Moj je imao sedam meseci kad smo isli na odmor i bio je super. zao mi je jedino sto nismo isli na more nego na planinu, za ovu godinu ćemo tek videti.

Da je drugacije, drugacije je, to je neosporno!
Govorim iz iskustva, jer smo sa nasom djevojciom putovali prvi put kad je imala 6 mjeseci, zatim 8, pa 1,5 i po i evo sad sa punih 2 i nekoliko mjeseci (čitaj PUNE RUKE POSLA! hahaha). Govorim, o većim putovanjima. Lično smatram da je veci problem u roditeljima, koji misle da će dijete da se promjeni samo zato što su oni na odmoru. Ocekivanja su nerealna i u tome je stvar. Svjesna sam i da nisu sva djeca ista, ali ponekad kad vidim roditelje koji se nerviraju zbog svega, pomislim da bi im bilo bolje bi da nigdje ne idu. Nije stvar u tome šta dijete radi, već kako se roditelji sa tim nose.
Smatram da su putovnja moguća, ako su ocekivanja realna. I opusteno, onda je sve lakse...

Mi jako volimo da putujemo i ne želimo to da mjenjamo ni sa djecom. KAd je cerkica imala 5,5 mjeseci prvi put smo je vodili u Jamaicu i bilo je super ( još uvijek sam je samo dojila i nisam brinula o hrani isl.), mada jesmo morali da je vodamo za ruku od stola do stola po restoranima, jer je obozavala da „prica sa ljudima”, ali mi smo se i dalje lijepo odmorili, spavala je super na plazi...Sledeći odmor je bio kad je imala 8 mjeseci, Punta Cana, i bilo je slično kao i prvi put, s'tim sto nam je uzimalo malo vise vremena da nahranimo nju...Poslije toga isli smo kad je imala oko 16 mjeseci opet na Karibe sa drustvom, bilo je dobro, ali u tom periodu nikako nije voljela da dugo sjedi pa smo muž i ja često jeli u smjene i jako mi je smetalo sto je u tom periodu htjela da jede sama ( kod kuce mi je to bilo ok, čak sam i voljela da se uci da jede sama, ali na odmoru mi je bilo glupo, jer sam morala da gledam da ne isprlja sto i sl...)MAlo nam je pomoglo drustvo, uspjeli smo tu i tamo da se okupamo sami u moru :) Poslije toga, muž je rekao da na odmor sa djecom uvijek trebamo ići sa prijateljima, jer je mnogo lakse :) Onda smo kad je imala 20 mjeseci opet isli na dvije nedelje, ja sam bila trudna,ali nismo bili zadovoljni sa hranom tada, na Arbi je prevruce bilo i za men trudnu a i za malo dijete, dobra stvar je da su restorani bili na otvorenom i da je muzika često svirala uzivo, tako da je cerkica često plesala dok bi mi sjedili i jeli...Ovaj put smo ponijeli i mali kompjuter i kad smo sjedili u restoranima po nekad bi joj pustili crtani, da možemo na miru da jedemo...U novembru smo sa cerkicom i bebom koji je tad imao 4 mjeseca bili u Kaliforniji na 3 nedelje, bili smo kod rodbine, a inače smo non stop zujali napolju, obilazili smo razne atrakcije, stalno smo bili u pokretu, cerkica tad skoro 2,5 godine, je uzivala i nije bila zahtjevna kao na ranijim putovanjima, ali zato sin nije volio da sjedi u kolicima, pa ga je muž uglavnom nosio u nosiljci, ali i tad bi nas dvoje nasli nas mir, kad bi se djecica izmorila i kad bi oboje zaspali u kolicima ( imali smo dupla kolica koja su nam puno pomogla). Sad u martu opet planiramo negdje na more.

Sve u svemu muž i ja smo inače aktivni i nikad nismo isli na odmor da se izlezavamo po čitav dan na plazi, nego i kad smo bili bez djece uvijek smo voljeli da obilazimo atrakcije i da smo u pokretu...tako da nam jurcanje za djecom ne predstavlja neki problem :) Druga stvar, ja sam i kuci sama sa djecom ( cerkica samo dva puta nedeljno ide u vrtic), tako da sam navikla na jurcanje, s'tim sto mi je kod kuce samoj mnogo teze, nego kad idem na odmor sa muzem i kad dijelimo obaveze :)
A i kad nisam na trudnickom, radim sa djecom, pa iz iskustva mogu da ti kažem da ne znam ni jedno 19 mjesecno dijete da mirno sjedi i zaigra se dugo na jednom mjestu. Djeca od godinu ipo dana pa do dvije ipo su jako zahtjevna, u smislu da su non stop u pokretu, pentraju se po stepenicama ( tako mala djeca obozavaju stepenice), trce, ne gledaju gdje idu...Od dvije ipo godine, mislim da je sve pa i putovanja mnogo lakse sa njima.
Opustite se i probajte da uzivate vise iduci put, putovanja su i za djecu predivna iskustva iz kojih puno nauce...Moja cerkica obozava da gleda slike i video snimke sa putovanja, i sama je jako puno naucila iz njih...

Zavisi šta ocekujes od odmora. Ako hoćeš da se i ti i muž izlezavate na plazi citajuci knjige, pisi propalo.
Meni je odmor vreme provedeno zajedno, i naravno aktivnosti prilagodjene svim clanovima porodice. Mi smo uvek puno putovali, sto poslom, sto privatno. Moj prvi sin je bio na pet kontinenata još pre nego što se rodio :).
Kada je imao 18 meseci, bili smo u holndskom family resortu i bilo nam je super. Imali smo veliku kucu, pa su nam po par dana bili muzevljevi roditelji, sa kojima se inače dobro slazem, i još četiri dana moja najbolja prijateljica sa klincem od 3 god i muzem. Obe smo bile trudne u tom periodu, ali smo svi bili aktivni. Svaki dan duge voznje biciklima sa klincima, voznje camcem, setnje po plazi, plivanje u bebi bazenu, ali i na jezeru...svaki dan popodnevna dremka, sedenje na terasi uvece kad klinci spavaju, ma fantasticno. Promene ljudi koji su nas posecivali su isto doprinele dinamicnosti. A prednost family resorta u tom uzrast je da je sve bezbedno za decu, da imaju punu ratnu optremu - stolice, krevetac itd.
Srnu gore izminusirase, ali mi smo isprobali i varijante koje ona predlaze, i to super radi. Vodili smo au pair sa nama, i jedino sto je radila je rano ustajanje sa malenim. On se budio oko 7.30 u tom periodu i ona bi bila sa njim do 9-9.30, dok mi ne ustanemo. Odmor mi nije odmor ako se ne naspavam kao covek.
Bili smo i jednom na svadbi mog druga u Bejrutu, a malenog ostavili kod bake na četiri dana. To je pak bila ona stara vrsta odmora, izlasci, restorani, soping, ruckovi, spontane akcije...uzivancija, ali nakon četiri dana, jedva sam cekala da se vratimo mom vragu.
Sve u svemu, kvalitet i zadovoljstvo odmorom najviše zavise od ocekivanja i organizacije.

Ilka imaš sreće da ti mali može da sedi u autu tako dugo. Moja može najviše pola sata do sat (kako joj se da) a nekad ni toliko. A ovaj odmor bez dece mi se nesvidja, jesmo li porodica il nismo? Ako idemo na putovanje idemo svi zajedno.

Mi smo sami sa sinom bili na odmoru samo jednom kad je imao 8 meseci i bilo nam je super jer je još bio mali. Tek je pokazao znake propuzavanja tada (za razliku od ovih koji hodaju sa 5,5 meseci ;-)) tako da nam je odmor bio bas lep. Jedino sto nismo mogli da idemo na wellness u hotelu zajedno jer je bebama bio zabranjen pristup, tako da smo to radili na smene.
Na ostala putovanja kojih je bilo bas mnogo, prvo sa jednim detetom a posle i sa dva smo uglavnom vodili „pomoć” u vidu bake, dede i au pair devojke. Ne mislim da je to obavezno, ali u svakom slučaju olaksava.
Druga stvar koja je kod nas pravilo kad putujemo sa decom: nikako samo jedna hotelska soba nego iznajmljivanje kuce ili apartmana. ima brate prostora pa mogu i da se igraju bez problema. Ja sama bih poludela u hotelskoj sobi a kamoli dete kome treba prostora za istrazivanje :-)

Znam, znam , da cudno zvuci, da se beba voda od stola do stola sa 5,5 mjeseci(imala je skoro 6 :), sa 4 mjeseca je obozavala da skace u nasem krilu, a kad smo dosli u Jamaicu muž joj je pokazao to hodanje i od tada nije stala ( prohodala sama sa tačno 9 mjeseci). JA je nisam htjela vodati tako nikako , ali je muzu bilo zao jer je ona to stvarno voljela, pa su ga poslije boljela ledja jer je visok. Ipak sad sa drugim djetetom to isto ne pokusava, mada ustvari, sin je totalna suprotnost karaktera od cerkice koja je oduvjek bila zvrk ( mnogo je mirniji). Ona krajem maja puni 3 godine i sad je zivahna, i nije imala posljedice ot tog ranog hodanja :)Inače sjedila je sa 5-6 mjeseci sama ( a tako i druga djeca oko nas, mada znam da kod nas u bivšoj Jugi i dalje samo leze do 8 mjeseci, ili se to i kod nas vremenom mjenja :)

Ako pod odmorom podrazumes nocne izlaske i spavanje do podne kao u doba pre dece, e tako odmor sa decom ne izgleda.
Znaci, sve zavisi na šta mislis kad kažeš 'odmor'.

Mi smo sa sa cerkicom poceli da putujemo kada je imala 2 ipo meseca. Sa sinom takođe.

Vise nismo mogli da spavamo u hotelskoj sobi do kad smo hteli, ali nam je uvek lepo kada smo zajedno.

srno,možda su ti nalupale minuse zato što zvucis naduveno i snobovski:P

hehe:))) stigla bosna u london pa ne može na odmor bez au pair,sa jednim detetom!
sto bi rekao nas narod - izrasla stikla na opanku:)))

Deca jesu razlicita, i slazem se sa SLO da roditelji ne treba previse da smatraju sebe sasluznim za mirnu decu (u tom nekom ranom periodu). Imam milion slučajeva gde su rođena braca i sestre cista suprotnost po karakteru i ponasanju.
Ali, ovde se i ne radi o tome. Postavljacica teme ima dete od 19 meseci,a vecina dece u tom uzrastu su izuzetno aktivna i radoznala. Tako da je sigurno faza u pitanju, i postace lakse vremenom.
Ono što se neće promeniti je cinjenica da nama roditeljima putovanja nikada neće biti ista kao pre dece; bas ono sto je Ninocka pominjala o spavanju do podne i izlascima. Ali, meni lično to ne smeta, jer mi putovanja sa svojom decom predstavljaju ogromno uzivanje, a posebno kada vidim koliko oni uzivaju, i koliko uce o drugim kulturama i narodima.
Lično, ne mogu da zamislim da vodim placenu pomoć na odmor sa nama, i smatram to nepotrebnim sa dvoje dece. Mi uvek putujemo ili sa prijateljima ili sa porodicom, i to mi je jedno od najlepsih stvari vezanih za putovanja. Moja deca su se tako zblizila još vise sa našim prijateljima, ili sa rodjacima koji ne žive blizu. Te uspomene su za mene neprocenjive. A, ako nam je stalo da izadjemo sami negde uvece dok putujemo, uopste nije teško naći proverenu lokalnu bebisiterku za par sati.
Nešto razmišljam da se možda mi razlikujemo po tome šta nam je cilj putovanja. Mojoj porodici je cilj odlazak u neku drugu zemlju, drugu kulturu i autenticni dozivljaj ljudi i zivota tamo. Cilj nam jeste „odmor”, ali ne odmor u smislu masaza i pedikira i manikira. To imam pred nosom u svom gradu. Nama je taj odmor u stvari odmor od obaveza, i od neke rutine koja je neminovna: posao, skola, svakodnevne obaveze itd.

„hehe:))) stigla bosna u london pa ne može na odmor bez au pair,sa jednim detetom!
sto bi rekao nas narod - izrasla stikla na opanku:)))”
-------------------

je li 'stigla bosna u london' neka nova izreka koja mi je promakla? ona srna napisala post cistom ekavicom, pa mi nije jasno.

ja bih to nazvala recimo pokondirena tikva, a takvih ima iz svih mjesta na svim kontinentima (od aljaske do australije...)

što se putovanja tiče, recepta nema. mi smo bili nedavno na kratkom odmoru, dva sata leta. bilo je ok, u letu malo guravo, malo nosanja, ali izdrzali smo. na destinaciji je bilo odlično! i meni je odmor sve ono sto nije svakodnevica, lagano jutro bez zurbe i trke u vrtic, popodnevna dremka- sve troje. mogu reći da smo se čak i naspavali. no, sve zavisi od djeteta, i na šta je naviklo.

Interesantno pitanje... Čini mi se da ima dve skole gledanja na stvari, jedno je gastarbajtersko, a drugo je porodicno gnezdo varijanta.

Gastarbajterska skola je ona kad su roditelji ostavljali decu svojim roditeljima da bi se oni u dalekom svetu bavili svojim poslom. Svako ima svoje mišljenje u vezi ovoga a moje je da se deca ne prave dedama i babama nego sebi. Ako si ga nacinio tvoje je, znaci dok ne pocne da se stara o sebi sa tobom je u gnezdu. E, to je ova druga varijanta. Gde je gnezdo tu su i ptici, i pomeranje familije bilo gde podrazumeva da celo gnezdo ide u paketu.

Kako ćeš inače znati kako je bilo sa malim detetom na letovanju, ako ga ne vodis?

Hm... pitanje mi je malo tuzno.. naravno da nije isto kao i pre.., meni zvuci potpuno isto kao da si pitala, da li je zivot sa malim detetom isti kao pre? Naravno da nije, i nedajBoze da jeste, bar što se mene tiche...

ja odmor bas jedva cekam zbog dece, i njima valjda treba da se 'odmore'. čak su im more i planina potrebniji nego nama.
nemam pojma, ja još uvek ne mogu ni na vikend da odem bez dece, niti to mogu da zamislim. mada, moji su još maleni, pa verovatno zato.

normalno je da je dete zivo, da trckara i mene ponekad izludi, ali to sve ide u opis posla.

sto neko gore rece, najlepse su mi uspomene odmora sa mamom i tatom.

Moje iskustvo je pokazalo da shto vishe decu vodite sa sobom bilo gde oni se naviknu i nema pretetanih ispada jer se naviknu na okruzhenja i nove ljude i samim tim se vladaju prilično Ok.
Kad je dete malo vece izaberete jedan dan za dete a drugi za vas .
I zapravo ih malo pustiti od sebe naravno kad su veci.
Nauciti ih odmah orjerntaciji u novom okruzhenju i ime hotela,ulice gde se nalazite.
Iskreno mi mislim da smi imali malo vishe slobode u kretanju nego danashnja deca.Ne damo im ni sekund mimo nasheg videokruga.E tu se mora malo naći balans da i udanjashnje vreme naucimo da znaju kako da postupe u odredjenjim situacijama.
Da i njima taj odmor bude mala avantura.

Na primer ja sam mog sina sa nepunih 5 godina izgubila u Barcelona.
Jednog momenta je bio u malom amfiteatru u La Ramblas(prepunoj) i sledećeg sekunda nema ga! Kad sam pricala drugaricama one kazhu ma daj to je nemoguće tebi da se desi Republica.Desilo se.
I dok sam ja a Shpanci su tu izuzetni prishla odmah starijim ljudima koji sede tu na klupama- lokalci rekla da sam „ïzgubila”sina oni su odmah polublokirali ulicu i poceli zajedno sa mnom da trazhe.
Za to vreme ja sam sina naucila da ako se dese ovakve situacije pokusha da ne panici i ako ja nestanem iz videokruga ka pokusha da se ne udaljava previshe ili da pridje samo uniformisanim ljudima poput policije.
Tako je on isto se okrenuo mene nema ostao je u blizini okrenuo se levo-desno i video dvoje mushkaraca u plavim uniformama obezbedjenje jedne kaoo Kockarnice.On je lepo prishao i rekao ja sam se izgubio.Nema mame.Ja se zovem tako i tako i mi smo u tom i tom hotelu moja mama se zove tako i tako .Oni ga lepo podigli na ramena i rekli gledaj po ulici.
Za to vreme ja sam pokushala da razmishljam kao on i da onim shto sam ga ucila pocela da primenjujem u traganju.
Ja pocnem da gledam okolo i vidim tu kao polu kockarnicu koja ima u prizemlju znate one automobile,motore kao da se voze uz video snimak.
Zaletim se tamo a ovim bakicama i dekicama kazhem da kad dodje policija ili dozivajuci ime mog sina dodju do mene jer ja ću biti u toj Kockarnici.
Poshto nas nisu videli ljudi iz obezbedjenja jedan je poveo sina unutra da zove Hotel a drugi ostao kraj vrata.Kad sam prishla i pitala ovog iz obezbedjenja da li su videli i opishem mog sina on se nasmejao i rekao jeste!
Kad smo se spojili ovi iz obezbedjenja ga pohvale jer nije panicio i rekao je pojavice se moja mama,zna ona ali on je tako dobro reagovao u datoj situaciji da je odushevio ljude iz obezbedjenja.Čak kad ga je ovaj iz obezbedjenje uvodio u sobu da telefonira on nije hteo da udje već je rekao ti otvori shirom vrata ja ću da cekam ovde na pragu!
Ucila sam ga da nikada ne bude sam sa nepoznatim u zatvorenoj prostoriji.Sve mu je proradilo tada.Instinkt i od tada ga zovemo „cuvar svoje gooze”
Ono shto sam primetila kod mojih prijateljica je da ne daju detetu ni da dahne.Stalno su im za „repom”.
Pazi dvorishte veliko samo trava i roditelji vicu „ne trci pashcesh razbicesh se”, isprljacesh se, ne vici ,nemoj glasno da se smejesh,jedi sve iz tanjira... auuuu covece pa nije ni cudo shto nakon toga deca vishe ne znaju kako da se ponashaju osim ako nije u kodu roditelja.
Bilo je josh par situacija kod nas ali mali je zaista primenjivao ono shto sam mu govorila a mislila sam ushlo na jedno uvo izashlo na drugo.

Odmor sa decom je najdrazha avantura.neko će se mozhda snaci imati vishe prostora i novaca da mimo dece ode isto negde na neki odmor .putovanje imala sam ih i ja.Imala sam i sa majkom par odmora.
Kad je bio veci birala sam hotele koji imaju obezbedjeno za cuvanje dece ako je potrebno.Ali često je docekivao i jutro sa nama spavajuci leti pod zvezdama u kolicima leti ili obezbedjenom matrasu na naduvavanje .

Auuu koliki post...palim..;00)

Jeste nezgodan taj uzrast, sve bi da vide i sve da probaju. Kad nam je na odmoru cerka imala nešto manje od 2 godine problem sa jelom u restoranu smo resili tako što smo - jeli na smenu, da uvek jedno od nas dvoje bude sa njom.

Inače ne znam da li sam ja nešto utripovala, ali recimo taj prvi zajednicki odmor sa 5-mesecnom cerkom na Kubi mi je ostao u secanju po tome sto je ona jako napredovala (ne mislim na kilazu, već intelektualno ;-) ) bas za te dve nedelje, i to smo laicki povezali sa cinjenicom da joj je prijalo da bude ne samo sa mnom, već i sa tatom 24/7.

Iako smo na neke naredne odmore isli sa bakama, nismo ih koristili kao bebisiterke već smo želeli da se odmore i uzivaju :-)

Pobogu šta ima loše voditi placenu pomoć?!?Ako covek ima para naravno...eee da me drmne lutrija vodila bih jednu za mene ,jednu za dete...jednu bogme i muza da ga zabavlja kad hoću da budem sama:))))
Sa decom na letovanje-puno para, puno zivaca, i puuuuuno humora!
A kome smetaju okolo-boli me uvce.

Evo vam tip-mi nosimo Cobra radio toki-voki, ne znam kako se zove drugacije, ima veliki domet, i kad cerka zaspe, ako vodimo sina i on ostane u sobi, damo mu jedan, a ako ne ,platimo sittericu i njoj damo jedan radio, i svako malo pitam „kako je”. Nasi imaju domet 30km, a nikada nismo toliko daleko, obično na veceru u nedalekom restoranu.Neki ljudi su čak nosili bebi alarm sa kamerom , sa dometom do 10km. Ne bih mogla...

Još jedna tip-mama i tata-razdvojite se s vremena na vreme.
Ja imam jednu sesiju za mene dnevno-spa ili kapucino i Vogue a on sa malom, a posle ide on sa sinom gde god hoće nekoliko sati a ja sam sa malenom.Na plazi i uvece svi zajedno, i uz obroke, a posle leganja-sitter:)
Ovako funkcionisemo FANTASTICNO.

Sin nas je prošle godine otkacio za letovanja:((((( Smrc...

Pošto sam ja ta grozna mama koja i vodi pomoć na odmor, i ostavljala je dete baki 3 puta do sada na vikend, mogu da pojasnim neke stvari, možda i drugima dam neke ideje.

Najpre au pair, u svakodnevnom zivotu, ali i na odmorima. Kosta me isto kao sto bi me kostalo full time obdaniste. Njen glavni posao je da ukloni stres iz mog zivota i da mi olaksa neke logisticke izazove, sve ostalo radim ja, i uzivam u tome. Npr, ne moram da skidam dvogodisnjaka sa plafona dok dojim bebu, ne moram da prekidam hranjenje i igru sa dvogodisnjakom ako bebac zaplace, a nije mu vreme da jede. Dvogodisnjak obozava da ga vozim biciklom u obdaniste, tih pola sata ostavim bebu sa au pair, ne moram da ga budim i vucaram na bicikli, ili ne moram da uskratim dvogodisnjaku omiljenu voznju bajsom. Ne vucem dvogodisnjaka sa sobom kada idem na kontrole kod babica, ili sada sa bebom na preglede kod pedijatra. Najvaznije, moj najveci luksuz, spavanje. Potrebno mi je jako puno sna, i kad duže vremena ne spavam postanem uzasna, nervozna, svadljiva, placljiva. Na zalost, i muzu je potrebno puno sna, bas smo se nasli. Da se ne bismo razvodili zbog manjka sna, od pre godinu dana imam dogovor sa au pair da ona sedam dana nedeljno ujutru uzme dete/decu. Obuce ga, da mu dorucak i poigra se sa njim između 8 i 9.30-10 ujutro. Onda sam ja ostatak dana sa malenim, ja ga hranim, presvlacim, igram se, setam i sve ostalo sto ide u rok sluzbe, i pri tome sam odmorna i raspoložena.
Na isti način prezivljavam sad ove dane sa malom bebom, i nocna dojenja- bebu izbacim iz sobe posle jutarnjeg podoja, i to je samo moje vreme da se odmorim i napunim baterije. Au pair je inače slobodna četiri dana nedeljno, posle deset ujutro. Pomogne mi još i tako što skokne do prodavnice, ja kuvam, a ona raspremi sudove u masinu. Jedemo uvek zajedno. Nekima ne odgovara ovo jer žrtvuju deo svoje privatnosti, sto je tačno, ali meni ovakva pomoć zivot i brak spasava.
Dve au pair devojke koje smo imali do sada su nam bile kao clanovi porodice. To sto sa nama idu na odmor je i neka vrsta nagrade za njih. Jedino sto rade su ta dva jutarnja sata. Ostatak vremena smo im organizovali provod, a muž i ja sa uzivanjem jurili klinca. Ona bi na primer isla u welness centar, na bazen, saunu, jacuzzi, iznajmili smo joj bicikl pa se satima vozila po prirodi, isla je na jedrenje sa mojim svekrom i svekrvom, a muž i ja smo cuvali dete... Drugu au pair smo vodili u Pariz i na skijanje, ista prica. Devojke koje kod nas rade poticu iz relativno siromasnih porodica u Srbiji, i verovatno nikada ne bi nigde putovale, da nije toga sa nama. Jedino sto za uzvrat tražim je par sati jutarnjeg sna, sto je po meni fer. Muž i ja decu ostatak vremena cuvamo, hranimo, presvalcimo, vaspitavamo, ustajemo nocu...nikakva holivudska prica ni luksuz, nego po meni jedan sasvim normalan roditeljski staz, s tim sto smo malo odmorniji i imamo malo manje stresa. Da, ni troskovi tih odmora nisu nešto mnogo veci zbog dodatne osobe, jer idemo kolima svuda.

Dete sam ostavila do sada tri puta za vikend kod svekrve, sa kojom se super slazem. Muž i ja smo napunili baterije, uzivali jedno u drugom, bili spontani kao nekad, i ni jednog trenutka se nisam brinula šta mi je sa detetom. Sveki mi je svakih par sati slala sms sa izvestajem šta je jeo, radio, koliko je kakio, a svaki put mi je pravila i foto reportazu vikenda. Takođe, vidim po detetu da je i njemu prijala promena, da je uzivao u vremenu sa bakom, i da mu ni malo nismo nedostajali. Tri vikenda za dve godine mi nije puno razdvajanja, i svi smo posle tih vikenda nekako osvezeni, volimo se još vise i uzivamo jedni u drugima. Toplo preporucujem, ako imate osobe od poverenja kod koh deca mogu da budu.
ovo je nas zivot i nas način razmišljanja, meni je najbitnjje da uklonim stres iz našeg zivota,i organizujem dobro neke male ali bitne stvari. Mi smo opusteni i srećni, bake uzivaju u vremenu sa unucima, au pair devojke su zadovoljne, suma sumarum, vuk je sit i ovce su na broju.

afro, njen post jeste malo grublji nazalost.Ja sam malo vise odreagovala na ove „savrsene” mame koje upljuvase postavljacicu jer se malo pozalila.

Ja ne bih mogla. Mojoj je sad 18 mjeseci i kao priljepak je. A i meni ne bi bilo svejedno, teško jedna bez druge:-))

Sve zavisi od toga kakva ti je bebica. Pokusaj možda da je ostavis zavikend sa bakom pa vidi kako to ide.

Mi smo ljetos isli prvi put sa klincima, ništa daleko oko 5 sati voznje.Stariji imao 2,5 god a mladji 11 mjeseci.Isli smo da se zezamo, nismo to shvatili bukvalno kao odmor da moramo da „odmaramo”, na plazu smo isli kad nam se islo (nismo se bas dugo zadržavali), spavali su kad stignu, uvece nismo nešto skitali, ali ne skitamo ni kuci.Kolima smo isli pa smo pravili pauze gdje nam padne na pamet.Isli smo sad na zimovanje, opet super, svratili na pola puta kod prijatelja, prespavali i nastavili.Tako bilo i u povratku.Malci su bili izmoreni preko dana, tako da smo svi patosirali oko 9-najkasnije 10.Mislim da je fazon u tome koliko se ostane, po meni 7 dana plafon, sasvim dovoljno.Mladjem smo nosili njegov play yard tako da nije imao osjecaj da ne spava kod kuce.I ljetovanje će i ove godine biti kao i prošle, ništa daleko,još se držimo Texasa.

Ups, ispravka. Tek sad procitah da sam se preracunala, moja cerka ima 19 meseci a ne 18 kako sam napisala:))

Potpisujem Manu_chao 100%.

Komfor sa Au Pair je neprocjenjiv.
Imali smo do sada 2 divne djevojke, obje po 2 godine, sad ova treca je nevjerovatna. Ja je prosto obozavam. Divna je za mene lično, za djecu savrsena, svi se super slazemo, pomaze mi maksimalno da sam oslobodjena 'svakodnevnice' tipa 'dorucak, rucak, pranje vesa, rutinske stvari koje samo zamaraju a u stvari ne doprinose kvalitetnijem odnosu u porodici'. Nemam dovoljno rijeci hvale za ovu treću nasu Au Pair. Svaka je bila iz naših bivših republika i svaka je bila divna na svoj način.

Na odmor sa nama idu jer su i one clanovi porodice. Sve u vezi odmora kad idu sa nama im je placeno. Na nekim odmorima ne rade skoro ništa, možda jedno vece da mi odemo na veceru, sve u zavisnosti kakva je vrsta odmora i ko šta voli da vidi/radi. Neke odmore pak rade neko 'određeno smanjeno vrijeme'. Recimo u Meksiku smo se dogovirili da radi od 11:30 do 3:30pm i to je bilo to. Ta Au Pair je bila mlada, voljela da spava duže, meni nije bilo teško ustati sa djecom, mi bismo doruckovali, izasli van, uzivali u jutarnjem plavanju a onda kad je bilo najtoplije, Au Pair bi tad vodila djecu nazad u sobu, pravila im rucak, stavila ih da spava, itd dok smo muž i ja onda odmarali 'za svoju dusu'.

Kad smo u našim krajevima, ne vodimo nekog ekstra sa nama zbog pomoći. Nama u stvari ni ne treba pomoć sa djecom. Dobro smo organizovani da sve sami 'odradimo'.
Na moru se organizujemo muž i ja između sebe. Nije do sada bio nikakav problem. Odmor sa djecom je drugaciji nego bez djece ali je jednako ako ne i vise ispunjen i pun zadovoljstva nego kad smo mi bili sami (samozivi ja bih rekla).

Svaki odlazak od kuce zovem odmorom - pa i skijanje preko vikenda, odlazak na obliznje kampovanje, itd. Nadje se nešto lijepo u svakom danu, u svakom izlasku/odlasku, i ako covjek hoće i može da ne pravi problem oko malih stvari, može i te kako da se odmori i da uziva u vremenu daleko od kuce (sve to pod uslovom da su djeca zdrava gdje god da smo).

Manu, u tom slučaju kaži mami da i nama nadje jednu devojku hehehe. Uopste nismo mogli da nađemonekog za dec-jan, pa je moja mama morala doći i tako prvi put nije bila kod kuce za slavu i Bozic. Valjda ćemo uspeti saznati za nekog ko bi mogao daa popuni „rupe” kad ne mogu bake.
Naravno, kao sto ti kažeš, nikako ne bismo tražili nekog odavde preko agencije.
Thanks :).

SLO, nisam znala da au pair kuvaju i peru ves za porodicu, zar u njihov „opis posla” ne ulazi samo briga o deci, eventualno neki jednostavniji obrok dok su na duznosti? Mislim, da me ne shvatis pogresno, to je super ako je tako, mene najviše izluđuju kucni poslovi koji se stalno pojavljuju i nikad ih nisi zavrsio do kraja

Ja nemam au pair, a često sam pomislila da bi mi jedna bas dobro dosla. Letos kad sam bila u cg, gde god sam se okrenula, ili su parovi vodili babe ili au pair-ja se bas iznenadila!

Naucena sam da se mucim, pa i kad ne mora tako, ne umem drugacije!

SLO da li je to malo gubljenje privatnosti??? Ovo je zaista dobronamerno pitanje. Jer meni je već 5 meseci sverkva tu. Sad se vraca nazad. Iako ona cuva decu, doceka ih iz skole, kuva i sprema, opet uvece kad dodjem kuci nikako nemam privatnost sa svojom porodicom. Bar se ja osecam tako. Sva njena pomoć je svakako dobro dosla, i zahvalna sam, ali opet mi je najlakse i najopustenija sam kad smo sami. Jeste da sam razvucena na milion strana „ko trkacha kokosh” :) ali čini mi se da sam ipak pod mnogo manje stresa i mnogo opustenija kad su u pitanju i deca i sve ostalo po kuci.
Tako mi je i za godisnji. Ne vodim ni jednu babu, ni tetke ni strine...nekako mi je ipak najlakse kad smo sami, čini mi se da jedino tad imamo potpunu i privatnost i slobodu. Doduse sve to možda zavisi i od osobe, jer mi smo od uvek sami i navikli smo i organizovali se od prvog dana njihovog rođenja. Možda smo jednostavno navikli. da nije stvar prostora, da li vam je kuca jako velika pa su sobe možda mnogo odvojene?

A što se godisnjih tiče, mi smo zaista obisli jako mnogo s njima do sad. I bilo je perioda kad su divaljali i bili neuhvativi, ali i pored toga svi su nam godisnji ostali u neverovatno lepom secanju (meni čim nema prehlada i temp na godisnjem, meni je super)

Ipak je prostor bitan faktor, mnogo je komfornije kad imaš dovoljno prostora/extra kupatilo za još jednu osobu u kuci. Inače, SLO, ja mislim da ste se super organizovali, svaka cast!

E drage moje da vam se i ja pridružim :-)
Tebi Manu zavidim sto nalazis au pairs iz Srbije. Meni to nikako nije poslo za rukom. Devojke koje se za to prijavljuju preko ovih internet agencija su sve nekako cudne. Htele bi da proputuju svet a da ništa ne rade. Moje iskustvo je uglavnom bilo tako pa sam pri proslom trazenju odustala od srbije i nasla au pair iz Ukrajine koja nam je stvarno super.
Ona bukvalno živi sa nama kao clan porodice. Ravnopravno u svemu ucestvuje, isto ide na odmore sa nama. Ona meni uglavnom ustaje ujutro sa decom jer ja rano idem na posao (oko 6 - pola 7) i zao mi da budím decu i da ih tako rano vodim u vrtic. Tako da ona lepo ustane sa njima obuce ih, napravi im dorucak i odvede u vrtic oko 9 ujutro. Posle toga je slobodna. Posle podne nekad ih ona pokupi iz vrtica a nekad ja-Sve zavisi od našeg dogovora. Nekad ih pricuva uvece ako mi hoćemo da izadjemo, ili vikendom kad oboje radimo.
Deca ju prosto obozavaju a i ona njih. Čini mi se da ima vise decijih slika u svom kompjuteru nego ja :-)
Plakala je kad je Aleksandra napravila svoje prve korake :-)
Mi ju dobro placamo - mnogo vise nego sto dobijaju au pairs u Danskoj. Slobodno koristi moja kola kad god joj trebaju. Ima svoju sobu i kupatilo (i mi imamo veliku kucu)
Ona veoma postuje nasu privatnost, kao i mi njenu. Svi smo fleksibilni što se tiče vremena, tako da će ona rado ostati da ekstra cuva decu kad meni to treba, a ja njoj isto tako uvek dam ekstra slobodne dane kad njoj to treba.
Pored tog odvodjenja i dovodjenja u vrtic isto pomaze u kuci. Ona pegla sav ves, pospremamo zajednicki ali ona jednom sedmicno ocisti celu kucu. Ovde u Evropi to ciscenje kuce spada u obaveze au pair. Ali naravno kao sto SLO kaže nismo ni mi svinje pa da sad ona cisti za nama. Mi svoje kupatilo redovno održavamo, kao i kuhinju posle pravljenaj jela tako da ciscenje i nije neki problem, ja perem ves za celu porodicu, ja idem u nabavku uglavnom i ja kuvam svaki dan.
Mame koje su skepticne oko au pairs nisu probale, pa i ne znaju u stvari koje je to zadovoljstvo i olaksanje u svakodnevnom zivotu.

meni lično au pair omogućava da radim rano ujutro sto mi opet omogućava na drugom kraju da provedem celih 5 sati svaki dan zajedno sa svojom decom, potpuno opusteno, bez ikakvog stresa i posebne logistike i organizacije.

Vidim da mnoge imaju lepo iskustvo sa au pairs i bas mi je milo. Ali i ovo sto kaže Vesna me interesuje: ajde recimo nadjes nekog preko preporuke/polupoznatog, a kako ih intervjuisete, kako se dogovorite kakva će im biti zaduzenja ili se to desava „on the go”? Kako predupredite da ne dodje do nekog lošeg „fit-a”? ipak nije lako nekog spakovati u ameriku na nevidjeno i posle zakljuciti da vam ne odgovara

Mene jako plasi u nekom takvom scenariju da slučajno ne ispadnem 'nefer' prema nekome, a prosto ocekivanja naših ljudi(koji nisu živeli u inostranstvu) su nekad prevelika a devojke možda nisu 'naucene' da rade u kuci, oko dece, ma znate šta hoću da kažem. Možda su gradska deca razmazenija, možda su devojke sa sela skromnije, radnije. meni bi to bio najveci kamen spoticanja, pri izboru devojke

manu, pa razmišljam da nađemneku stalnu pomoć, ili u vidu au pair ili nekog ko će redovno dolaziti „sa strane”. Međutim, mi idemo svake godine u Srbiju na 2-3 meseca i onda ne znam kako bi se to uklopilo sa nekim stalnim aranzmanom, jedino da neko dodje samo na 6 meseci.

Druga stvar, sve mislim, da mi je „najgore prošlo”. Deca rastu jako brzo. Kad se samo setim kad sam rodila cerku, a sina sam morala da vozim i pokupim iz skolice svaki dan, pa cimaj bebu pocevsi od njene dve nedelje zivota, spavala- nespavala, jela-ne jela. Velika je stvar imati pomoć dok je druga beba sasvim mala. Cesto kažem da sam u Srbiji, sigurno bi imala troje, jer bi imala i pomoć i podrsku. Ovako, nema sanse. Eto ako imam još pitanja, obraticu ti se privatno. Hvala!