Muka petogodisnjaka nije mala!!!!

Moj prvi instinkt je da se ne umanjuje njen problem već da joj potvrdite da je ovo i te kako srceparajuce i da je dosta slusate i potvrdjujete njena osjecanja. Pokusajte da je ne ispitujete previse da ne bi pocela da se pita da ovo stvarno nije njena greška jer sa previse preispitivanja, ostane osjecaj krivice samim tim sto je iskljucena iz drustva (ma kako to mali i beznacajan razlog bio za nas odrasle).

Ja nemam bas neki konkretan savjet, moj instinkt mi kaže da bih ja veoma ljubazno i diskretno (da djevojcice ne znaju) razgovarala sa roditeljima tih drugih djevojcica. Ako su normalni ljudi, shvatit će da sutra jedno od njihove djece može biti u istoj poziciji - sasvim normalno za ovaj uzrast (a sto je najgore, od sad pa nadalje, bit će ovakvih situacija još nebrojeno vise).

Ne bih se 'zalila' na djecu ovih drugih roditelja (jer vecina roditelja će pokusati da opravda svoje dijete) već bih im objasnila situaciju i vidjela da li je moguće da se udružite i popravite ovu situaciju skupa (da pomognu oni da se vasa djevojcica osjeca bolje).

Ja bih tražila da vidim da li je moguće organizovati igru sa tim drugim djevojcicama jedan na jedan, ne znaci njih dvije sa vasom djevojcicom već da dodje jedna kod vas sa roditeljima, da to izgleda kao 'usput'.

To bi mi bio prvi korak. Ja sam ubjedjena da kad se one skupe jedna sa drugom (ne dvije na jednu), da će se normalnije ponasati jer njihova trenutna 'jačina' je u broju.

Paralelno sa ovim pokusajima bih pricala sa kcerkom kad god se ukaze prilika o situacijama tipa ove, price iz svog djetinjstva, igrala bih se 'promjenjivih uloga' (šta raditi/reci u pojedinim situacijama sličnim ovim) i posavjetovala se vise na ovu temu da se pripremim za sledeću 'epizodu' (od prijatelja do internet-a).

Ova situacija nas sve ceka, djecu nećemo moći zastiti od njih.

Ja sam već imala situaciju da moja tad cetvorogodisnja djevojcica je imala priliku da se suprostavi drugoj cetvorogodisnjoj djevojcici koja je 'nagovarala' druge u skolskom autobusu da se ne druže sa njom. Konflikt je super prosao iako je trebalo vise od nedelju dana da moja kcerka skupi hrabrosti da se suprotstavi ovoj drugoj al' na kraju, kad je to sama obavila (a mogla sam i ja al' to ne bi bilo ni pola uspjesno kao sto je bilo kad je to sama uradila), bila je STRASNO ponosna na sebe i sad prica o tome kako treba da kaže nazad nešto kad se nadje u sličnoj situaciji.
U nasem slučaju, mojoj kcerki je nedostajalo prvo hrabrosti ali možda još vise prave rijeci koje je mogla da koristi u ovakvoj situaciji.

Ja sam joj pomogla sa rijecima, pricale smo o tome, ja joj rekla 'šta bih ja rekla' (konkretno jednostavnim rijecima )'to nije lijepo, prestani da pricas takve stvari, itd) a ona je skupila hrabrosti i perfektno smo zavrsili ovu prvu epizodu. Pricali smo o tome veoma 'nonsalantno' u 3-4 navrata u najobičnijim situacijama tako da ne bude da se ona osjeca pod pritiskom od mene da ovo 'mora sama da rijesi'.

Bit će ovakvih još stotine situacija i ja se stresem na pomisao šta je sve ceka (jer se sjecam svoje mladosti) ali morat ćemo gledati situaciju po situaciju da me ne bi cijela 'buducnost' zaledila na mjestu.

Srećno pa nam javi ako dobijes još neke dobre savjete jer svi možemo da naucimo iz njih.

Bas me rastuzi.. Iz mog iskustva to pocinje sa petogodisnjacima uglavnom, ali kratko traje i neverovatno kako se uloge zacas promene. Sa manjom decom je najbolje popricati sa roditeljima i ako su iole normalni oni će pricati sa svojim detetom i situacija će se izgladiti a ako nisu najbolje je naći druge prijatelje. Puno zavisi iz kakve je porodice dete, nekad su i roditelji takvi. Nas ovde uciteljice bombarduju savetima da uvek pricamo sa decom da bi nam se deca poverila i pozalila ako ih nešto muci. Tvoje dete je malo i govori ti sve ali nastoj da to održiš i kada bude veca.
Ja sam svoju cerku uvek ucila da tretira druge kao sto bi volela da nju drugi tretiraju i ona tako radi ali takva deca nekad budu napadnuta verbalno od malih vodja. Evo ona je prošle godine imala problem sa jednom devojcicom u razredu koja ju je ogovarala, navodila druge devojcice protiv nje i čak je gurnula u hodniku skole. Mi smo rekli uciteljici, uciteljica i direktor su pricali sa decom a verovatno i sa roditeljima i sve se smirilo. Celo leto moja cerka je govorila da hoće da promeni skolu a ove godine je ta mala sto ju je izolovala ispala najbolja drugarica. Stvari su se totalno promenile i njih dve su sad super. A druga iz te grupe koja je bila 'popularna' prošle godine stalno trcka za mojom cerkom jer uopste nema prijatelja kao prošle godine. Kod dece se to zacas promeni.
Uci svoje dete da joj niko ne zapoveda, da neda da je drugi vode, da nauci da rečima odgovori ako je neko maltretira i da nalazi nove prijatelje.

Naše je iskustvo takođe da su mala deca bas surova.

Ja svojima nikada nisam resavala probleme (recimo: da odem i raspravljam se sa roditeljima dece). Jesam ih podržavala, pitala šta ih muci, pricala, slusala ideje i davala predloge. Ali nikada nisam zasukala svoje rukave i krenula da resavam deciji problem.

Smatram da je to podjednako loše kao i potpuno ignorisati problem.

Kao sto neko već rece, detetu se nećeš naći svaki put pri ruci, i šta će onda? Prva i osnovna obaveza nas kao roditelja je, kada je dete sito i suvo, da ga naucimo da bude samostalno.

Ne vidim kako odlazak da se stvar izgladi kod roditelja devojcica koje neće da se druže sa tvojom malom u skladu sa tom osnovnom roditeljskom obavezom.

Stavise, u potpunoj su suprotnosti sa njom.

I još nešto.
Ne ocekujem ja od roditelja te druge djece da 'ruze' svoju djecu, da im pricaju price 'kako to nije lijepo', itd. Ocekujem da i oni imaju 'usput' konverzacije da bi prvo čuli od djece šta se desava u njihovim glavama, da im predoce da sutra mogu i oni da budu u situaciji ove 'odbacene' drugarice, da sa entuzijazmom tom djetetu predloze neko zajednicko druzenje 'jedan na jedan' gdje će djeca imati priliku da izglade stvari same. U mom okruzenju je ovo 'normalno', roditelji većinom sasvim trezveno i bez optuzivanja pricaju na ove teme jer svi znamo da se 'kolo sreće' okrene za tren i danasnji vodja sutra se nadje na meti napade drustva. Zato je moje mišljenje da roditelji treba da imaju ipak neku ulogu u ovoj prici ali sve u pozadini i to treba da je smireno, bez napada (moje dijete vs. tvoje dijete), sa pozitivnom podrskom za obje strane (i one sto trenutno podsticu agoniju i za one sto su u agoniji).

Pa oni su komsije, što ne bi popricali roditelji međusobno? Nisu sva deca ista, neka su povucena i treba ih nauciti kako da se izbore sa ovim problemom.

Kao sto već rekoh, postoji nekoliko nacina da se problem resi, i jedan od njih je da roditelj resi detetov problem.

Moje vidjenje situacije je ovo slična dilema poput one ribarske: da li ćeš da nahranis gladnog coveka ili ćeš ga nauciti da peca.

Ovaj primer u sebi nosi zavrzlamu koja je jedna od osnova međuljudskih odnosa. Stavise, ogromna kolicina ljudi ne ume da resi ovaj problem.

O cemu se radi?

U situaciji u kojoj se dve strane ne slazu jedna treba da nešto da promeni. KOJA?

Problem #1 u ocekivanju od druge strane da nešto promeni je sledeći.
ZASTO bi oni ista menjali ako je njima sve OK??
Dve devojcice iz komsiluka su se slozile, treca nije. Devojcicama je sve OK, sledi da je njihovoj mami OK, zašto bi sa te strane plota iko ista menjao?

Problem #2 je da čak i da se druga strana slozi iz obzira i kurtoazije da nešto preduzme (verovatno majka, jer 5-godisnjoj devojcice ne mare bas puno - možda je ignorisu bas da bi ovu treću kinjile, prema tome nema razloga da menjaju ono sto je njima lepo) - da li su svi ljudi na ovom svetu toliko predusretljivi?

Drugim rečima: moj unutrasnji mir ostavljam drugim ljudima u ruke da ga nameste na + ili -.

Pogresno. TOTALNO pogresno.

Ono sto je OBAVEZNA lekcija iz ove price je da si sam gospodar svoje sreće i da je losa praksa svoj mir uslovljavati akcijama i dobrom voljom drugih ljudi. Ako ovome ne naucimo nasu decu, biće emotivno razbijeni pre puberteta.

Zakljucak: dete treba nauciti kako da izade na kraj sa neprijatnim osecanjima (tuga, usamljenost, odbacenost). Najbolji način za koji ja znam je sledeći: prvo pricati sa cerkom koliko je to sve pogodilo. Sloziti se sa svim ocenama i ne pokusavati sa blesavim utehama tipa „nije to ništa”. To JESTE nešto, prema tome, umesto „to nije ništa” daleko bolji komentar je „to je bas teško, kako se još osecas?”

E kad se ustanovi da je to strasno, s plakanjem ili bez, onda preci na pitanje „šta mislis da bi bilo dobro da uradis”. Ako dete nema nikakvih ideja ili je previse uznemireno prvim delom razgovora, možeš da pocnes sa predlozima kao „da ih namazes blatom” ili tome slično.

Super da je problem rijesen. Mislim da nam je svima bilo doslo da placemo jer sve nas slični problemi cekaju, a roditelji najcesce ne mogu puno učiniti

Sad pitanje za Leu:

Ja SVOJIMA nikada nisam resavala probleme (recimo: da odem i raspravljam se sa roditeljima dece).

===
Odakle ti sad odjednom mnozina? Da se nisi iznenada porodila?

Čitam te već dugo i do sada si samo spominjala sina, tinejdzera, koga si tako 'slobodoumno' odgojila da voli da ispred tebe seta go-golcat.

Pa nisam ja kriva sto te ima na vecini diskusija i to već dugo, a meni dosadno na poslu. Petljas, mutis, vrijedjas... Možda bih ti to sve i oprostila, ali ne mogu sto volis da drugima solis pamet.

U svakom slučaju, nadam se da je CITAVA tvoja prica izmišljena i da nemas ni tog 'naprednog' tinejdzera. Ne bi bilo prvi put na ovim stranicama.

Lea, ajd sad ozbiljno. Koliko imaš godina, dece i da li tvoj sin stvarno ide golicat? :))

A ne zanima te da li sam peder, strani placenik, brkata baba, lezbejka i kako se najviše volim seksati?

Bas me cudi da te zanimaju trivijalne stvari.

Za kakav odgovor?

Sokolovo_oko, bullying pocinje oko 5-te godine ali na zalost s time se susrecemo nekad i kroz ceo zivot. Treba ostati izvan toga i tako nauciti i decu. Uvek treba imati alternativu i imati druge prijatelje. Ako je porodica te devojcice posebna verovatno je bolje da tvoja cerka ima druge prijateljice. I veca deca se susrecu s time pa čak i odrasli ponekad, pogledaj samo po diskusijama na šta ponekad lice:-) Bullies su kukavice kada su sami i nisu u grupi, i privlace sebi prvo masu.
Evo ti jedan citat kako da pomognes detetu da joj ne bude tako važno šta bullies govore, ako ti treba prevod prevescu:

Help your child practice throwing the mean things that other people are saying into a trash can. Have your child then say something positive out loud to himself or herself to take in. For example, if someone says, „I don't like you, ” you can throw those words away and say, „I like myself.” If someone says, „You are stupid” you can throw those words away and say, „I'm smart.” If someone says, „I don't want to play with you” then you can throw those words away and say, „I will find another friend.”

Iako je nevažno za celu situaciju, ja sam gotovo sigurna da je problem = u bakama. Obe devojcice cuvaju bake..a tvoja devojcica dolazi iz vrtica i slično. Verovatno je da bake prave neke komentare i nešto tu nije cisto. Pre svega, kad ste stajali oko vrata , zašto ta baka nije rekla unuci „idi igraj se pa fino da ih spoji” . Ja sam imala baku koja je zaista bila divna osoba ali imala je prepuno takvih buba i zbog nje gotovo sa nijednom devojcicom nisam se mogla igrati kad sam kod bake.
Ovo pišem, jer moguće je da te dve devojcice nemaju ništa protiv ove treće i rado bi se igrale ..