Ona spava, I smesi se.
Boze cuvaj mi ovo pile, ovu mrvu zlata I svile…

Gledam ovu moju malenu kako spava, I secam se kako su mi pre nje sve bebe ovog uzrasta izgledale isto; ja bih nju sad poznala u stotinu beba. I znam da taj bezzubi osmeh nije bio upucen meni, ali znam da će ih biti I jedva ih cekam. Pitam se kako je moguće da sam ja dala zivot ovako divnoj bebici.

Već je prošlo 5 nedelja otkako sam rodila moju devojcicu; htela sam ovde da se pohvalim, ali nikako da signem da napisem onako kako sam imala na umu (takođe sam mislila da ću do sada procitati bar 2 knjige koje sam planirala, ali nemam vremena, a ni volje ni novine da čitam; samo citanje o bebama me interesuje). A htela sam da opisem moj porodjaj malo detaljnije, posto je I mene to zanimalo pre I tokom trudnoće.

Dan pre zakazanog carskog sam imala puno posla da obavim, tipa zvati osiguranje, staviti posteljinu za bebu, u kupovinu za poslednjih par sitnica, pakovanje torbe za bolnicu… To sam namerno ostavila do zadnjeg momenta, posto nisam htela da nemam ništa da radim tog dana, te da me uhvati panika. I nije me uhvatila, sve dok ne ukapirah da sve obavljam sporije nego obično, I da možda neću imati vremena da sve obavim pre nego sto podjem u bolnicu… Ipak, uspela sam sve da obavim, I u ponedeljak uvece sam otisla u bolnicu. U utorak ranim jutrom bio je zakazan carski.

Tu noc nisam spavala, a nije ni moj muž. Od uzbudjenja, iscekivanja, straha I sreće. U 3 ujutro sam se istusirala, oprala kosu I isfenirala se, da me beba doceka lepo sređenu. U 5 je dosao moj muž, obukla sam se za operacionu salu… Muzu su dali ono zeleno hirursko odelo, kapicu I prekrivace („ ”) za cipele. Ispred sale nam je prisao jedan loše obrijan covek, koga sam ranije videla da skida kacigu, te mi se nije učini kao Dr, nego kao raznosac pice. Prisao je bez pozdrava I poceo da cita moj fail; ja ga u sali upitah da li tu trazi svoje ime (posto se nije predstavio) na šta on odbrusi da će moj zivot tokom operacije biti u njegovim rukama. Anesteziolog sa kompleksom Boga, je l’ te.

Operacija je pocela u 6; prvo lokalna anestezija u ledja, pa spinalna. Anesteziolog je zaista strucno I brzo odradio svoj osao. Bila sam uplasena. Setih se kako nas je Dr pitao par sedmica pre toga da li hoćemo da puste neku pesmu tokom CR (posto to ovde rade), a ja u sali rekoh da pusti onu od Seril Krou First cut is the deepest… 7 minuta je bilo potrebno da anestezija deluje I tada su poceli da me seku. Moj muž mi je rekao kad su poceli, posto ništa nisam osecala. Ranije sam ga pitala da slika šta se dogadja „dole”, I mada on nije ništa obecao, posto ne voli da gleda krv, on je slikao sve. Tako mi je drago sto sad imam te slike, gde se vidi kako ona izlazi iz mene, tačno raspoznajem neke face koje sada slaze pre nego sto pocne da place. Anesteziolog je morao da je malo da pogura gornji deo mog stomaka pre nego sto je sasvim izasla. Zacula sam plac; imala je malcice vode u plucima sto su izvukli dok je još delimicno bila u mojoj materici. Onda su mi navukli rukavicu na ruku (čega se ni ne secam, već mi je posle muž rekao) I doneli je onako kako je izasla iz stomaka da je dodirnem. Bila je topla I vlazna, bleda, sa skrstenim nozicama, kako ih I danas često drzi. Ovo je moja kcerka – ovo je moja Skarlet. Plakale smo obe iz razlicitih razloga; ja nisam prestala dok me nisu odgurali u sobu. Ono čega sam se najviše plasila, tog njenog prvog udaha vazduha I tog stresa kroz koje njeno maleno telo treba u trenutku da prevazidje pri ulasku u novo okruzenje, je dobro prošlo.

Onda su je predali pedijatru, od koga je dobila je 8-9-9 na apgar testu, sto je navodno odlično. Rođena je sa 3,31 kg I 48 cm, u 6h20. Muž je presekao pupcanu vrpcu. Najdraza fotografija mi je kako je on drzi, sa suzama u ocima, onako uvijenu kao veknicu hleba. Posle toga su je spustili na moje grudi, gde sam videla da ima svetlu kosicu (koja je u međuvremenu potamnela), malene okice, duge, svetle trepavice I pune usnice. Odmah je pocela da se plazi, sto je znacilo da hoće da jede. U međuvremenu je moj ginekolog zavrsio „krpljenje” u sedam slojeva, te su me odgurali do sobe. Vrlo sam se plasila da posto sam je rodila carskim rezom, da neće moći odmah da sisa. Nisam trebala da brinem – čim sam je stavila na grudi, instinktivno je znala kako se to radi. Sestra mi je samo pokazala kako da je namestim, kako da cekam da otvori sirom usta pre nego sto joj dam siku.

Ostatak dana mi je kao u nekoj magli; znam da sam, poucena tudjim iskustvom, tražila da mi daju nešto protiv bolova čim bih osetila najmanju bol. Ubrzo su se pojavili svekar I svekrva - ne secam se svega o cemu smo pricali, osim da sam zaspala desetak puta tokom razgovora, I par puta userd recenice. Svaki put kad sam se budila, čula sam njihov glas I pitala se da li sam se izblamirala – nešto rekla u snu, spavala otvorenih usta, ili, ne daj Boze, prdnula. Oni nikako da odu, rekoh da moram da nahranim bebu, oni rekose da će cekati ispred sobe. Sedeli su 4 sata. Bezobrazno sa moje strane, ali sam jedva cekala da odu, da opet budemo samo nas troje u sobi.
U 6 uvece su mi izvadili kateter, I rekli da moram da se istusiram. To kratko hodanje I stajanje je bilo bolno, ali mi je muž pomogao da se istusiram. Pre nego sto je otisao kuci, odneo ju je u sobu za spavanje, gde ih nadgledaju sestre. Posle 2 sata su je doneli da je nahranim. Ona je sisala I sisala I sisala… Mislila sam da mora da se najela, I da sad mogu daje vratim u sobu sa ostalim bebama. Kada ju je ugledala, sestra mi rece da je beba još gladna. Nisam shvatala da me je vise korisitila kao cuclu, nego sto je jela ta 2,5 sata... Pokazuje koliko sam zanala. I tako, I tu prvu noc smo provele zajedno. Nisam je ni stavljala u krevetac, već je I tu noc provela lezeci pored mene, kao I svaku sledeću noć.

Ona voli da se kupa, da bude u nasoj blizini, obozava da sisa – sva se uzbudi kad vidi siku. Ali ne voli cuclu. Ne budi se niti je uznemirena ni na koju buku koja je postojala otkad je bila u stomaku. Uvek se namrsti I uozbilji kad sisa ili kad se napreže da kaki, pa je zovem Mrgud. Omiljena igra u ovom period je: Mama, bas sam te zeznula – popiskila sam se u novu pelenu koju nisi ni uspela da stavis. Ili – Uf, to je bilo blizu – zamalo da zaspim, srećom uspeh da otvorim oci u poslednjem trenutku.

Mi smo nerazdvojne. Nekad, kad odspava malo duže, osecam se kao Mardz Simpson, dodje mi da je probudim, kao sto je I ona probudila Megi samo da bude sa njom. Secam se onih prvih desetak dana posle porodjaja kaada sam se budila u strahu da je ona samo bila jedan divan san I olaksanje u saznanju da sam ja majka ove prelepe devojcice. Pitam se da li bi bila ovako voljena da nije tako dugo cekana. Legnem pored nje I udahnem njen cist miris. I volim je vise I dublje svakog dana, totalan sam zavisnik.