Imam 2. Najveca promjena u zivotu gledajuci na sve je bilo kad sam dobila prvo djete. Ali obaveze su puno vece sa dvoje. Valjda se covjek navikne na ludnicu sa jednom, pa ludnica sa dvoje i nije tako loše. Ali mislim sa 3 da bi još veca ludnica bila. Mislim lako je roditi treba to odgojiti a meni je najteze što se puno radi i jako malo vremena ima da se provede sa djecom.

hehe Rinzo ti ko moj muž. On kaže da oce jednu bebu jer vise nesmatra nasu cerku bebom iako ustvari još uvjek jeste, ali si upravu tako brzo rastu. Ja se u Martu vracam na posao, radicu par meseci i onda ćemo razmišljati o još jednoj bebici. Volela bi da nije veliki razmak između njih. Mislim da je na početku teze sa dvoje male djece ali da je kasnije lakse. Plan nam je da pre 30 zavrsimo sa radjanjem, znaci do tada jedno 3 djece i posle da nemoram da razmišljam o pelenama:)

Ja sam oduvek zelela troje, tako da se nadam da će to jednog dana da mi se ostvari :-)...ni četvrto ne bi bilo loše, ali ima i za to vremena :-)
Pre nego sto sam rodila razmišljala sam da bude razlika u godinama maksimum 2 godine ALI od kako sam se porodila nije tako ni loše 3-4 godine razlika :-)...
Pošto imam samo jedno dete, mislim da bi mi jedino bilo laske sto sam dosta stvari naucila sa prvim pa sam do neke mere spremna. Sa prvim je bilo ko kad te neko baci u vodu pa kaže „plivaj!”...

ja sam najviše osetila treće..ne zato što je treće već zbog male razlike između drugog i treceg.
nadrljala sam totalno:))

...cetvoro...za koji mesec:)
3,5 i 1,5 god,blizanci na putu:):):)
nemam apsolutno niciju pomoć,biće teško ali sve gledam sa pozitivne strane:).Mamice,samo napred!

Rodila sam 4. dete ima skoro pa 14 meseci:))))))))))))))))))))))))))...i svi smo shvatili da je Anđelina karika koja je nedostajala u našem veselom nizu...prvo troje sam rodila u 3,5 godine...bilo je 'čupavo' ali lepo...kod nas je uvek veselo...cika,piska dece...definitivno najlepša muzika...nakon 7 godina(od trećeg...)rodilo se ovo naše malo čudo...svi radimo...svi doprinosimo...svi imamo zaduženja u porodici i SVI BESKRAJNO UŽIVAMO:))))))))))))))))))))))))))))))))))))))9

Ninocka mislim da je kljuc u karakteru bebe/djeteta, ne toliko u broju...ja imam jedno i ona je dobro/mirno dijete, drugo je na putu, e sad kad bi bilo ko prvo sreći nasoj nema kraja, al nema tu garancija...
Inače Rinzo ne znam šta da kažem, reci ću ti za par mjeseci kako je to sa dvoje (biće 26 mjeseci razlika).
Čula sam dosta prica kao sto rece SLO da s jednim možeš sve, uprtis pa kreni kud hoćeš (mi smo s nasom najviše putovali u njenoj prvoj godini), e sad već s dvoje male djecice, ne znam...
Ja samo znam da je meni najveci problem posle djeteta naći balans u odnosima sa muzem i ostatkom familije i naravno balans u raspodjeli posla i vremena. To nam nije bio nikakav problem prije djeteta (bili smo 7 god zajedno prije bebe), a sad ispade da jeste i to veliki. Ja se samo nadam kad djeca malo odrastu, moji hormoni se smire i sve tome slično da ćemo opet naći neki svoj mir. Sad je prilično haoticno i ne izgleda da ide na bolje:(

Haahahahaha Skoljka i SLO, simpaticno mi je sto je nisam sama u toj situaciji, ali inače posto trenutno prolazim kroz to nije mi nimalo veselo. Tek dobili prvo, planiramo jedno tri komada, ali već sam sto puta pomislila da to neće tako ići sudeci po tome koliko je gosn zavrnuo rukave oko ovog jednog.

Sjecam se kad se mala tek rodila i zaglavila u NICU zbog prejake zutice, oni nam dali sobicu da koristimo po potrebi. On mi donijeo hranu i garderobu od kuce, legao i zaspao ko top na onom krevetu, a ja nakon ne znam koliko neprospavanih noćinazad da gledam da beba ne skine onaj patch sa ociju.
I dan danas je tako, posle odspavane noćion dremne u toku dana, a meni dodje da ga utucem na spavanju. KAd on preuzme duznosti za jednu noć,čitavi se sledeća tri dana tako da mi izadje na gore, onda bolje u se i u svoje kljuse pa dokle stignemo.

Sve se nadam da je to samo prelaz sa nijednog na jedno, da će sa ostalima biti lakse :).

Evo još jedne koja je bila u totalnom raskoraku sa muzem tokom trudnoće i poslije, sigurno najmanje godinu dana a i vise. Naravno, nismo bili stalno u raskoraku ali mi je taj period ostao u dosta losem sjecanju - upravo zbog neslaganja sa muzem - nikako nismo nalazili zajednicki jezik.

Dijete maleno, ja isprepadana (pocne plakati u parku a ja trcim/jurim kuci - jer mislim da će joj biti ljepse kuci, apsolutno nisam znala da je smirim nikako na početku). Tu se muž pokazao mnogo bolji - tj mogao je smiriti mnogo bolje od mene - jednostavno je bio pribraniji.

Dijete se tek rodilo, ne spava, on je ne cuje nikad (zanimljivo da, od njene 2-e godine, kad se probudi, on ide kod nje u sobu, smiri je za tren, dok ja i ne čujem da se budi), ja dojim, radim 95% vezano za dijete + kucu.

On kao u gostima, sto bi rekla moja prijateljica - apsolutno smo bili nepovezani. Sjecam se kad je kcerka imala 7 mjeseci da je kod nas bila zurka u stanu - pijanka, vriska, pjesma, dijete se budi non-stop itd. Njemu nikako nije bilo jasno zašto ja nisam za to da toliko ljudi sjede kod nas do iza pola noćia meni nije bilo jasno za koga sam se to udala i kako smo se uopste nasli u toj situaciji.

Nije to ni bilo jedino - bilo je još svasta tu - i ne znam ni sama kako smo se izvukli.

Isli smo u bracno savjetovaliste kod covjeka koji nas je znao i od prije, dijete poraslo, ja se malo opustila, on se ukljucio mnogo vise i sad smo mnogo bolje. Cekam kad će opet ludilo da nas 'zakaci' iako vjerujem da se covjek ne vraca na staro.

Prošle godine sam imala fazu od godinu dana skoro kad sam ja sama isla kod psihologa (counseling) i to mi je zlata bilo vrijedno.

Popunila neki upitnik prije nego sto sam otisla tamo i sjecam se da sam ženi na prvom sastanku rekla da i ne znam zašto sam tu - da smo zdravi, da imamo divno dijete, da se relativno dobro slazemo pored toga sto stalno nešto zapinje (ispostavilo se da je 'zapinjanje' dio zivota i da ga uvijek ima).

U mom slučaju sam isla na pauzi, blizu posla mi je i bilo je zgodno - i jako je pomoglo. Ali i iscrpilo - sva ta prica - nekad bih dosla od tamo i ne bih bila sposobna bilo šta da uradim na poslu.

Meni je bilo zlata vrijedno da idem sama. U buducnosti ćemo se muž i ja sigurno opet naći kod „našeg” cike koji nas već zna i možda se i ja vratim kod svoje „tete” - ali za sada je u redu. Ja se osjecam mnogo sredjenija, snaznija. Nisam nikad bila nestabilna kao osoba (šta god to da znacilo) ali mi se sve odjednom skupilo - u momentu kad je izvana izgledalo sve fantasticno.

Odoh ja daleko od teme - to uvijek radim - krenem od recimo price o poslu a zavrsim na prici o pijaci i izletu koji planiram za mjesec dana. Ali i to je druga prica!

Mi smo, kad je dijete imalo 3.5 godine odlucili da nam je pravo vrijeme za još jedno. Uvijek smo zeljeli dvoje djece ali ja apsolutno nisam bila spremna, iako je muž već jedno vrijeme pricao o tome kao nečemu sto bismo trebali odmah - ali zna i on da može samo kad sam ja spremna.

Sada curica ima skoro 4 godine, nadamo se drugom djetetu i, kao i dosta vas, ne brinem se toliko kako ću sa djecom jednog dana nego mi je veca briga da sacuvamo nas odnos.

Ja sam ubjedjena da svaka od nas ima bar po jednu pricu tipa 'ulazimo u kucu, on se hvata WC-a, frizidera, kreveta' a ja ne znam gdje mi je glava, koga ću prvo presvuci/nahraniti/itd i niko mene ne pita jesam li gladna/zedna/umorna/da li ću se upiskiti.
Moj je tako znao uci u kucu i pravac sa vrata kaže 'ja sam gladan k'o vuk' i vadi iz frizidera nešto SEBI da jede a ja i dijete bi trebali da smo gladniji od njega al' jok, on nije ni primjetio da nešto ne stima u toj prici.
Nekad sam se oko takih stvari depresirala, razmialjala bih danima 'za kakvog sam se covjeka udala', pa tugovala, pa pokusavala sve na fino.
Sad, nakon 15 godina zajednickog zivota, 7 godina iskustva sa djecom, i nebrojeno puno prilika da 'se prevaspitamo', sad me ni malo ne boli briga vise jel' u redu da ja vrisnem, da mu skrenem paznju na sebično ponasanje a njegova reakcija na moju vrisku je nekad iste vrste (ne daj Boze da prizna da je uprskao) a opet dosta često uhvati sam sebe na djelu i popravlja sve prije nego sto ja ista i kažem.
Znaci, sve to sjedne na svoje vremenom al' treba znati ne gubiti zivce na tome. Ja sam sporo ucila tu lekciju, dvoje djece 'odrastose' dok kod mene nije puklo nešto do te mjere da rekoh 'ma mogu ja i bez tebe, neće biti smak svijeta'. Ovaj put sam treci put trudna, prezivjesmo 4 spontana, ovo dijete je bilo bas zeljeno i zajednicki planirano al' u mojoj glavi, ja sam nedavno prelomila da ja ovo dijete 'radjam sebi' a za nasu zajednicu kako bude. Ako ide, ide, ako ne ide, neće biti ni kraj svijeta.
Ja ne mogu do kraja zivota održavati optimalnu atmosferu u nasoj kuci da bi moj muž bio u ok raspoloženju. On je mrgud po prirodi a ja 100% na drugoj strani tog sprektruma. Teško mi pada vise cvrkutati kako je zivot divan/krasan a da mi on kvari raspoloženje od dana do dana. Teze mi njega trpiti nekad nego djecu odgajati. Ovo sad vjerovatno pricaju hormoni, u obje trudnoće sam bila veoma 'kivna' na muza a on se sigurno nije bas toliko mijenjao. Taman kad sam zatrudnila ovaj zadnji put, najavila sam dvjema prijateljicama da me 'potsjete' na moje trudnicko ludilo ako u neko doba kažem da hoću rastavu braka. Sve sjedne na svoje, tako će i ova nasa veza biti bolja kad prođe ovo 'jedne godine trudna, druge godine luda'.
A za kraj da kažem da je u ocima drugih, moj muž DIVAN otac, da nema drugih ni interesovanja ni obaveza, da se bavi sa njima dosta aktivno (ne kao ja al' i razlicitog smo temperamenta pa ne mogu ocekivati da on istom brzinom i intenzitetom ucestvuje u svakoj aktivnosti), itd, itd, itd,. Znaci, pred ocima svijeta, mi smo veoma skladan par, sa dvoje lijepe djece, stignemo na sto strana, imam slobodu i podrsku da imam pun drustveni zivot mimo porodice, itd. Ipak, 'svijet' ne živi moj zivot i nekad mi je puna kapa toga da on ima 'beneficije' naše porodice a porodica ipak ide naprijed najviše mojim trudom. Možda zvucim sebično, al' takvo me raspoloženje drzi u zadnje vrijeme i neki preokret mi je u glavi odkacio prije mjesec/dva kad sam rekla 'ma mogu ja ovo i sama, ne bi bilo lako, ne bi bilo idealno ali u nekim kljucnim stvarima bi bilo bolje'. E sad, samo polako, treba dati vremena hormonima da zavrseno svoju zurku a onda ću vjerovatno malo trezvenije razmišljati.

SLO, moj i tvoj muž kao da su razdvojeni na rođenju!

hana-banana, pa jeste, malo su stvari „legle”, odnosno manji je sok posle drugog deteta, a bas pre neki dan, mislim smesno je, ja se ne nerviram vise, bili smo svi kod kuce, i kao ajmo negde- e sad, blizi se vreme rucka i ja kažem, dobro ali trebalo bi nešto da se ruca (misleci na decu, koja imaju svoj ritam), na šta muž kaže: pa ja nisam nešto gladan!!! Halo ljudi, ima li ociglednijeg dokaza kako misle samo na sebe. Ja mu na to lepo kažem, pa znaš imamo i dvoje dece, a oni su navikli da jedu u određeno vreme, za tebe se ne brinem ako preskocis neki obrok

Ma vecina njih se 'popravlja' sa godinama. Popravljamo se i mi. To je valjda ljepota dugovjecnosti veze jer sa godinama, ne vrte se iste svadje, preko nekih predjemo, neke lekcije oboje naucimo, lakse je i ljepse kad pogledas u nazad i vidis šta ste sve 'zajednicki' postigli, cijenis onu srz/osnovu licnosti naše druge polovine, vidis pozitivno i pored onih ostalih stvari koje te od dana do dana možda izluđuju.
To je ono sto mene održava, znam ja da sam se udala za dobrog covjeka, da je on u srzi divan, da radi vise za porodicu nego vecina ostalog muskog svijeta kojeg znam, da meni ne stoji na putu nikad, da ja imam i slobodu i podrsku da se krecem svojom brzinom, da mogu da udarim tempo porodici koji je većinom protiv njegove prirode (a on ruku na srce vise prati moj tempo nego ja njegov, itd).
Zato i pomazu bracna savjetovanja, zato i pomaze 'redovna prica' uz objektivno uho nekog treceg, zato i samo vrijeme pomaze, treba biti individualno stabilan da svi ostali uticaji zivota ne poljulja nas sve iz temelja. Zato kažem, svjesna sam ja da sam nekad sebičnih pogleda, vidim ja sto je dobro i nasoj vezi al' vidim isto i to da sam ja magare u ovoj vezi, da ja vucem vise nego muž, da sam brza/sposobnija/spremnija da zapnem i kad imam i nemam snage. E, tad me hvata depresija i vazem 'šta je vrijedno a šta nije'. Nekad prevagnem na jednu stranu (na svoju, individualnu) a većinom na 'nasu stranu' (stranu porodice).
Zato mislim da je lakse svakom ko ne filozofira previse o ovakvim stvarima (a ja ipak filozofiram u svojoj glavi svakodnevno) ili ko je malo 'sporiji' od muza pa uziva u plodovima muzevog pokretanja porodice. Kod nas su uloge obrnute i to me nekad dovoljno umori da sam spremna da prekinem sve. Al' sto neko rece, vjerovatno je ovo sad samo uticaj hormona - proćiće ako Bog da.

E, shargarepa, moja tetka (zatekla se kod mene za oba moja porodjaja, Bog je blagoslovio) kaže, kad bih joj se ja nešto pozalila na muza: ma svi su isti, a neki su još gori!

Ma da mi je da mogu se prolezbejisem- sutra bi se razvela, nađemneku prijateljicu, da se lepo razumemo, jedna se drugoj jadamo, idemo zajedno u pozoriste, bioskop, putovanja, ma milina jedna :-)))

a...(nastavljam Rinzo) posto su oni već svakako svi isti (slozismo se gore) na*&?ali smo ga svakako:)))

Nema savrsenog muza kao ni žene. Moj dragi pomaze al kad se i uljeni ja ga natjeram da pomogne. Jednostavno nekad kažem laku noć,ako se djeca probude, deal with it. Mi žene smo kao zmajevi stvarno. Toliko sve možemo i uradimo i stignemo sve al sve do jednom dok i mi nepuknemo. Iako muž možda nepresvuce djete kako treba ili nenahrani kako treba, bolje bilo kako da uradi nego nikako. Treba se nauciti da jednostavno pocnemo vjerovati muzevima da su sposobni, da se opustimo jer ne možemo vjecno raditi raditi raditi. Dok god mi govorimo pa neznaju oni, oni će postati još gori i počet će se izvlaciti na to Ne znam Ja. Nisam ni ja znala pa sam se naucila. Nisam djecu rodila samo za sebe. Zavrci rukave prije nego sto eksplodiram.

Prinova u porodici je velika promjena za svakog. I mama i tata trebaju malo vremena za sve. Ja sam otvorena rekla svom muzu, ako ocekujes da sve radim sama i onda kasnije da dodjem u krevet pa da me ti još cekas da se malo pomazimo, tucu te oklagijom kao sto Illka kaže. Stoga zavrsi rukave dragi kao i ja, pomozi mi i bit će mazenja stalno.

Setila sam se jedne smesne pricice, neko pitao pijanca koja je razlika između 1-2-3 cashe rakije.
On je ovako odgovorio:
1 casa-jedan si covek
2 case drugi si covek
3 case-nema coveka, samo case:)
Znaci slično sa decicom, po meni sve preko 2 premesta fokus prema deci vise , kako i zapravo treba da bude.
Stabilan brak je alfa i omega i za jedno dete a tek za vise, da i ne govorimo. A muski nemaju iste instinkte ko mi, bar vecina,mada moj je gori no ja, skace na svaki sum i reč decji.
Ja nisam merodavna za temu bas, jer razlika među mojih andjela je 14 godina pa sada imam jednog punoletnog već,tako da oboje su ko jedincad.
Treće možda? Ko zna...imam još malo fore:)

E bas ti hvala JoannaL na ovako lepom postu, suze su mi krenule, ako verujes. I moj muž je jako pozrtvovan za decu, nema šta ne bi uradio, ali svakodnevnih obaveza ima toliko ( u kojima on ne ucestvuje) da se ponekad zaboravi ono najvaznije, ona sustina!

E pa dame, nasmijale ste me i ohrabrile...Kod mene poslije prvog djeteta slična sitacija, a nekako sam mislila da je promjena samo kod nas se desila. Svi ostali novopečeni roditelji su mi djelovali spoasobniji, složniji, naspavaniji itd. A u stvari mislim da nikom nije lako. Lijepo jeste, najveća sreća taj dolazak prvog djeteta, zar ne?
I u poenti, u pravu ste sve, da sve to teško prođe i kako reče neko gore da je ulog veliki ali da vrijedi...
Ova priča oko WC i frižidera me nasmijala do suza HVALA VAM... deslio mi se bezbroj puta!!!
Srećno Badnje veče onima koji slave!

Malo, malo, pa drvlje i kamenje na muzeve. Da ne bude sve crno, pomislite kako je njima sa nama, ponasamo se kao inspektori za higijenu i zdravstvo, spanska inkvizicija i KGB u isto vreme, a onda vetar okrene pa budemo sladje od plejboj zecica. Za njih, a i za nas je totalno neprrdvidivo kada i kako dolazi do promene, a za sve imamo izgovor u hormonima.

Prva ću da priznam da nisam laka. Nas zivot je konstantni kompromis, ne može da bude stalno ni po mom, ni po njegovom. Ipak, super sam zadovoljna svojim primerkom, dobar je otac, pazljiv muž, za ciscenje i kucne poslove placamo i tu je kraj. Kad zagusti povremeno, dobra prica, sagledavamje i sopstvenih gresaka i mana, a onda slag na tortu - dobar sex, i meni je nas brak savrsen.

Procitah sve postove i moram da kažem da sam onda ja kao vecina muzeva, obično sam ja ta koja sebična i vadi samo za sebe da jede, on uglavnom postavi za sve nas. Meni je od starta pomagao oko deteta, kada je bilo celo nocno nespavanje onda smo na smenu spavali i cuvali ga, sad već kad se recimo malisa probudi ujutru oko 7h ja ga samo prosledim tati da odspavam koji sat duže. Nikad nisam gledala na to, da on radi i da ga ne budim jer mora da ide na posao, zajedno smo ga pravili i sve ćemo zajedno. Nisam bas ja ni najveca zloca, ako se po noćimlati sa detetom, uvek ga pustim da dremne koji sat popodne :-D
Ja sam nekako uvek htela troje dece, ali sad se premišljam, možda se zadržim i samo na jednom, a možda i lupam, verovatno će jednog dana da mi proradi savest, a i ne bih da mi dete bude jedince.

uh al sam se raspisala...mogla sam pojednostaviti

Volis muza...sa svim manama i vrlinama...volis mu i familiju sa svim manama i vrlinama...

ne znam da li ste se vjencavali u crkvi...a ovako kaže nas svestenik...svaka kuca ima gazdu...i država ima predsjenika...jer bez glave kuce nema napredka...dakle Muž...
crkva nasa kaže...žena bi trebala da se i poželjno je da se obrazuje...

u ljubavi i sa ljubavi se može sve :)

:) blondinka, dobro je to znati..
možda ne promenim muza, već pokusam da dodam bar još jedan wc u kuci, for emergencies

Bas danas pricam s drugaricom i ona se zali kako joj ne ide s muzem, kako su isli na savjetovanje, na kraju se ustanovi da ona ima depresiju, pocela da pije antidepresive, unajmila bebisiterku na par sati na dan i sve izgleda bolje i eto, bla bla...dakle svako ima neki svoj problem. A, dal ja mogu da izvucem nešto iz tih prica mojih drugarica, pa možda malo...ali nema tu nikakve objektivnosti, svako prica svoju stranu price, ne znaš ti šta se tu u stvari desava, kao i kad ja njima pricam, to mi dodje kao trenutno olaksanje, pa onda ajmo dalje u borbu...
Kad čitam ovdje, svi su oni isti, mi smo ih takve napravili i sl, meni to zvuce ko neke isprazne price (izvinte!)...ne vidim ja sebe, nit svoju vezu u tome, meni to izgleda ipak malko komplikovanije. Ipak je svaka veza drugacija, moj muž recimo ustaje nocu cesce od mene kad bebi place, kad dodjemo kuci on gleda da prvo nahrani nju, a onda misli na sebe (pa onda na mene:)...ali kad treba nešto da se organizuje onda ako nema mene sve je haos, a ja nemam uvijek energije da sve pokrecem. Dakle, sve u svemu...ima tu mnogo faktora, eto zato ja mislim da možda nije loše otici nekad na savjetovanje kad dodje do toga da covjek ne zna gdje dalje. E, sad kod mene situacija promjenjiva, danas nešto bolje nego proslih dana, vidjecemo šta nam sutra nosi...

Draga Rinzo,

ne znam da ti odgovorim na prvobitno pitanje, za sada imam samo jedno dete, ali želim da komentarisem druge stvari. Prvo da ti kažem da ti kretanje na posao sada deluje mnogo teze nego sto će to zaista biti, i emotivno i fizicki, jer ćeš se ti na poslu odmarati od kucnih obaveza i obaveza prema detetu, bez obzira koju vrstu posla radis. Imaces vise strpljenja i energije koju će ti davati te okice koje ugledas posle celog dana. Drugo, ako nisi kod kuce po ceo dan manje će se prljati kuca, smanjice se i kucni poslovi, istina povecace se koncentracija tih poslova u ono malo vremena sto ćeš provoditi kod kuce. Još nešto posao će sam po sebi da te natera na neku novu organizaciju koja će prijati svima vama.

Dva tri meseca posle porodjaja nas porodicni doktor je bila kod nas i u nekom razgovoru rekla da često ako žena nema post porodjajnu depresiju ima je muskarac - kaže promeni se porodicna dinamika i dolazi do iskakanja u svakom slučaju. To je kao da imate dve sine od voza koje sve vreme idu paralelno (u idealnom slučaju) i onda odjednom se tu između 'nešto' ispreci i razdvaja te sine koje teze da ostanu paralelno.

Da ne filozofiram previse, jedini period kada sam mogla da eventualno zamislim da se razvedem bio je par meseci posle porodjaja. Istina bilo je tu još dosta otezavajucih okolnosti u porodici, uzoj i siroj, ali secam se koliko mi je bilo teško a ni sa kim nisam pricala. Muž mi je delovao kao stranac i nismo se uopste razumeli jedno vreme. Posle smo puno pricali i polako analizirali šta i kako smo prošli i sada smo vise nego sređeni. Ne znam kako je sa drugim detetom ali verujem da ako se dobro sagledaju problemi iz prethodnog iskustva, dodje se spremniji u tu fazu.

Blondinka,

kod mene lično se sav trud bazira na tome da ljubavi ima, tj. kada znam da je ima onda sam spremna da se trudim. Kod nas je i prica bila obostrana (kada smo dosli u fazu price i pisanja). Moje je mišljenje da ako nema ljubavi ne treba se ni truditi, sve je uzaludno, ljubav nije nešto u šta možeš nekoga ubediti ili naterati nekoga da voli. Sa druge strane, cvrsto verujem da svaki odnos ima svoje uspone i padove, pa sam kod nas taj period tumacila padom.
Danas sam sigurnija u nasu ljubav nego sto sam ikad bila. Za druge ne znam, ali po meni nije svaka teskoca i nerazumevanje izdaja. Preko onoga sto ja smatram izdajom mislim da nikada ne bih mogla preci jer se gubi poverenje, postovanje ... a na kraju i ljubav.

Verujem da se Smaragdi i Vodolija neće ljutiti sto ih pominjem, nije to ogovaranje iza ledja nego sam samo dala primere za koje svi znamo kao dve dijemetralno razlicite pozicije - u jednoj neko odlazi, a u drugoj neko odlazi. Vase su price one između, nema dovoljno razloga da se ode ali ima mnogo da se ostane i zato sam to pominjala kao parametar. Sebe sam poredila sa Smaragdi da ne bih sad morala detaljno da objašnjavam svoj razvod, naravno da je svaki razvod razlicit ali je na kraju ipak - razvod, rastanak.
Da, definitivno ste u pravu kada kazete da je ljubav najvaznija. Kada se ona ugasi, jedino sto coveku realno preostaje jeste da ode. Kod mene je bar bilo tako. MOzda i to nemanje ljubavi pojacava neke druge utiske kao sto utisak da si izdan ili da nisi postovan. Jednostavno, vise ti nije stalo pa ti je i lakse da pronadjes razloge.
U redu, samo me to interesovalo jer mi se u jednom momentu učinilo kao da svi /osim Joanne, koja je pominjala leptirice/ pricate o svojim muzevima onako usput i bez ljubavi, kao - eto desilo nam se da smo zajedno pa po defaultu i ostajemo tako.
Naravno, tastatura trpi svasta pa evo i ove moje pogresne pretpostavke.

jao mi smo žene cudo :)) krenemo od jedno,dvoje troje(razmisli o tome Blondika) kad je najteze a zavrsimo na odnosima sa muzem...kod muskaraca to ne ide :))

blondi, ja sam svog nasla usput...nisam mislila ni da se udajem a eto osta...nije me prevario..ja sam njega :))) zezam se jer to su obično price naših mama ;-)

Mi smo dugo u Kanadi, i moj muž ima dosta prijatelja ali moram da priznam, u 20 godina braka nikada nije izasao recimo kasno nocu, ili u kafanu, ili bilo šta tome slično bez mene.Možda ga to odvaja od drugih „normalnih” muskaraca, ali jednostavno ga to ne privlaci.
On doduse često putuje, ali ne skida se sa Skype-a pa mi nekada ide i na zivce, vise ga vidim tako nego kad je kod kuce.
Mi jesmo vezani ko sitna crevca, ali takođe imamo sličnih problema kao i vecina brakova.
Moram i da primetim da za razliku od dosta parova oko mene, ja i dalje muza i sebe stavljam na prvo mesto, a posle idu deca, pa vi kako hocete to shvatite. Deca odrastu, odu, a ja s njim moram provesti dodatnih X godina i ako ne negujemo to što imamo, teško i meni i njemu.Vrlo je lako zaneti se i decu postaviti kao male bogove oko kojih se sve okrece i staviti brak u drugi plan ali ovo je klimava sudbina.
Ja to već prozivljavam sa sinom, koji je moj ponos ali i već samostalan mlad covek.

Blondi, ja iskreno verujem da si imala veliki razlog za razvod ali takođe znam da se loše stvari brzo zaboravljaju pa ti se sada možda čini da nije bilo velikog razloga.
Kao kada tugujemo za bivšim deckom, pa ga sretnes i shvatis da ti sve kod njega u stvari i dalje ide na zivce, pa osvezis memoriju:)