malo te zezaju padezi:-))

Kod psihijatra, psiholog je za druzenje i razbibrigu:-)))

Ma salji ga, neka mu da koju sarenu bombonicu za bolje raspoloženje:-)))

hahaha joj Vodolija bas me je nasmejalo kako si to sve opisala. Tvoj dragi možda samo trazi paznju, sazaljenje ili utehu. Inače ne znam zašto bi utripovo da je bolestan ako nije.

izvinjavam se zbog gresaka :)

Vodo_lija
(nasmijana)
14. decembar 2010. u 15.11
A nigdje nisam nasla kako se lijeci...
-----------------------------------------------------

Najbolje se pokazala Kognitivno Bihejvioralna terapija u kombinaciji sa farmakoterapijom!

to ti je slično onome sto sam ti ja već opisala. Ja sam ti lupila minus, duboko se izvinjavam-greškom, htedoh staviti plus i eto ti :)

Postoje vise psihoterapeutskih metoda : psihodinamicka psihoterapija, transakciona analiza,KBT, gestalt, itd, itd...

O KBT imaš dosta na google..

Evo ti primera radi..

http://www.savetovalistemozaik.com/sr/kbt.html

Ako mislis da je on najveci hipohondar, trebam te upoznati sa svojom rodicom i mamom :))).
Neko je gore spomenuo genetski link, defitivno je to izgleda slučaj u nasoj familiji.
A salu nastranu, moja rodica je odrasla bez oba roditelja, moja mama je uvijek bila ona sto je tražila extra paznju, još kao i dijete. Možda to ima neke veze s tim, da se trazi paznja, sazaljenje, itd...
Ja vise stvarno ne znam od kojih su oni sve bolesti bile bolesne, svake nedelje je nešto novo. Mama je u stanju da me zovne kuka o svojim 'bolestima' pola sata, a da ni ne pita kako sam ja :)).
Ja sam već navikla, i meni je to normalno, saslusam je šta ima reci, MM se uvijek smije i pita šta je sad smislila.
Dok npr. tata je puno losijeg zdravlja, ali ko ga šta pita :), mama je „bolesna” i uvijek u centru paznje.
A iskreno receno, za svojih 53 godine žena izgleda i jest zdravlja k'o zmaj, samo ona sebe pravi sa svim tim svojim glupostima „bolesnom”.
Srećno!
I samo da nije ono sto oni umisle da jest hehe, ovako suti i trpi ;).

Vodilija, meni je u neku ruku zaista zao tvog muza jer iako sa strane gledano to može ponekad delovati smesno, s druge strane onima kojima se dogadja može i te kako stvarati problem (a na kraju, kao sto i sama vidis, i onima oko njih). I sama sam pre par godina prošla kroz period hipohondrije sto je kao posledicu imalo depresiju i jake napade panike. Meni su u to vreme najviše pomogli antidepresivi a zatim i psihoterapija. Hipohondrija je zapravo jedan oblik nezdravog odbrambenog mehanizma, odnosno nesposobnost suocavanja s realnim problemom. Dakle, u takvom slučaju osoba se nesvesno okrece imaginarnom problemu (u ovom slučaju razne bolesti) i na taj način ne ostaje ni vremena ni energije za onaj pravi, realan problem koji izaziva takvo ponasanje. Prema treba pre svega otkriti koren problema i šta je to što takvu osobu zaista muci pa od toga dolazi do hipohondrije.

Pa da, pod farmakoterapijom podrazumevam anditepresive.
Ali nikako bez psihoterapije. Antidepresivi otklanjaju samo simptome ali ne i uzrok. Zato je potrebna i psihoth.

ove terapije sto navodite nisu lecenje, nego ublazavanje simptoma.
naročito ove sa antidepresivima, koje su bas za teske oblike.

vodolija,
ako tvoj muž ima pauze od par godina između 'bolesti', ne vidim svrhu lekovima.
tvoj stav bi mnogo toga promenio nabolje- budi uporna i odlucna!

Lijeka nema jer je to sve u glavi. Ima tu i podosta ljenosti - tj dobar izgovor.
---------

ma sigurno..verovatno je isto i sa ljudima koji pate od fobija, depresije i slično...sve su to gluposti i lenjost..boze, sto mrzim ovakav primitivizam. opet nikakvo cudo u srbiji ljudi radije pate nego da potraže pomoć lekara kad su suoceni sa ovakvim primitivcima.
sigurno su i žene koje pate od post natalne depresije samo lenje. e jado, sto bi rekla braca crnogorci.

vodolija, možda ti to deluje smesno, ali uopste nije smesno. verovatno ne možeš ni da zamislis koliko je teško tvom muzu da živi sa tim. tebi to deluje kao sala, za njega je to realnost.
gala ti je dobro rekla. kognitivna terapija je najbolja u kombinaciji sa anti-depresivima. morace prvo da ode kod psihijatra i sa njim poprica koji će onda da mu prepise antidepresive i posavetuje nalazenje psihologa koji mu odgovara.
videces, pomoći će mu i te kako.

CBT-

http://en.wikipedia.org/wiki/Cognitive_behavioral_therapy

Možeš naći u tvom gradu ko je CBT specialista, obično je to psihoterapeut po profesiji, a porodicni lekar će te rado uputiti.
U međuvremenu samo LEKAR može odrediti potrebu za lekovima.
Ti , kao njegova supruga ne smes da pojacavas njegov strah od bolesti, ali imaš prava da odbijes diskusiju na tu temu, uz reći da ti razumes njegov strah, ali nisi lekar , i da ako se nešto ne daj boze desi, bićeš uz njega i sve će biti u redu.I nemoj vise o tome.
Nije loše na nezan način da pokusas da saznaš od čega se on konkretno plasi i koje su prakticne mere da se ublazi strah - ako je strah od bolesti,nemoci i opterecenja porodice, može se razgovarati na temu kako zastititi porodicu od smrti hranitelja (life insurance, disability insurance, long term ilness itd, ne znam vise koji su, sve ih imamo:).Canada je vrlo bezbedno mesto za hipohondre:)
Ja sam bila tezi hipohondar u mladosti i to u sustini nije ništa do straha od bolesti/smrti/nemoci/samoce/nepoznatog.
Delimicno jeste bogata elementima nezrelosti -bolesni ljudi ne moraju da doprinose, oni su jelte bolesni ,imaju opravdanja-ali moras razumeti da oni to ne rade namerno ili svesno i zato je tu terapija da im pomogne da razumeju odakle potice taj strah.
Smrt majke pre vremena i te kako može uzrokovati stah od prevremene smrti i ostavljanje porodice na cedilu.Uveravanje „bolesnog” da je zdrav ne sluzi ničemu osim time da hrani anksioznost.
Iskreno, niko osim psihoterapeuta te ne može nauciti konkretno kako ćeš s njim jer je svako slučaj za sebe.
I tebi je u svemu potrebna pomoć, jer on dok je preokupiran svojim problemima, ti resavas i svoje i njegove i decje sto može dovesti da ti fino popucas po savovima.
Zato , idite kod porodicnog lekara zajedno, ali pre toga ti idi sama i objasni slučaj doktoru kako biste vas dvoje diskretno uputili njega na terapiju jer on vam neće verovati da mu treba psihoterapeut već da je stvarno fizicki bolestan. Lekar će ga suociti sa svim cinjenicama (svi negativni testovi tokom godina, nepotrebne operacije, invazivne procedure, nepotreban strah) i predloziti kako dalje.
Za ljubav deteta, moras mu pomoći i pomoći sebi. Želim ti svu sreću i samo hrabro.

da, samo lekar može prepisati lekove.
Ovde u Srbiji to radi psihijatar. A mnogi psihijatri se odlucuju da se edukuju dalje i postanu psihoterapeuti.
Edukacija traje, u zavisnosti od prravca psihoth, 4 godine pa i vise.

Ovde psihoterapeuti mogu biti i psiholozi, pedagozi, defektolozi koji pored fakulteta imaju još godina adekvatne edukacije, s tim sto oni u tom slučaju mogu leciti samo razgovorom ali ne i lekovima.

Zato ako slično postoji i u Kanadi,i ako se kod tvog muza proceni da mu je potrebna terapija lekovima, najbolje potrazi psihijatra koji je uz to još i psihoterapeut da ne bi morali da idete na dva mesta.

I citajuci tebe Vodolija nekako sticem utisak da se ti sprdas s tim, ali to uopste nije smesno. To je i te kako ozbiljan problem koji ometa svakodnevno funkcionisanje coveka.
ja sam patila, u mladosti, od anksioznosti i fobija. Meni, lično, je pomogla psihodinamicka psihoterapija, ali kažu da CBT(ili KBT) daje najbolje i najbrze rezultate.

Moja drugarica radi na onkologiji i pricala mi je o jednoj porodici u kojoj su cerka, majka i sin dobili rak dojke.. tako da to zaista nije samo zenska bolest. A poenta price je da je on psihicki bolestan i da to mora da se leci. Kako? Razgovorima i tabletama kao sto je puno njih ovde napomenulo. Prema tome, možda da odes sama kod njegovog lekara pa da mu objasnis kakvih imaš problema a da on pokusa da ga nagovori? Ili da krene negde privatno za početak? Bilo šta, osim tog status quo koje će te odvesti u zonu sumraka.

Veliki pozdrav i srećno

S+V

Svaki put se iznenadim i razalostim:( kada vidim da se javljas sa problemom vise, koji se javlja kod vas... ne zbog njega, već zbog tebe...:(

Želim ti konjske zivce i narednih 18 godina, a pritom, pokusaj da ostanes tako mila i vesela kao sto jesi ... hug

Lupajte mi minuse, bas me briga, ali moram da pitam.
Vodolija, zeno draga, šta ti radis sa tim covekom? I ja te čitam dugo i do sada nisam ništa pozitivno procitala o njemu. Ti imaš potrebu da se pozalis nekom, to je jasno. I radis to redovno, jer je ocigledno da te dosta toga tisti. Delujes mi kao super, vesela, drustvena, pozitivna osoba. A tvoj muž mi deluje kao jedno sebično, depresivno, asocijalno i nezadovoljno stvorenje kome ti služiš kao dzak za istresanje.
Pazi te izjave, ja sam tebi jako bolestan. Koja patetika, zivote. Ja ne mislim da je njega strah da će mu se nešto desiti pa neće moći da brine o vama. Ja mislim da je on sebican covek zaljan paznje non-stop. Mislim, možemo mi ovde da upakujemo svoje komentare u ukrasni papir i da stavimo masnicu i glumimo razumevanje, ali istina je da svi oni koje te već dugo prate na ovom forume vide jasno koliko je taj covek zamoran i šta radi sa tobom.
Ja ti onako od srca, prijateljski želim da u novoj godini upoznas coveka svog zivota i da se zaljubis i budes srećna i osetis šta znaci biti u zdravoj vezi sa zdravim covekom. I nemoj da se ljutis na mene. Ovo je nešto sto bih pozela i sebi i sestri i mami i drugarici da je u slucnoj situaciji kao sto je tvoja.

vodo_lija je pitala za konkretan zdravstveni problem, mislim da nije u redu da govorite kako on nije za nju. to ona najbolje zna, a nije to ni pitala, nego kako da mu pomogne.
hipohondrija nije izbor, niti 'sredstvo' kontrole, to jeste veliki problem i zdravstveni i socijalni (ako je bas izrazena i ako covek pada u depresiju zbog nje). govoriti joj da napusti coveka kome je potrebna pomoć mi je nerazumno.

možda je taj problem uzrok svih njegovih 'problema'. lično se ne secam ranijih detalja o muzu, ali mnoge od vas vidim pamte njene probleme.
vodo_lija mi deluje kao iskrena osoba, pritom ne mislim da vi koji ne govorite o svojim problemima niste iskreni.
svi smo razliciti i svi imamo neku vrstu problema, a razlicito ih i tretiramo.

poslusaj ovo sto ti je joanna predlozila i stvarno mislim da zajedno jedino to mozete da rešite. najviše hipohondara je sa pojavom interneta naslo kod sebe simptome upravo m. skleroze, jer su oni i najgeneralniji i svaki covek može da prepozna neki od njih.

pozdrav i sve najbolje!

Vodolija, nisam rekla da se sprdas nego da sam ja stekla takav utisak(a utisak može biti pogresan). To je subjektivna procena.
Takođe sam napisala kako mu možeš pomoći.Naravno, ukoliko i dalje želiš da ostanes u braku s njim.
Nadji na netu sve sto je vezano za hipohondriju, odstampaj i daj mu da procita.
Pokusaj da ga ubedis da ode kod psihijatra i psihoterapeuta koji se bavi ovom problematikom.
Takođe sam ti rekla koja psihoterapeutska metoda ima najviše rezultata kada je u pitanju takav problem.
Ovo ti govorim i kao neko ko je ranije profesionalno saradjivao sa psihijatrima i znam otprilike kako to ide, a i kao neko ko je imao problem anksioznosti i fobija. Da nisam potražila pomoć, ne smem ni da mislim šta bi sa mnom bilo.
Ne znam šta drugo da ti kažem.

Draga Vodolijice...iskreno da se nadovezhem shto sam ja gore pisala i Layla i SLO...dusho on tebe poshteno Za'ebava.
Shto bi rekao nash narod „nasho pa zasho”.

Gledaj kako sebi da pomognesh.Jako si mi draga ,iskrena,plemenita,dobrica jednom recju i neću ti se izvinjavati ako osecash da ti se maesham u intimu.Iznela si vishe puta svoj problem sa muzhem i moj zakljucak je taj.Nadam se samo da necesh zameriti jer namere su i s moje strane iskrene...toliko me znash s net-a.

* Ovo se lektor igra ... ;0)

Takođe

E Vodolija moj svekar isti takav, samo sto smo mi uhvatili fazon da on u stvari trazi paznju, i odlazi kod dr. zato što se svima popeo na neku stvar pa ga niko više i ne shvata ozbiljno a dr. kao dr. saslusa.Ovaj je bio takav i visio kod dr. dok god je imao insurance, svake sedmice kod dr. i svake sedmice dr. boljka.Ima jedno godina i po ja mislim on osta bez posla, osta bez osiguranja eno ga zdrav kao dren, a da i vjestacki kuk je htio pa kad je čuo da je operacija oko 20 000 $ odmah ozdravio.Meni je jednom pukao film kad me ovaj nazvao i poceo da prica kako je bolestan i pita šta da popije, rekla sam mu da nisam dr. savjete ne dajem, lijekove ne propisujem, jesi bolestan, jesam , molim lijepo idi kod dr. nećeš kod psihijatra, psihologa ili koga već, ne obracaj mi se vise što se tiče tvojih bolesti i gotovo.Nego tebi ne predlazem ovo za osiguranje, samo ti još fali da ne radi pa da se mota po kuci i dosadjuje.Ja bih tebi dala nagradu, ili ja imam kratak fitilj ili ne mogu jednostavno da trpim tudje bezobrazluke, valjda sam dosla u fazu da nemam sekund tolerancije za tudje netolerantno ponasanje.A da li bi upalilo da ti pocnes da mu se zalis jedno mjesec dana sa izmišljenim bolestima, cisto da vidis kako će on da se postavi?

Hajde pa pokusham da ti analiziram ovu recenicu Vodolijice:

Ako prestanem ovo da radim(hipohondrisheM),onda neću imati shta da analiziram i tako neću nikada moći da ozdravim.

U vashem slučaju je to sledeće, ako on prestane da hipohonrishe , shta mu je ostalo onda? Osim neke nevidljive sile(obdukcija NLO?) ako ne mozhe da racuna na bolest, koju rado ne bi da ima ali bi voleo da je ima kao kartu u rukavu za igru.
Analizira bezpotrebne stvari i odbija ozdravljenje (posetu psihologu) jer zna da vara u igri.

Ko igra poker ili pref...zna o cemu pishem.
Njemu je potreban svedok ali samo jedan koga gura da bude saucesnik...tebe.
Tebi je kompikovan jer upadash u njegovu zamku... a nekima je proziran kao staklo.

Repy, sto bi rekli ameri: She is an enabler!!

Ja uvek razmišljam o tome, da li sam ja enabler za nečije pogresno ponasanje, u bilo kom odnosu- sa prijateljima, roditeljima decom, muzem

Naravno da te za*...ava, draga Vodolijo. Tako je to - često nam se svima to desi. Neke stvari se rano nauce pa se moramo rjesvati tih bolesnih navika - a tetosenje nekoga i „održavanje nekoga u optimalnom stanju” jeste JAKO naporno.

Ali zaista jako naporno.

I ja te dugo čitam ovdje i zapamtila sam dosta toga - on sigurno jeste tezak, ti vesela.

Ne može se tu ravnoteza uspostaviti bez jake zelje da se mjenja.

A on, čini mi se, ne misli da ima problem - sve je u drugima (ti si mu najbliza pa tebe najcesce krivi) i misli da je stalno bolestan.

Na tebi je da odlucis - ali pocni nešto da mjenjas - ili kreni sama na psihoterapiju. To zna dosta da pomogne - imat ćeš, ako ništa, određeno vrijeme svake sedmice da pricas o sebi i onome sto te tisti.

blondinka,
ma vise je nego ok- nisam ja ni pomislila da je to što pišete zlonamerno.
sama sam i rekla da izgleda bolje poznajete njenu situaciju, e sad posto ja situaciju ne znam, a ona pita kako mu pomoći, a dosta vas kaže 'nije on za tebe'.

imam i licnog iskustva u ovome, i samo opet kažem da se s tim problemom treba pozabaviti.

vodoliji da kažem da obavezno kaže njegovom doktoru, on mu to nikada neće reci, a verovatno će znati šta dalje i koliki je stepen njegove 'h'.

ja bas nisam upucena u tvoju cijelu situaciji ali ako je situacija takva kakva jeste gdje ti i sama kažem da je on komplikovan (da ne spominjem ovo sve sto su drugi pisali) ja bih tebi preporucila da se obratis psihologu pod hitno. ako on neće da ide jaka stvar ti idi i ne odustaj..

kao sto sama pišes tebe zanima kako da pridjes njegovom problemu a ocito da ne znaš ni sama šta da napravis. otidji i otvori se nekome strucnom pa ćeš vidjeti gdje će te to odvesti. iskreno i ja bih ti preporucila ovo sto su neke već navele a to je da ga odyebes. ali ako to nije rjesenje za tebe i mislis da ste vi u principu dobar par, onda potrazi pomoć za sebe i da ti neko pomogne kako da se nosis sa muzem. može ti samo pomoći, odmoci ti neće sigurno...svako dobro

Kako je živeti sa hipohondrom? Cek’ da pitam svog muza :-))

Ne znam da li sam i ja jedan od tih ili je moja „dijagnoza” još komplikovanije, ali ja moram reći da se plasim bolesti. Ruku na srce, ja kad odem kod lekara, meni uvek nešto i nadju. Pre par meseci, odoh na „rutinski pregled”, a nadjose cistu na bubregu, pa posle 2-3 meseca zayebancije, da li je maligna ili nije. Elem, prakticno sam odrasla na Institutu za Majku i Dete, i šta da ti kažem? Ko se o mleko opekao, taj i u jogurt duva :-). Ja nemam taj osecaj, „Ma neće se to meni desiti”…šta vise, vise sam u fazonu „uh, ništa me ne bi iznenadlo…”.

Kažem da mi je „dijagnoza” još komplikovanije, jer ja nisam samo takva za sebe, već i za sve oko mene koje volim. Nekada maltene dobijem napad panike da će se MM nešto desiti. Ako se probudim u sred noći pa ga ne čujem pored sebe -prepadnem se da li dise…Najlakse mi je kad ga čujem da hrce :-))). Strogo vodim evidenciju da su svi pregledali mladeze, kontrolisali krvnu sliku, rezultati se raportiraju iz belog sveta, a ja sam manje-vise stalno u grcu da će se nekom nešto desiti. Iskreno na vrhu liste su mi muž i brat.

Kako se MM nosi sa time – morao bi on o tome da piše, ali iskreno znam da je za njega takva moja briga u početku za njega bila sok. Jednostavno, on je drugaciji, a i njegova porodica. NIKADA mi se zbog toga nije smejao niti omalovazavao, ali nije dozvolio da i njega uvucem u svoj krug. On svaki moj strah uzme ozbioljno u razmatranje (bez obzira da li sam ja, on ili neko bliznji u pitanju), pa ga malo analizira, pa sa onda često nadje „rupe” u mojim prenaduvanim i ekstremnim dijagnozama, i tako me smiri. Sa druge strane, znam da kad su bile ozbiljne zdravstvene situacije, da je bio vise nego priseban, ozbiljan i prisutan, te meni onda to ostavi utisak sigurnosti. Drugim rečima, „ne plasi se, ako bude nešto ozbiljno ja sam tu i sve ćemo to zajedno prebroditi”.

Mene taj osecaj poverenja smiruje.

Vidi da li možeš nešto da izvuces iz moje price, pa da primenis u tvom slučaju i odigras ulogu koju MM igra meni :-)

Sa druge strane, Vodolijice, rekla sam i opet ću reci – ja ne mogu da zaboravim tvoj nekadasnji post. Odvratno mi je (izvini na ovom izrazu, ali tako je), da neko toliko brine o svom zdravlju, a za zdravlje svoje žene ga bas briga. Dakle, hoćeš li se truditi da ublazis njegove strahove, ili ga ignoristati – tvoja je odluka. Ja bih ga izignorisla bez problema. Pustila bih ga da se muci u svojim strahovima...jer iz iskustva znam da nije lako boriti se sa njima.

BabyDoll, briga za drugog je nešto drugo, nije sebicluk, bar na taj način je pozitivna stvar. Ok, kod tebe je malo preterana /da ne kažem malo vise:)/, možda je za analizu što se toliko brines bas za muza ali ok, i to se može razumeti. Npr. ja sam u tom fazonu za svoju decu - probudim se nocu, proveravam da li disu, ponekad tripujem tipa udarice kometa u planetu i ne znam kako ću da ih spasem...što se mene tiče, tu mi je sve „ravna Backa”, imam samo karton kod ginekologa, kod lekara opste prakse sam poslednji put bila na sistematskom u srednjoj skoli, ima tome ijha-ha godina /jbt, ne smem ni da se setim, već se to meri decenijama:)/. Što se MM tiče, ako je bolestan, ide kod lekara, kada pocne da se prenemaze bez ocitog razloga, ja sam tu striktna - ja imam decu i muza, a ne troje dece. Ako si bolestan, leci se, pomoći ću ti, titrati oko tebe. Ali da mi hipohondrises za posekotinu na ruci, ma pali...Moja deca kada padnu i razbiju koleno dobiju poljubac, zagrljaj, ocistimo ranu i idemo dalje. Nema drame. Moja deviza je - zivot je da se živi a ne da se gubi vreme...

Mene ovde samo buni to što mi covek uopste ne lici na klasicnog hipohondra, nego na manipulatora a za manipulatore imam posebno namesten radar. Moj subjektivni i nicim izazvani osecaj mi govori da tip sve izmišlja i to svesno jer ga prethodna dela demantuju. Hipohondri ne misle samo za sebe da su bolesni, oni su opsednuti bolescu uopsteno i prosto je neverovatno kako ga boli doope za nju i njeno zdravlje a ovamo paranoise za svaku sitnicu što se njega tiče.

Inače,ja ću se lepo ovde zaustaviti jer pocinjem da se nerviram zbog coveka koga ni ne znam. Ako ovako nastavim, kakva sam, sescu na prvi avion da razresim situaciju :)

Vodolijo nasmijana, pratim tvoje postove i pozitivac si izgleda za sve osim za sebe. Šta je to (pored djeteta) sto te primorava da trpis ponizavanje i psihicku torturu? Teško mi je da razumijem...

Zavisnik(ti Vodolijice), Progonitelj ( on draga) , Spasilac( trazhi se), Posmatrac (kroz prste) i Svedok (trenutno mi i tvoji blizhnji).

18 godina , shta da ti kazhem draga prevaspitao te da budesh svedok njegovog zhivota ii on smatra ga te time i zasluzhio da ti njemu budesh kako i kad on hoće.

I ti cesh biti malo ljuta ,razocarana pa cesh opet oprostiti.Pa opet popustljivost i on opet sa svojom pricom.
Da upravo ta prica pranje podova u ponoc i ona tema gde nema posla koliko se secam.

Vodolijice, cico probudi se već jednom.Pazi ti tvoju recenicu ..„i nije me terao da cistim jedno vreme”.To meni zvuci kao da si srećna jer te nagradio trenutnom slobodom!

Cao draga moja,

samo da potvrdim ovo sto ti je tofi napisala i da ti kažem da i ne treba ovo da pricas prijateljici- samo ćeš je nepotrebno opteretiti, a ona ne može da ti pomogne, nije kvalifikovana. Onda bi njoj napravila teret ili je „razocarala” kad te vidi sa muzem u nekom normalnom stanju, kada ti možda pokusavas da ispeglas stvari. (ovo znam iz primera jedne osobe koja se tako zalila drugoj, kao preti da će da je ubije itd. i onda ih ta druga vidi zajedno negde zagrljene itd i osuđuje ovu drugaricu, kao da ona laže. A takav odnos sigurno ima mnogo ups and downs)

I ja sam za to da ides TI kod nekog terapeuta, ako neće on, biće ti lakse i može da te posavetuje, strucno i nepristrasno. Treba i tebi obuka kako da se nosis sa odredjenim situacijama.

Gledala sam jedan film skoro, koji govori o tim porodicnim odnosima, i bas me zamislio. Meryl Streep i Renee Zellweger igraju majku i cerku, a William Hurt oca. Meryl je bolesna od raka, i otac ubaci cerku u guilt trip kako treba da dodje i neguje majku jer on ne može sam. Cerka je novinar i već odrasla i ima neku idealnu sliku o svojim roditeljima koja naravno uopste nije tacna. Ispostavlja se da je otac jedan samozivi narcisoidni gad (predaje kknjizevnost na koledzu) i cerku je doveo da preuzme njegov teret jer on ne želi da promeni svoj način zivota, a majka je ceo zivot posvetila deci, kuci itd. Cerka naravno sve radi i piz*i, i pita majku kako možeš ovo da trpis. Dok joj pred kraj filma majka ne objasni- sve zna šta ovaj radi, ali u tu porodicu je ugradila deo sebe i odsecanjem njega iz zivota dece i svog zivota ustvari odseca sebe. Dobro tu nije bilo nekog maltretiranja, nego samo neka vrsta emocionalnog neglect-a od strane oca (a takvi su muskarci većinom, sebični i samozivi). Porucuje cerki da se ne svadja s njim kad je više ne bude itd. Mnogo je fini film i pokazuje kako ti odnosi uopste nisu jednostavni- ono seci na panju, ako ti nešto ne odgovara. Zato ja nisam za razvod, u principu, smatram da je za decu to uvek losija varijanta, ali eto, pokusaj u datim okvirima da sebe realizujes, istaknes, a s druge strane i da se sklonis kad ti ne odgovara.

Mnogo te grlim i drzi se, mene je najviše zayebalo u zivotu sto sam imala divnog oca koji je saosecao sa tim sto moja majka radi za sve nas i pomagao joj kad god može. Sada se ni jedan muskarac ne može sa njim porediti, i ja se kao neko dete razocaram svaki put kad moj muž ne ispadne „takav” kako bi ja ocekivala

jao vodolija,
pa to je stvarno teror, tera te da cistis nocu?
ma ja bih mu rekla nema problema, ali bih mu pocistila doope s metlom i to sa drskom!

izvini, ali sad mi ga nije zao, ali uopste, nego mi je zao tebe. mislila sam da se radi o onome sto ja znam, jer moj tata je npr. bio nešto slično kao babydoll (bas je privirivao kad spavamo i gledao iza novina šta jedemo).

ako si ti s njim u braku već 18 godina, verovatno nisi imala nekog drugog iskustva, a on nas'o pa zas'o. moras pokazati zube i boriti se za sebe i svoje dete.
uh ne znam, ja sam dosta poseban tip, moram da imam slobodu i da budem ja, to mi je osnovno u vezi. samo takvog coveka i mogu voleti.
bolje da si mamu slusala! vidim da si ti jedan dobrocudni veseljak, moras to i ostati.
sve saberi i oduzmi, jer ne radi se sada samo o tebi, nego i o detetu, možda si realno pocela da sagledavas njegove mane tek po rođenju devojcice.

izvinjavam se i diskutantkinjama, nisam znala za pozadinu situacije.

sad mozete da me izminusirate do krova, pristajem na sve, ali zaista draga zeno zašto to sebi dopustas. ja se secam tvojih ranijih postova i ovog o ribanju podova u po noćii ostalog maltretiranja...Zaista mislim da postoje ljudi koji uzivaju da maltretiraju nekog, a postoje i oni koji uzivaju da budu maltretirani. Mislim da nisi ni svesna cinjenice da to prihvatas kao normalnu pojavu i nešto s čim se treba nositi, a nije tako. Ama da ste u braku 180 godina, a ne 18, ti od 18 trpis kojekave gluposti i teror 17.5...ljubomoran je na tvoju veselu prirodu, moc da se nasmejes u svakoj situaciji, pokusava da te porazi i oduzme ti tu moc na svaki mogući način. Kad vidi da ne može ribanjem podova, onda izmišlja bolesti.
Ja verujem da je tebi teško, ali da trpis ovako nešto i to 18 godina, ponekad zaista pomislim da ste se bas nasli.
Izvini, al koliko god da mi te je zao, toliko ne mogu da razumem zašto ovo dopustas sebi, i ne samo sebi, već za par godina i svom detetu. Mislis da nju neće stavljati u isti ovaj „trip” kada bude dovoljno odrasla i sposobna da bude zadovoljna i srećna bez njega. Samoziv stvor će dati sve od sebe da to spreči.
Razmisli o svom zivotu, pa donesi odluku prestani da trazis izgovore i razloge za razumevanje. ne treba da ga pravdas nama, mi smo samo pasivni posmatraci, treba da ga ti pogledas i vidis onakvim kakav jeste.

Vala bas Republico. I tebe potpisujem 100%. Cuj logike, ja kao odrasla osoba ne znam se suprostaviti buliju ali zato ocekujem od moje 2.5 godisnje kcerke da to ona uradi.
Malo sutra draga Vodolicije. Ovako kad su mali još i ne kontaju sve detalje veze, al' vrlo brzo će takav otac i tom djetetu slomiti krila. Treba zivjeti sa smorom svaki dan i sa negativnim komentarima, pogledima, sugestijama i izaci iz toga normalan. Ti to ne možeš a mislis da će ti sutra moći kcerka. Samo je ucis da je to 'normalno' i da sutra može isto tako da sebi izabere istog.
Tebi su potrebni razgovori sa psihologom, da ti prepricas svoju pricu po 100 puta i sama sebe napokon cujes. Nećeš iz ovih naših prepiski ništa napraviti - čula si ti ovo već sto puta sigurno. Al' šta možeš da učinis je da napravis prvi korak i to da zakazes sastanak za ličnu terapiju pa polako da prebires po svom zivotu - možda i smonges snage da stanes na te svoje dvije noge bez da te pijavica kao taj tvoj muž konstantno sa njih obara (i to da peres podove u ponoc).
I još jedna stvar, ako si 18 godina provela sa njim, to uopste nije nešto što se treba 'cuvati' (kao dugogodisnji brak, pa eto vrijedi). Jok!!!!
Ako si 18 godina trpila torturu, jel' treba još 30 da trpis? Ti si sad tu negdje u 30tim, zar treba da se okrenes u 50tim i da zalis sto si još 20 godina protracila na nekog ko nema za tebe razumjevanja i paznje? Blesava je ova tema o hipohondriji, jer ovo je mali, malecki pogled u ovog tvog muza i vasu vezu. Imaš ti veću sliku koju ne možeš da sagledas a samo ti licna terapija može pomoći u tome.

Sve ste u pravu, ali tako joj necete pomoći. Kakav god da joj je brak, to je jedini brak za koji ona zna, to joj je porodica. Ne može se to tako lako preseci, na kraju krajeva i da se razvede, on bi joj sigurno dosadjivao jer takvi likovi ne mogu sami, ili je preko deteta ucenjivao ili ko zna šta. A da prekine skroz i uzme dete sutra će joj cerka zameriti da je odvojila od oca, jer joj neće verovati kakav je bio, kao i sto će joj zameriti ako ostane u braku „sto je trpela”.

nema tu pobede :(

Barilli po toj filozofiji svi treba sve da trpimo, jer nema smisla boriti se.Ja sam pre mog muza imala vrlo ozbiljnu vezu od 3 godine , verili smo se i ostavila sam ga maltene sa svadbenim odelom na njemu,a nalikovao je dosta ovoj „mustri” od muza sto Vodolija ima.
Kad pomislim za kakvog sam udana, a kakvog sam mogla imati, dan danas me jeza podilazi.
Svako je vredan borbe i truda! Kao sto rekoh,porodicu treba leciti pre svega, ne mora da znači da će se raspasti.

Još jedan vrlo diskretan način, ako rabotodavac to ima, je Employee assistance program. Vidi dali imaš to na poslu.Vrlo je cool i free, psihoterapeuti su ti na raspolaganju po tvojoj volji i rasporedu.

Vodolijo, jedno pitanje. Ima li tvoj muž ijednu dobru osobinu?

Svi mi imamo problema u braku, kada bi sve iznosili javno, bilo bi svasta, svi bi se razvodili!
Meni je 100 puta dolazilo da napisem nešto cisto da se malo izjadam, da nađemneki luft. A to bi, sigurna sam, ovde automatski izazvalo proces razvoda braka. Šta me je sprečilo? Savest. Na svaku losu pomisao o njemu i nekom njegovom postupku, naisla bi neka dobra.
Opet, toliko lepog ima u nasem braku i to ne mogu da zaboravim! Samo nemam potrebu da pišem o tome.
Naposletku, imam i ja svojih bubica :)

Nadam se da ćeš mi odgovoriti na pitanje :)

Vodolijice, znam da to nije lako, ali kao sto ti ostale cure rekose, ti MORAS njemu da pokazes zube. Ne dozvoli mu da se ponasa tako prema tebi, znaš , veruj mi, promenice se kada shvati kako mu polako izmices.

Evo jedno iskustvo, možda dobijes neku ideju. Moj muž je malo teske naravi, voli da mu se ugadja, jednostavno voli da izigrava malog decaka koga će mama oraspoloziti nekim novim super jelom, sladoledom, bla bla bla. Nije alkjoholicar, ali kada malo popije, ne smes mu ništa reci, samo se dere. Pre jedno mesec ipo dana me je slagao oko neke gluposti i ja tu puknem, totalno. Nisam se kontrolisala, svasta mu kažem, između ostal;og da ću se ponasati kao da on ne živi tu. I pocnem tako da se ponasam, za njega ne kuvam, njegov ves ne perem, ma ništa, kao da on nije kuci. Od coveka koji sve ostavlja za sobom, postade covek koji kuva, cisti, pere, kupa decu, ma ardi sve ono sto je i normalno da suprug u kuci radi. Evo već mesec ipo dana, svaki dan nešto uradi, ne mogu da ga prepoznam. Onda me s'vremena na vreme obuzmu napadi besa na samu sebe zašto sam dozvolila da mu ja 5 godina budem kucna pomoćnica, kada je savrseno sposoban da sve to i sam uradi. Sada nismo vise u svadji, ali ja se isto ponasam, a zaklela sam se sebi da vise NIKADA neću biti ona stara koja će njemu da tetosi. Tako da, svi oni koji vide da mogu tako da se ponasaju, jer im je dozvoljeno, oni ito i koriste. Cast izuzecima, vecina muskaraca su kao mala deca koji vecito trebaju mamu.

Moja cerka koja ima 18 meseci sama jede sve, neda da je hranim, moj sin koji ima 4 godine sedi i samo otvori usta, mama ga hrani(znam, za to sam sama kriva sto radim), eto, zar to ne govori dovoljno o razlici polova?

Mnogo sreće i snage ti želim, a što se tiče tih izmišljanih bolesti, ja bih to ladno izignorisala. I sto čujem-ne čujem...

Vodolijo, još prije godinu dana sam ti savjetovala da se razvedes, ali ti si odmah rekla da razvod nije opcija. Šta tebi još treba da se desi da razvod bude opcija?

Ako cekas da te udari, to će se desiti tek kad pokusas da ga napustis. Tako to ide kod takvih. Zna on da bi se ti STVARNO naljutila tek kad dobijes po glavi, pa to i ne pokusava.

Meni je o njemu bila dovoljna tvoja recenica da je gospodin bio dobar SAMO dok si imala post-porodjajnu depresiju. Znaci, samo dok se plasio da će mu žrtva izmaci, bio je dobar.

I znaš šta, niko se ne radja sa svojim ja, to se razvija snagom volje i zdravog razuma. Zar nije strasno da ti rođena majka govori kako si povodljiva? Ili je ona udarena mokrom carapom po glavi ili si ti stvarno takav slabic da je žena očajna. Zar ne treba da mijenjas majku ili sebe?

I ko je taj tvoj muž da cijeli tvoj zivot bude posvecen njegovim hirovima? Zašto je on vrijedniji od tebe, tvoje porodice i tvog djeteta? Šta je u njemu? Moja komsinica bi pitala: 'Jel mu od po metra pa se ne možeš odvojiti?' Zvuci vulgarno, ali u sustini znači da moras imati samopostovanje.

Maja će odrasti i biti ili kao ti ili kao on. Ne znam šta je gore.
Znam dva slučaja gdje se kcerka udruzila sa ocem, pa sada u tandemu maltretiraju majku. Je li hoćeš da ti se danas-sutra Maja obrati sa: 'Šta ti znaš, debela kravo?' (slusala sam to svojim usima) Kakva si ti to majka ako ćeš dopustiti tako nešto?

Mislim da nikad nisam napisala 'gori' post na ovoj diskusiji, ali ludim kad vidim kako neke žene svjesno dopustaju da neko unistava njih i njihovu djecu.

Ovdje ti spominju porodicnu terapiju i sl, ali ti dobro znaš da on nikada neće pristati na tako nešto. Još će te optuziti da mu govoris da je lud, pa si tek onda nagrabusila.

I je li ti uopste mislis na svoju buducnost? Takvi kao on ženama uniste psihu, a od toga pocinju sve ostale bolesti. Već sada pucas - šta će biti za 10, 20 godina?

Rijesenje postoji-pravac psiholog/psihijatar.
On je prosao kroz sok svog zivota kad je izgubio majku i to se sad manifestuje na način na koji se manifestuje.
Vjeruj mi, govorim iz licnog iskustva.
Možda mu treba samo jedan razgovor, a možda je potrebno vise.
To mu može i te kako pomoći da regulise hipohondriju.
Želim sve najbolje i znam da ni tebi nije lako, ali shvati da je to jače od njega i da bi on najviše na svijetu želio da se rijesi ovog problema.

Unapred se izvinjavam ostalima, al' ovo moje javljanje je upuceno samo BD :)

Do konflikta dolazi jer razlicito gledamo na isto, i to je sasvim normalno, trebalo bi...:)

Samo, opet se cudim, da sad kao i ti već bivši moderator nisi shvatila kako se odluke donose kod brisanja tema ili ste vi, kao druga ekipa moderatora imali drugaciji policy... :)

Teme koje su od opsteg značaja za diskusiju (kao ta koju pominjes pod No.1), ne donosi samo jedan već svi moderatori na TiM jednoglasno
(o izdvajanju ili brisanju).

Prema tome, nije samo moja odluka bila, već jednoglasna od 3 mod.
Meni je možda zapala ta 'pocast' je izbrisem, ali i da vam je saopštim... Za 6 godina, koliko sam bila mod. ni jedno pitanje koje je adresirano mod., nije ostalo bez odgovora, pa tako i to tvoje.Odgovor si/ste dobile, al' niste bile zadovoljne istim.
Receno je, nema potrebe, jer cemu bi onda ostatak foruma sluzio, ako bi se tako izdvojila.

Što se tiče drugog dela komentara, zaista, za 6 god. moderisanja nisam videla detaljniji opis pobacaja od tvog... i naravno da sam mislila na ostale trudnice.Kasnije si verovatno uvidela da se diskusije mnogo vise čitaju, no što se komentarisu.
Ne znam kako sebi dajes tu slobodu, da tvrdis da nisam mislila na druge, pa valjda ja znam šta mislila!? To sam onda obrazlozila, a i sad ponovo.Mislim, ispada kao da sam samo tebe cekala da se pojavis...

I za kraj, molim i ja tebe:) nemoj vise da se pitas odkud ja ovde, i to sam ti odgovorila; bila trudnica2 x i sada majka 2 prelepa deteta:))
i da, nemoj opet, svaki put da ponavljas k'o mantru taj gubitak mod. fukcije, mislim stvarno... imala sam vece, bolje i placene funkcije pa ne kukam, ne razumem zašto si se toga uhvatila?

I sad stvarno, konacno, zavrsavam, za kraj :)

ZAISTA, ali ZAISTA ti želim da osetis šta znaci biti mama... :)

ps- lele, koji ćeš onda hipohondar+ da postanes ;0)

Moram reći da je jedna stvar razumeti zašto je neko takav kakav jeste, a druga odluciti se da trpis takvu osobu. U svacijoj proslosti se može naći objašnjenje zašto je neko postao ovakav ili onakav, ali objašnjenje nije isto sto i opravdanje!

Ovde je naslov i tema ovom prilikom Hipohondrija, ali se vecina nas seca tvojih predhodnih postova, a posebno prvog gde si se pozalila na svoj brak. Lako bi se ti sa njegovim hipohondricnim problemom nosila, da nisu mnogo vece i krupnije stvari u pitanju. Da li i da nabrajam? Tera te da cistis pod u po noći(btw, on je tada dzodzio kod kuce ceo dan, a ti radila, pa i da nisi al' ajde), zabranjuje ti da posle posla odes sa koleginicama na kafu, zabranjivao ti je i određivao gde ćeš da rucas na pauzi za rucak, omalovazavao zato što svoje dete hoćeš da upises u biblioteku...pa gde je kraj? Ono što se meni najviše ucrtalo iz tvog prvog posta, je da ti nega ustvari i fizicki zazires!!

Dakle draga moja, nemoj da mislis da banalizujem tvoj problem. Znam da je lako reci sa druge strane tastature, ali kad zatvoris kompijuter, ti ostanes sama sa njim i Majom u belom svetu, bez rodjaka i bliskih prijatelja i jenostavno-kolo se zatvori. I tako prođe 5 godina, pa 10, 15, a Boga mi će i 20.

Znaci pusti ti njegovo psihicko lecenje-od tog posla nema ništa! Kreni ti da jacas sebe. Moj ti je savet da TI potrazis pomoć nekog strucnog lica i/ili support group i krenes da jacas sebe i napokon uzmes svoj zivot u svoje ruke. Ne znam gde radis ali znam da MNOGE ustanove imaju besplatno obezbedjene razgovore sa psiholozima/soc radinicima za svoje zaposlene. Kreni sa nekime oko sebe da pricas i napokon da se otvaras.

A ovo ti iz iskustva kažem-MNOGI nepoznati ljudi su mi u zivotu pomogli i nasli mi se, samo kad sam zatražila pomoć. Ja nikada nisam imala takve probleme, ali imaj u vidu da sam sama otisla sa 25 u beli svet, u zemlju u kojoj niti sam koga znala, niti sam znala jezik. Jednostavno, nemoj samo da se smeskas na poslu koleginicama i govoris kako je sve super. Otvori se jednoj od njih i zatrazi pomoć. Obrati se strucno licu (ako treba) i zatrazi pomoć. Ima mnogo dobrih ljudi oko tebe koji će ti pomoći.

Svu ti sreću želim, Vodolijice!!

O kakvim problemima u braku, vredjanju i ribanju podova pricate?
Nisam u toku, ne secam se te price ili je verovatno bilo pre nego sto sam se ja pojavila ovde.

Vodolija, da li tebe muž zlostavlja ( bilo psihicki ili fizicki)?

Njanja i Baby Dol, ipak je ovo tema o Vodoliji koja nas je zamolila za pomoć i mišljenje.
A ako vas dve nastavite da odgovarate jedna drugoj mislim da će se umesati i ostale clanice T@M, pa će Vodolija ostati na drugom planu a vas problem predmet rasprave.

Predlazem ili da otvorite novu temu ili preko maila da se raspravljate.

Gala...jel'mogu ja samo jednu onako veselu?...;00))

Baby čitaj mail...:0))

Drugo Baby...CESTITAM MILA!!!!

Njanja, nadam se da si sada shvatila da Shator i Cekalice imaju svoju prednost u tome shto mnoge cure se javljaju samo tu.Čitaju one i druge diskusije i teme ali se osecaju sigurnijima da pishu na jednom mestu.
Ne mozhe svako da se opusti,otvori temu uskoci.Potrebna je i atmosfera za to.Zato mnoge cure i vole da se javljaju kod nas u Shatoru.Baby nam je priskocila da opstanemo i hvala josh jednom.
Nadam se da nekada navratish i kod Cekalica i vidish kakava je atmosfera.Cakane su mi cice Cekalice,pa pupice i mamice ..;00)

Neću vishe ...;0))

Zalosno, jadno i bedno... da kada neko ustane i ode, oni koji ostanu pricaju mu iza ledja, bez sansi da se cuje i reč onoga sto je otisao... ali to pokazuje vise o njima, nego o onome koje otisao...

--- [email protected] wrote:

From: „SerbianCafe.com” <[email protected]>
To: [email protected]
Subject: Re: Njanja i Novogodisnja Rezolucija:)
Date: Fri, 09 Jan 2009 15:15:25 +0100

Cao V,

nije ti bas sjajna novogodisnja rezolucija, ali postujemo tvoju odluku. Naravno, ukoliko se predomislis uvek ćeš biti dobrodosla u nasu ekipu.

Hvala ti za sve vreme koje si nam posvetila.

Pozdrav,
SC ekipa

Njanja :) wrote:

E pa dragi moji sa SC dodje red i za ispunjenje Novogodisnjih Rezolucija, barem mojih:0)

Imam ih nekoliko, a jedna od njih je i prestanak moderisanja na SC.
U poslednje vreme ima me i vise nego sto treba, a to nije dobro, bar za mene i moje...
Ovom prilikom želim da vam se zahvalim na saradnji... Nedostajace te mi... al', ko zna... kad i gde, možda se opet i sretnemo;))

Pozdrav i sve najbolje:)

V/Njanja

--------------------------------------------------------------

Cek, će devojke...opet mi nešto promaklo? Da li je Baby Dol trudna?

Njanja , hvala ti shto si to podelila sa mnom.
Sada ću se i ja setiti tvog...:0))
Zar nisu nezhni ti shorpijani?...;0))

Gala mila , ima gore u Baby prvom postu od danas jedna mala pricica...cekamo je isto da se javi i da nam to onako poeticno kazhe ...;0)))kako i zasluzhuje.Ja bih sada poemu sastavila ...Blondinka gde si? Ima sastav da se pishe ovde...;0))

Rep:) xxx

Evo nešto za nas...

http://www.youtube.com/watch?v=-b7qaSxuZUg
Teško se odluciti a tako je lako disati...

U zivotu je važno dva puta dobro odabrati - profesiju i partnera. Te dve stvari mogu da ti ulepsaju zivot a mogu i da upropaste sve.
Deca se UVEK ugledaju na svoje roditelje, svesno ili ne. Detinjstvo je ono sto te obelezi za ceo zivot. Sve sto radis daje primer tvom detetu, oponasace te, htela ti to ili ne. Pravice iste ili slične greške. Zbog dece, mi sami moramo da se popravljamo i ispravljamo svoje greške. Surovo je od dece traziti da ceo zivot rade na ispravljanju krivih drina, i od njih ocekivati da urade ono za šta mi nemamo smelosti i hrabrosti. Zivot je dat na uzivanje. Svako dobro i sreću ti želim.

Blondinka...;0))) :0*

http://www.youtube.com/watch?v=fgBNebr0vJw
Isidoro ,Mrkvice...ja se nadam da Vodolijica oseca ovu zhensku moc pomoći zheni u nevolji i da će izvuci iz toga najbolje s nashe strane ovim putem podshke...;0))

Isidoro nemoj se previshe besniti ...prolaktin vrishti a ja ocekujem od tebe barem Mihajla...;0))

Cuti, Repy, imam i ja problema sa muzem. Bili neki gosti pa ga istrosili i mentalno i finansijski, a i ja mu nešto (neopravdano) prigovorila pa se ljutio čitav dan juče. Jutros se već otkravio, pa sam mu rekla da od sada može da se ljuti samo kad nisu plodni dani. Ne tražim puno, zar ne? :-))

Pokusavam i da ignorisem Vodolijin slučaj (kako mi ide? :-)) jer odmah mi dodje da nazovem bivšeg i kažem mu sve sto nisam stigla od Vidovdana 1983. do maja 2006. Tad smo se posljednji put i prvi put u 14 godina normalno pricali.

Podsjetila sam ga tada da mi je bio kao rak i da sam morala odsjeci ruku da bih spasila glavu. On se rasplakao i samo ponavljao 'šta sam uradio, šta sam upropastio'...

Sad još samo da napomenem da bi savjet moje komsinice u ovom slučaju bio da se pod hitno nadje ljubavnik :-)

Vodolija, jako me zabolela tvoja prica. Ne pratim tvoje postove i kafe-trac teme i stvarno nisam u toku desavanja. Da skratim. Imaš samo par opcija. Predlozi mu da idete zajedno na bracno savetovanje jer vas brak je ocigledno jako los. Ti njega sama nikada nećeš moći da promenis i da bi se izkristalisalo zašto je on takav Kakav je, treba ti strucna pomoć. Naravno, ovo mu moras lepo prodati kako bi pristao. Ako ne prihvati, ne vidim da imate zajednicku srećnu buducnost. Nazalost. Sa srećom!

Što se tiče terapeuta, mi imamo preko osiguranja pravo da idemo, ali to znači da bi trebala da idem poslije posla i nema sanse da ja mogu njemu da kažem gdje idem. On kontrolise svaki moj pokret :(((
----------------------------------

Pa eto ti prilike da mu se suprotstavis i kažeš Ja idem kod terapeuta svidelo se tebi ili ne.

Terapeut će ti pomoći da steknes samopouzdanje i cenis sebe. A kada se to desi, e tada ćeš svet gledati drugacijim ocima.
Naucices da kažeš: NE, NEćU, NE želIM, Ne mogu, MENI SE TO NE SVIDJA.

Dobila si puno dobrih saveta, da ne pišem ponovo i ponavljam mudre reci prethodnica, nego samo da te pozdravim i podržim.
Za početak menjanja sebe, predlozila bih ti da pored razgovora sa strucnnim licima, uvedes vodolija time: momente samo za sebe, da uzivas i da se opustis. Recimo, jednom mesecno idi samo ti u setnju i na masazu. Uvedi da sredom vece narucujes hranu, uvek, i da ti vece umesto u serpe gledaš omiljene filmove, ili čitaš. Vidim da radis, nadji i plati ženu da ti dolazi i cisti, zašto rmbas na poslu ako i kod kuce morah. Lično bih se pre odrekla letovanja na Kubi, nego cistacice. Ako su finansije problem, idite na izlete u okolini za odmor, ali plati da postedis svoja ledja. Kupi seni vreme da uzivas koliko možeš, zivot je kratak i proleti.

Ja mislim da mi dzaba trubimo jer se nasa Vodolija opredelila za takav zivot sa njim pod bilo koju cenu. Jer kao sto sam i pre rekla nezna za bolje i on joj je usadio u glavu da takav tretman kakav joj on daje, i zasluzuje. Vodolija moras sa sobom da rascistis kakav zivot želiš za sebe i svoju cerku. Tvoja cerka kad bude veca, lepa, uspesna, sretna, on će i nju sprečavati u tome, budi svesna toga. Da li to želiš? Probudi se već jednom. Ako se nevaram nekad si pominjala da bi još jedno djete sa njim. Uhhhh ne znam šta da ti kažem već pamet u glavu, nemas 16 godina pa da si zasljepila od ljubavi, već si zrela osoba i trebaš malo zrelije da razmišljas.

Repi:)

Možda da joj ispricam kako sam ja jednom odreagovala još na neku potpunu glupost.

Moj dragi je odlucio da se malo zeza sa mnom. Drzao je kljuceve od auta u rukama. Da bi kljuc izasao moras da pritisnes jedno dugmesce i kljuc odma izleti. Rekao mi je da pomirisem kljuc jer bas nešto cudno mirise. Jasam se fino primakla kljucu a on pritisnuo dugme i kljuc mene lupi po nosu, a ja onako brzopleta ljuta lupim ga rukom po glavi. Takva glupost zar ne a ja tako odreagovala. To je bila reakcija bez razmišljanja, tek posle sam shvatila da nisam trebala tako da odreagujem, ali desilo se. Posle toga smo se oboje smijali svemu tome, on se nije naljutio sto sam ga udarila ali meni je trebalo vremena da se odljutim:):)

Da sam u tvojoj situaciji branila bi se rukama, nogama, rjecima, drugim ljudima, doktorima ma svim mogućim samo nebi sebi dozvolila da me neko ponizava na taj način jer svoj zivot i svoju cerku nisam nasla na putu.

Ako on nepostuje majku svog djeteta, onda nikada neće ni svoje djete jer sve to ide u krug. Ako on sam neće da se promeni, njega niko ne moze promeniti pa vi imali i desetoro djece, dzaba.

Shta god Serb_girl...samo da vrati svoju melodiju ..;00)

http://www.youtube.com/watch?v=G9-43oi6NjE

I da, Vodolijice nemoj da te sramota ...poshto si to napomenula.
Oslobodi se stida i strahova ...biti rob toga je veca muka nego biti rob tudjom voljom.Ti si time sopstveni rob.

;0))

Ako mislis da je odlazak na terapiju samo za malo 'skrenute', evo da se ja prijavim odmah na listu.
Ja sam hvala Bogu većinu svog odraslog zivota provela u Americi pa nisam imala nikakvu stigmu oko trazenja pomoći kad sam mislila da mi je u glavi buckuris.
Rat u Bosni sam dozivjela samo iz daljine (znaci nikad rata ni vidjela ni mirisala ali ratom dotaknuta sto porodicno sto gubljenjem svog grada, rodnog kraja). Ipak, odlazak od kuce i sav haos sto je nakon toga nastao je ostavio svog traga koji sam ja normalnim zivotom zataskala u dnu duse godinama. Onda dodje bombardovanje Srbije krajem 99te i tu ja odlijepim oprave. Valjda me sustiglo svo ono sto sam gurala godinama da ne razmišljam o tome i onda sa bombardovanjem sve isplivalo na povrsinu.
Znaci, ništa to nije bilo strasno, ništa sto je 'normalno' oko moglo da vidi al' ja sam se osjecala tako smuseno, nisam mogla da vidim svjetlo na kraju tunela. Tad sam po prvi put otkrila ljepotu lične terapije, vremena samo za sebe, da kroz tonu price, okolo i naokolo covjek sam sebe cuje po 100 puta prije nego sto kategorise osjecaje, predje preko nekih stvari, oprosti se od drugih i na kraju pocne ponovo da vidi svjetlo i osjeti cvrsto tlo pod nogama.
U vezi/braku sa svojim muzem sam 15 godina. Ovaj moj crnji period smo bili skupa, sve je to on gledao sa strane al' tad mi nije bilo potrebno da radimo 'na nama', jer mi je najpotrebnije bilo da 'sebe sredim'.

Poslije smo po rođenju sina, pa mi umro tata nenadano veoma mlad, pa onda prvim znacima da imamo unikatno dijete (dijete sa posebnim potrebama), sve se to zapetljalo da sam ja opet osjetila potrebu da 'kategorisem' i sredim misli. Ovaj put mi je i muž bio dio problema, covjek koji bi najradje da 'prespava' kroz zivot, što se manje prica, njemu bolje, itd. Ja takvim zivotom nisam mogla zivjet.

Tad smo po prvi put bila na bracnom savjetovanju (nismo bili pred razvodom niti je to bila poenta savjetovanja). Jednostavno je doslo vrijeme da smo vodili iste price, svadjali iste svadje, isli u krug bez ikakvog rjesenja i svakodnevni zivot se sveo na 'prezivljavanje' umjesto uzivanje.

Svaka veza prolazi kroz ovu fazu i ja lično veoma podržavam potrebu svakog braka da 's vremena na vrijeme napravi ciscenje'. Znaci, otici na savjetovanje par mjeseci, jednom nedeljeno odvojiti sat vremena za razgovor uz objetivno uho terapeuta i kroz pricu ove vrste covjek svasta uvidi.

Mi smo tada možda isli na ove terapije zajedno 3-4 mjeseca i vratili se 'u normalu'. Tačno se osjetila promjena atmosfere u nasem odnosu - vratila se lakoca, vratilo se uzbudjenje i uzajaman osjecaj da cijenimo jedno drugo.
Onda smo opet 2 godine kasnije (rođenje djeteta (drugo dijete) je kod nas izgleda okidac za buckuris) pa smo i tad opet isli 4-6 mjeseci.
Evo sad nismo bili već 4+ godina. O
vih dana opet razmišljam da smo usli u neki ciklus gdje ne vidim izlaza, vrtimo se u krug sa istom pricom, istim svadjicama, ili sa vise neobracanja paznje jednog na drugog. Znaci opet osjecam da nismo mi pred razvodom, nije ništa katastrofalno u pitanju ali se ne osjecam ni da je sve u redu niti da mogu ovako od dana do dana bez nekog boljeg rjesenja.

Znaci, nama je možda vrijeme ponovo za neku vrstu 'remonta braka'.
Da li smo mi možda totalno losa prica, los spoj pa nama ovo treba a vecini svijeta ne treba, to ne znam a nije mi puno ni važno. Ja znam da sam se udala za dobrog covjeka cija je licnost totalno na drugom kraju spektruma od moje. Ne gledam na terapiju kao na naljepnicu da smo i jedno i drugo 'skrenuli s pameti', da je to samo za 'manje jake, manje vrijedne', ne gledam da je to nešto čega se treba stidjeti.

Nama je potrebna pomoć da se razumijemo bolje kad pricamo u krug i ovo je nas način da se nas brak kalibruje i vrati u lijepu fazu.

Nadam se da ćeš ovde cuti još primjera žena koje će ti reci isto.

Iznenadila bi se da cujes koliko je ljudi bilo na terapijama (lično ili sa bracnim drugom). Brakovi po mom mišljenju 'nisu prirodna zajednica' - biti sa jednim covjekom cijeli zivot i ocekivati da ste na istoj talasonj duzini cijeli zivot je malo sanjarski po mom mišljenju. Vjeruj mi da kad bi se samo oko sebe okrenula, nasla bi bar 30% ljudi kojima je nekad u zivotu bila potrebna pomoć 'objektivnog slusanja' od strane nekog terapeuta.

Znam da sam oduzila, ali moram draga Vodolija.

Nema terapeut magicni stapic, neku sarenu pilulu i sve ti bude potaman poslije par razgovora/terapija. Terapija je TEZAK rad PREVENSTVENO za onog ko je posjecuje. Od silne price se izmoris emotivno, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju i možda tako i godinu dana. A onda dodje vrijeme kad se ili umoris od price, ili malo posredis misli, ma šta god da se desi, desi se SIGURNO da se probudis i osjetis 'jacom, sredjenijom, sigurnijom'. Znaci, sav posao je opet na tebi ali ćeš bar kroz proces znati da ti nisi luda, da ti nisi uzrok problema (imaš sigurno i udjela ali uzrok nisi sigurno), da nisi sama u ovom zivotu sa ovakvim problem i da se NIKAD ne moras ovako mlada POMORITI sa trenutnim stanjem.

Eto, znam da sam oduzila, al' da znaš, da nas ima i ovako 'skrenutih' kojima treba 'remont misli' s vremena na vrijeme, svakih par godina da razbistre svoje misli da bi mogli da punim baterijama da idu naprijed.
Srećno ti bilo a najviše ti želim da smognes snage za prvi korak a to je trazenje pomoći van svog braka.

Pa ako stvarno posle ovoliko postova ne znaš šta da radis...
Svi smo ti rekli da TI ides na terapiju. Idi u pauzi za rucak, nemoj da krijes, reci mu, neka zna.

Kako ti kao laik možeš da znaš da li će ti pomoći terapeut, kad nikad nisi bila. Moras da se oslobodis prvo svojih predrasuda. Terapeut će te prvo nauciti kako da hendlujes odredjene situacije sa muzem, kako da zauzmes stav, i otvorice ti oci o tvojoj ulozi u datim situacijama u vasem braku.

Majo pretpostavljam da smo tu negde vrsnjakinje, a to znači da nisi mlada, balavica. Imaš puno iskustva, borila si se godinama da dobijes to dete i sada nadji nacina da se i dalje boris za nju

izvini oslovila sam te sa Majo, a to ti je ime deteta, pa sam pomesala. Mislila sam vodolijo

I nakon 140 i nešto postova (moram da priznam da ih nisam sve iscitala)ja samo moram da priupitam da li keksanje toliko dobro kad ti njemu ne možeš da kažeš ne. Mislim Ok ako je tako, znaš kako se kaže „Whatever turns you on”, onda je opravdanje tu, ako je zbog toga onda vredi :))))))

Salu na stranu, mislim da si dobila dobre savete i na tebi je da vidis šta ćeš i kako ćeš dalje, mi to ne možemo da uradimo u tvoje ime. Razmisli dobro šta želiš za sebe i svoju devojcicu jednog dana i drzi se toga, ne dozvoli da ti niko to remeti.

Ono sto mogu da ti kažem je da u svojoj okolini imam dosta hipohondara, sve sreća lično ne doticu moj zivot, ali nekako sa strane sve to posmatram. Ti ljudi su sebični, samozivi i NIKADA se ne menjaju. Jednostavno sa njima je to uvek isto, pricaju samo o sebi, samo su oni vazni, njihove bolesti, trose samo na sebe itd, itd itd ...
Recimo moj svekar je takav i meni ni dan danas nije jasno zašto se svekrva nije razvela od njega bar pre 30 godina. Njena prica je zbog dece, ali i deca su trpela u tom braku zbog njega. Moj muž je susta suprotnost svog oca, ali kako su geni cudo rece mi skoro da ako primetim bilo šta slično kod njega odma da ga vodim na psihijatriju :)

Želim ti sve najbolje ma šta god da odlucis ...

Ne znam zašto samo govorite da ona ide psihijatru, psihologu i da trazi pomoć kad je njen dragi vise u pitanju.

Ja mislim ako ti odes, imat ćeš vise self estime, shvatit ćeš šta ti muž radi da nije OK i njemu ćeš dati nogu. Ako želiš da spasis brak, onda oboje trebate ići. Ali ti njega ne možeš izljeciti, on mora sam imati volju i zelju.
Možda mu treba i reći da ako se on neuozbilji, da ti ides sa Majom. Ne mogu ni da zamislim kako se osjecas, pogotovo nakon toliko godina sa njim, da vjerovatno ni sama nemas petlju da ga ostavis i niti znaš kako ćeš bez njega.

Dal imaš kod nekoga na nekoliko dana da odes, da ga jednostavno ostavis, pa da se on malo priupita i shvati da se ti nesalis?

A evo i mog mišljenja zašto treba da ides prvo sama. Svaka veza ima sto+ dimenzija. Vama je i te kako potrebno bracno savjetovanje. Al' o tom po tom. Ti ne stojis cvrsto na svojim nogama, nisi sama sa sobom cista u šta vjerujes, koji su tvoji neoborivi principi, nemas svoje ja. E zato ti je potrebno prvo tvoje vrijeme, prvo ti sama sa sobom rascisti ko si i šta si i šta želiš od zivota pa onda ukljuci s vremenom i njega. On il' će shvatiti da nema druge nego da slijedi ženu ili će da ostane na istom mjestu gdje je sad al' ćeš ti biti jača, sigurnija, samouvjerenija u sebe pa te on neće moći oboriti s nogu.
Zato pocni sama a tamo negdje, u skoroj/daljoj buducnosti, ponudi i njemu da se ukljuci. O tom po tom, ne možeš previse koraka napraviti odjednom. Prvi mali ti je da stvoris bolju viziju sebe a imaš dobru priliku za to.

To je emotional abuse, i tvoje razmišljanje i ponasanje je tipicno za žrtve emotivnog zlostavljanja. Izguglaj malo da se informises i trgnes.

Vodolijo, evo i od mene neka riječ. Samo sam htjela reći da potpuno saosjecam s tobom, ne cudim se i ne osuđujem. Sama sam prošla kroz slično, sva sreća ja sam uspjela da okoncam posle dugih 5 godina. Eto, toliko mi je trebalo, bila sam mlada i luda (bas bukvalno) i ne znam šta mi je trebalo, al ocigledno mi je trebalo da shvatim šta je to u jednoj vezi sto nikad vise neću da tolerisem...sve znam šta pricas, i to kako je ekstra fin posle svadje i sve, to je tako tipicno, i onda te povuce nazad, možda ipak ima nade? I tako po milion puta, uzas...Teško je izvuci se iz svega. Meni je oci otvorio odlazak u novu sredinu (kao psihoterapija, novi prijatelji,novi jezik, novo sve), i tebi je potreban takav jedan preokret. Znaci može se, nije lako, milion preispitivanja ti slijedi, ali gledaj da budu konstruktivna, da ides naprijed, da se ne vrtis u krug. Zato ti je potreban jedan (ili vise) dobrih otvorenih razgovora s nekim ko je upoznat sa poblematikom i još mnogo razgovora sa samom sobom. A lako ćemo s muzem posle:)