Gledam tako, preksinoć, moju cerku. Sedi za stolom i vecera. Držim malog u rukama dok rucka i razmišljam, Boze, kako mi je cerka lepa. Sama sedi, jede i kao uvek, smejulji se nešto. Pa, onda pomislim, kako je brzo vreme prošlo. Sve nešto juris i zuris, shlepas sa sobom neki teret a decica rastu, vreme prolazi. Pa, pocnem da se secam kako nam je bilo teško kada se rodila. Samo je plakala pa joj je pupak napukao, nije mogla da sisa, a o spavanju da i ne pricam. Na rukama je samo spavala po 10-15min i tek da je stavim u krevetac, ona se probudi i ajde opet ovo nanovo. Onda krene u vrtic, izbegava da jede, non-stop bolesna, deficit u jeziku... Bas se namucila. Ne, ne mogu reći da smo muž i ja heroji, već ona, moja velika devojcica i hrabrica. Moj najlepsi osmeh. Dusa me boli koliko se namucila. Ustajanje u 5h, cekamo po kisi i zimi da se otvori vrtic, pa zurim da stignem na posao a najteze je kada se treba odvojiti od mene. Uzputno sabiram utiske i razmišljam kako li će se vaspitacica sada ponasati prema njoj, dali će je utesiti, zagrliti, pomaziti... Hiljade scenarija mi prodju kroz glavu. I, tako ukrug. Vreme prolazi, decica rastu a mi vecito u brigama i vecito sa nekim teretom. Dali to nekada prestaje? Mislim da ne.

Ja često pogledam ovog mog malog zvrka, pa onda bacim pogled na svoj stomak i prosto ne mogu da verujem da je ona rasla u mom stomaku 9 mjeseci i da sam je ja rodila. Ma nebi ni jedan sekund mjenjala. Teško je na momente ali vredi vise nego ista u zivotu:)