono sa čim možemo da izadjemo na kraj.

Draga Rinzo, mnogo mi je zao sto kroz ovo sve prolazis. Ti si mlada, vedra i pametna cura, prebrodices ti to sve vremenom. Znam da sada sve izgleda tako tmurno i kao da gubis tlo pod nogama, ali ti trenutci su prolazni i vreme leci sve rane, a naravno i tvoja prelepa curica će da pomogne u tome. Kad god ti je teško pogledaj u svoju cerkicu i u njenim okicama ćeš videti nadu i razlog da nastavis dalje puna zara. Svako kad tad prođe kroz teske trenutke u zivotu i to sve prođe i covek prebrodi i najvece muke koje nije ni zamišljao da može.

Uradi nešto za sebe. Otidji na masazu, setnju, sa prijateljicom na kafu. Cisto da se opustis i na trenutak da zaboravis na sve muke.

Nedaj nam se! Znaj da smo uz tebe i ako ti ikad zatreba neko bilo za konverzaciju, utehu ili cisto da te saslusa, znaj da mi se uvek možeš obratiti.

Grlim!

sve su diskutantkinje druge rekle lepo gore.

ja nemam puno vremena sada, ali veoma je važno i napomenuti da si ti u jednoj blazoj ili jacoj depresiji zbog svega sto si dozivela. i to je sasvim normalno.
vratice se sve u normalu, ali ne samo od sebe, već tvojim zalaganjem u skladu sa tvojim trenutnim mogućnostima i tvojom energijom i podrskom muza,
ali se za početak obavezno posveti sebi, svom dodatnom odmoru i relaksaciji (možda čak i neki pilates, joga, plivanje, setnje...), nadji vrmena da procitas neku knjigu,

zatrazi i strucnu pomoć (pshijatar/psihoterapeut), jer depresija ako se ne leci može da bude pogubna i po fizicko zdravlje. a zdravlje ti je navaznije jer imaš dete i treba još mnogo toga da mu pruzis.

Rinzo draga,izroniti znaci ispustiti vazduh istrosheni i na povrshini punim plucima udahnuti novi...cisti...;0)))

Ako pokushah da udahnesh vazduh na nekoj dubini iz boce cisto da prezhivish kad izadjesh na povrshinu morash se osloboditi istog jer nema naglog penjanja ka povrshini jer je koban.

Potrebno je vreme mila izaci iz problema koje te pritiskaju sa svih strana.Ta sila koja okomito utice na tvoju povrshinu tela čini nas zhivim bicima emotivno-psiholoshki picvajz u glavi.

Izvini shto ti pishem ovako malo kroz fiziku ali tvoj naslov me je automatski naveo na to jer to je tako.Nismo ni svesni koliko fizika utice na nashe ponashanje.

uzmi loptu npr i izbushish malu rupu(manji problemi) i pokushash da je potopish ispod povreshine vode.Ima ko tane da izleti iz vode i da pluta.Nacini veću rupu(veci problemi) na istoj lopti i josh veću ima u manjem vremenskom itervalu da pre se napuni vodom i da potone.Shto je manji pritisak tj otpor iznutra veci je pritisak od spolja.

To znači da te je pritislo sa svih strana draga moja i izvuci se iz toga potrebno ojacati sebe opet pa da rupa bude manja i da opet izletish ko tane iz pritiska spoljnog.

Emotivna deshavanja koja te pritiskaju imaju isto svoj period adaptacije i jedini način je da to svetlo koje isto bledi pred tvojim ocima ojacash.Jer cesh dotaci dno.A nakon toga jedini put je uzlazan jer nema ispod dna nishta za tebe jer imash mila malenu Treshnjicu kraj sebe...:0))
Nagledacesh se ti mnogo prolecnih cvetanja malene i to je ono shto sada ti morash da omogućish svojoj malenoj.Nema druge.Sad si majka a majka je u tom periodu najveci oslonac detetu.
Nemoj naglo da izranjash(brzom formulom) ali nemoj dozvoliti da ti rane jedu dushu.
To su rane kroz koje svi prolazimo.Ali svet ide napred.Nema povratka već uz pomoć ako je neophodna prevazici sve ovo.
Poshto si hronicno umorna a znam shta je to jer je i kod mene konstatovan dva puta...morash da odmorish telo.Manu ti je rekla ...bez toga, obnove organizma nema ni obnove osecanja ni psihe.
Nadji nacina da to uradish jer to je ponovni start.
Kazhi doshla sam do limita i ne mogu dalje.
Moja prijateljica je to učinila proshlog leta.Doshla je do limita,rekla coveku on je saslushao i rekao ...idi negde.Uzmi za sebe neko vreme.To je i učinila,doshla je malo ovde kod nas u NL malo u Francusku i kriza je dobila platformu da se od nje odskoci.

Grlim te mila i tu smo izbaci iz sebe bol, reshavaj se istroshenog vazduha daj prostora za cist...;0))

Draga moja, jako te dobro razumem. Vrlo sam slično prošla veruj mi, i o tome mi je još uvek teško da pišem.
najviše mi odzvanja onaj zadnji pasus, ne mogu da ga citiram s telefona pišem, kad kažeš da si se od jedne vesele osobe pune energije pretvorila u svoju senku. Tako i ja sebe ponekad vidim ali onda pogledam u decu i shvatim da će njihovo odrastanje i divni trenuci detinjstva proćiu mom očajanju. Ne smemo to da dozvolimo.

U retrospektivi sad kad razmislim trebalo je u teskom periodu da potražim pomoć. Pisaću ti privatno kad dodjem do kompjutera. Grli te tvoja „partnerka” :-)

Evo jednog testa koji će ti pomoći da zakljucis da li imaš depresiju:

http://www.webmd.com/depression/depression-symptom-quiz

Iz nacina kako pišes ja bih rekla da ti imaš depresiju. To je poremecena hemija u mozgu, koja ti pored svih tvojih problema desetostruko otezava da stanes na noge. Jedini način da se regulise je terapijom.

Ovo moras ozbiljnije da shvatis, vracara je tracenje para i vremena.

Ufff... Lepo kažeš Rinzo, znaš šta ti je. Udarac za udarcem i sada si u stanju da ocekujes još jedan, najgori do sada. Bojis se za zivot svoje majke. Ja mislim da nemas depresiju, nego normalnu reakciju na zivotne okolnosti koje su te snasle. Ne treba da silom pokusavas da „ustanes”, ne možeš se smejati sada kada je sve tako kako je, bilo bi to zestoko negiranje stvarnosti. Ja mislim da treba da se primiris, skupis sve svoje snage kao mrvice i cuvas, cuvas sebe i svoju stabilnost. Kad je covek ophrvan realnim problemima ne može tek tako da izvuce iz sesira optimizam i radost zivljenja od pre. Tezak period će proćii to je kao bolest, treba vremena da se covek izleci. Sakupi sve lepo iz jednog dana i cuvaj kao dragocenost i tako svaki dan. Ono teško, loše i tuzno podnesi i odboluj, daj sebi vremena i ne sili se ninasta

I Mostly Harmless ti je dala dobar savet, slozila bih se i sa njom.

Rinzo,
jako mi je zao sto polazis kroz tako tezak period. Suocavanje sa rakom kod roditelja je jako teško (nazalost to znam iz licnog iskustva). Ali mi se čini da bi se sa svime malo lakse nosila kada bi mogla da odspavas ponekada. Moja cera se non-stop budi. Ja sam postala normalona tek od kako imam pomoć u kuci i ponekad odspavam par sati u cugu. Ako postoji bilo kakva sansa da ti neko pomogne, obavezno je zgrabi.
Ali moram da podržim ono sto su ti mnoge devojke predlozile. Molim te razmisli o odlasku kod psihologa. Ja sam već dosta dugo u inostranstvu i znam mnoge kojima je to jako pomoglo. Kada nas nešto boli, odemo kod lekara da nam pomogne. I taj bol koji ti imaš je bas to-bol. Zaista mislim da psiholog može da ti bude od koristi. Mi smo naravno tu da te podržimo i podignemo koliko god može.

na zalost, sve sto ti se izdesavalo u posljednje vrijeme je sastvni dio zivota.
tebi vjerovatno ponestaje snage, jer se mnogo toga srucilo na tvoja ledja u isto vrijeme.

sve sto nam se desava desava nam se sa razlogom, ma koliko to glupo zvucalo u tvojoj siutaciji.
možda je doslo vrijeme da ocvrsnes da se na neki način osamostalis(emotivno mislim) i da krenenes sa svojim zivotom(muž,majcinstvo, nova etapa u zivotu)

mnogo mi je zao zbog tvoje mame, i iskreno se nadma da će biti dobro.

ali kao sto sam rekla bolest,umiranje,rastanci sve je to sastavni dio zivota.
moras da budes jaka izdrzljiva zbog svog djeteta i da skupis snage da guras dalje- sto znači da moras da povedes racuna o sebi, pokusaj da nadjes nekoga da te malo zamjeni, ne brini o kuci toliko, koliko stignes da uradis uradi, gledaj da se odmaras, da provodis vrijeme sa svojom cerom i majkom.

ne bi bilo loše da odes do terapiste ,cisto da se dobro ispricas- isplaces olaksas dusu, možda neki date sa prijateljicama jednom sedmicno.

biće to dobro,jer poslije kise sunce ljepse sija

sve najbolje

Uhhh Shomikus sve to, pa dotakla si me vishe nego Adricev Ex Ponto opisom tuge ili ishta shto se desilo u mom zhivotu a desilo se mnogo toga..ali tu ima svetla Rinzo ...nashla ga je i Shomikus kao i mnogi drugi.

Secash se isto mojih muka sa majkom pre dve godina kad sma isto mislila da je kraj? Moja majka se izvukla ali i ako sam se borila za nju i nisam odustajala osecanja su mi bila duboko u meni kad se zavrshilo da i ja sada tk tada polako gubim majku,nakon pobacaja.
Pa isto faza nakon drugog pobacaja ,pa sad bolest blizhnjeg mladog zhivota kome svestrano pomazhemo.

Rinzo svako u sebi ima neki pokretac kao odstupnicu.Nemoj samo kao meni da imuni sistem vrisne.
Snaga obnove kod coveka je neverovatna.Nada nas pokrece.
Tezhe je kad smo svedoci teshke bolesti blizhnjih i gledamo postepeno njihovo umiranje nego kao shto je moja baka olakshala svima,tako pricamo. Otishla je da legne da spava i u snu napustila ovaj svet.
Ono shto ti savetujem i shto je meni pomoglo su pored promene ishrane a znam da i ti vodish racuna o ishrani su vezhbe disanja.
I okrenise vedrijim stvarima.Nikog ti time ne izdajesh već umanjujesh bol.

Grlim te treshnjice moja...;0))

Draga Rinzo,

puno si lijepih rijeci dobila. Ne mislim da imaš depresiju, nego ti se puno negativnih stvari nagomilalo i zato se osjecas nemocnom. Kad ja imam neki problem najveci lijek mi bude da se istresem na „papir”, tj. pišem jednoj prijateljici u koju imam potpuno povjerenje, ne živi blizu mene, ali je uvijek tu za mene barem sa savjetima na papiru. To mi jako pomogne. Tako da vjerujem da je i tebi pomoglo ovo sto si napisala nama ovde šta te sve muci i dobila si puno dobrih savjeta.
Probaj da se opustis i da se organizujes preko dana tako da ne mora sve da bude po nekom redu na koji si se navikla. Tačno je da djeci godi rutina( da spavaju, jedu i sl. u isto vrijeme), ali vidjam oko sebe prijateljice koje su podpuno opterecene rutinom ,tako da nikad nigdje ne izadju sa djecom, uvijek im djeca spavaju, jedu i sl. Sad dolazi ljepse vrijeme, izlazi sto vise napolje, ne moras da budes kuci kad je vrijeme za spavanje prije podne, može malecka da spava u kolicima. Ova zima u Kanadi nam je predugacka, ja izludim kad sam u kuci zatvorena cijeli dan, osjecam se bolje čim izadjem napolje.
Sjecam se kad mi se rodila cerkica bila sam prilično usamljena jer moji prijatelji tad još uvijek nisu imali djecu, beba ne prica, a ja sama sa njom po cijeli dan...Bilo mi je lakse čim sam upoznala par ljudi sa djecom uzrasta moje cerkice, mada i sama setnja po gradu, prodavnicama i obični kratki razgovori sa nepoznatim ljudima su mi znacili.
Umor ima veliki uticaj na negativno raspoloženje. To je sad trenutno kod mene, muž mi prebacuje da sam stalno negativna, stalno mu nešto zvocam, a ja jedva da imalo spavam po noći( malecki se budi non-stop), a preko dana moram da zabavljam njega i dvoipogodisnju curicu ( koja isto zahtjeva puno paznje). Sa jedne strane mi je lakse sada, jer ona puno prica pa mi dodje ko neka drugarica, ali prilično je nestasna i neposlusna, izmori me citanje knjiga za nju po čitav dan, sastajanje sa njenim drugarima, gdje ja moram da se uzput družim sa njihovim roditeljima( a neki od njih mi bas i ne odgovaraju)...Odemo negdje pa mi oboje djece zapse u kolima, pa se onda jedno obavezno probudi i poremeti spavanje. Da ne pricam da sam opterecenja spremanjem zdrave hrane, pa odvojenim kuvanjem za bebu i sl. Malecku sam od skoro upisala u vrtic dva dana nedeljno i to malo pomogne, ali trenutno je zaradila infekciju oka, pa moram da pazim da ne predje i na bebu...
Ja se sve nešto nadam da će mi biti lakse kad dodje proljece, pa ljeto...I zaboravim na sve probleme kad mi moja mala zvrkica kaže„Mama volim te!”
Kako ja sebi olaksam: nije mi zao da ostavim djecu na sat-dva-tri sa muzem, babom, dedom. Odem na yogu, nađemse sa prijeteljicom na kafi, odem na masazu, na plivanje, a nasla sam i jednu djevojku za povremeni babysitting. Muž i ja smo znali da će nam biti teško bez pomoći sa dvoje djece ( moja mama radi tako da mi pomogne jedan dan u nedelji na 2-3 sata), tako da smo se odlucili da ne ulazimo u veliki dug, pa smo umjesto kuce kupili stan u starijoj zgradi...Na taj način su nam finansije ok i možemo da priustimo da platimo pomoć, odemo na putovanje i sl...
Naravno ovo sto sam ja opterecna svakodnevnim brigama oko djece i umorom ne može da se mjeri sa tvojim problemima. Želim tvojoj mami brzo ozdravljenje a tebi da se sto prije osjecas bolje.
Saljem ti veliki zagrljaj!