nemoj da se stidis, bolje da ti ne pricam šta je mene uhvatilo od kako se bebac rodio i još me muci, ne bi verovala, ne mogu sebe da prepoznam. sve to ide sa majcinstvom.
polako. ako ti je teško a nemas s kim da popricas, odi do psihologa, nemoj da se stidis toga. oni su tu upravo da pomognu, a svi mi „patimo” od nekih stvari.
nemoj da se obazires na zlobne i bezosecajne komentare, potrazi lepo pomoć i biće sve ok.

Duboko udahni!
Hormoni, hormoni, hormoni :)...proćiće draga moja...i nije ništa neobično...prvo olaksaj svoju dusu i popricaj sa muzem, reci mu šta te muci...zašto bi se njega stidela, on će biti tvoja najveca uteha.
Beba je tek mala , a u tebi kulja ludilo od hormonalnih promena nakon porodjaja, ne pomaze ni to što si u ovom osetljivom periodu dobila brdo nekih uzasnih informacija koje ranije nisi toliko ni primecivala...odfokusiraj se od toga..udahni duboko i pomisli samo koliko se dece rodi , izraste u velike i zdrave, vesele i lepe ljude. Pogledaj svoje roditelje, pogledaj koliko je zenica na serbiancafeu sa bebicama i guramo:)
Što se tiče okidanja fitilja i slučaju u kome je neko ubio svoje dete, to je posebna prica sa sebe , i ti si osoba koja postavlja pitanja -zato je i jasno da ne patis od nekog nerazumljivog poremecaja koji će te pretvoriti u djekila i hajda...ne brini.
Tebi je samo ovaj nezgodan period zadao puno muka...sa prvim detetom ja sam verovala ili ne -stvaljala ogledalce ipod nosica da se uverim da dise dok spava...ma sve prođe..

...e ljubi malenoga, izbaci iz sistema te brige (izjadaj se nekome)..i misli samo lepe i pozitivne misli...jer magija je oko nas... eto tvoja magija je stigla i ti si majka..i sva ta briga treba da postane radost... teske stvari u svetu ti lično ne možeš da promenis i nemoj se koncentrisati na njih...ti i tvoje dete ćete biti dobro, i sve će biti uredu..samo zivot moras početi gledati kroz ruzicaste naocare...

izadji u setnju ako možeš, promeni frizuru, pogledaj neki veseli film, izadji iz kolotecine...i ZABRANI da ti se pricaju ruzne stvari koje se desavaju u svetu, jer tvoje dete ne zasluzuje bringu, ono zasluzuje radost svemira!

I ja sam prošla kroz to, mislim da je to normalno.
Ja sam pricala sa muzem i to mi je pomoglo.
Kad je vreme spavanja ja pocnem da panicim, šta ako se okrene -ne dobije vazduha pa se udavi. Moj muž mi onda predlozio da ja idem spavati a on će da strazari pored krevetca. Dok ja zaspim on bi sedeo a zatim takođe dodje u krevet, ali ja sam se osecala lakse.Sad mi dodje smesno kad se setim ali tad mi je puno znacilo.
Puno pozdrava, sve najbolje i nemoj da gledaš vesti.

U početku ajde nekako , ali ako se ovo mesecima traje i ne prestaje a pri tome ometa normalno funkcionisanje, ne, po meni to nije normalno.
Znam kako je, imala sam sličan problem. Defektolog sam pa sam profesionalnu deformaciju odnela kuci i non stop posmatrala dete strahujuci od kojekakvih sindroma.
Anksioznost takve vrste meni je bila uzasno naporna i jako mi je smetala. Nisam htela to da prozivljavam niti da se lecim sama jer nisam ni znala kako, pa sam potražila pomoć psihologa i sada sam super.

samo na brzinu, imala sam sličnih problema kad sam se porodila, mogla bi da bude post porodjajna depresija. Najbolje je da odes kod ginekologa prvo, one te mugu uputiti strucnjaku za to. bar sam ja prvo isla kod ginekologa i ona me ispital par stvari rekla da bas i nije PPD jer sam u stanju još da kontrolisem šta mislim, ali panika je bila uzasna. Veliki je korak sto si pitala za pomoć, pa makar i samo ovde. Mnogo sreće

Ja sam posle prvog porodjaja bila ubeđena da će nam se svima u porodici nešto desiti i da neće imati ko da brine o mojoj devojcici. Tako neki napadi straha i panike su me bas drzali, čak je MM morao da ide na neki sluzbeni put od mesec dana kad je mala imala dve nedelje i ja sam ono bila u fazonu pozdravila se i ko zna da li ćemo se ikada vise videti. Mislim i sad mi deluje strasno kad se setim ali to su ti hormoni. Ja sam se ubrzo posle porodjaja vratla na posao i to 'vracanje' u civilizaciju mi je stvarno pomoglo da ne razmišljam negativno. Da se u mom slučaju produzilo ja bih se obratila psihologu. Inače, i dan danas je obavezno pre nego sto legnem da spavam proverim da li dise :)))

Evo još jedne koja ustaje nocu da vidi dal su Ok...a imaju 5 i uskoro 4 godine i mislim da će trajati ceo moj zivot,Jer majka je majka i kad legne da spava u podsvesti misli o svom detetu.
Imala sam fazu sa prvim detetom da ako zaspem neću ga cuti,to mi je trajalo sigurno vise od mesec dana ,ali sreća bila mi je majka tu pa su ona i moj muž me terali da legnem ,a oni će biti sve vreme oko bebe,i to me je i prizvalo pameti jer sam videla da ću cuti najmanji susanj i dok spavam. To mi je malo cudno naprimer pre bebe mogli su da pucaju topovi pored mene nema sanse da se probudim,a čim sam se porodila pocela sam se buditi iskljucivo sto je vezano sve za bebu,za ostalo je moglo i dalje da puca.

Vecina majki brine toliko o djeci da provjeri dal disu svako vece. Pa i ja provjerim 2-3 puta prije nego sto odem spavati. Ako se navece probudim u wc ili bebica me probudi odmah i pogledam na stariju i tako.

Sve je to ok, al čim te loše misle su uz tebe svakodnevne da djeluju na tvoj normalan zivot to već postaje problem. Hormoni bi se trebali vratiti na staro a i kažu sva ta uznemirenost poslije 6 sedmice postaje nešto drugo, znaci nisu vise oni baby blues.

PRESTANI DA GLEDaš VIJESTI I DA CITAS TE GLUPOSTI. To bi svakoga uznemirilo a još vise novu mamu.

Jedan doktor je meni rekao da jako veliki broj zenske omladine koje su bile u ratu, djevojke sa naših podrucja, da porod, i svi hormoni mogu zapravo da izazovu depresiju i anxiety (ne znam kako se kaže na nasem „Anksioznost”???) Da svi mi imamo tu neku anxiety jer smo prošli kroz svasta u zivotu al je to nekako duboko u nama sakriveno da često porod i sve emocije mogu da nam dadnu to anxiety i brigu oko svi stvari i čak i najmanjih sitnica.

Neke majke jednostavno takve stvari prevazidju dok neke se muce mjesecima sa time. Ako sve ovo djeluje toliko na tebe da ne možeš da dobro spavas, da se brines o bebici, da kuhas, cistis, spremas, da nemas volje da se sredis npr, da imaš napade panike često, ja bih otisla i porazgovara sa nekim. Nema tu sramote i stida.

Za početak, popricaj sa muzem. Ako treba zapisi koliko često ti takve stvari padaju na pamet i koliko zapravo se brines. Prestani piti kafein, popij caj, opusti se prije spavanja. Redovno jedi, pij vitamine, pokusaj da pijes B complex, pricaj o pozitivnim stvarima. Izadji prosetaj malo sa bebicom.

Uglavnom sve najbolje i glavu gore.

Nisam bila u sličnoj situaciji ali možda je u pitanju neki oblik post-porodjajne depresije. U svakom slučaju, ne treba da sve cuvas u sebi - veoma je bitna komunikacija sa muzem, pa čak i savjetovanje sa strucnim licem ako ne primjetis neko poboljsanje.

Za vijesti ne znam šta da ti kažem. I ja čitam sve i sve me pogadja, ali ne možeš se izolovati od ostatka svijeta.

Mislim da je najvaznije da izlazis iz kuce i da se sto vise družiš s ljudima. Najgore je kad si po čitav dan u 4 zida. Meni je pomogao povratak na posao, mada sam onda mjesecima gnjavila ljude pricajuci o mojoj bebi.

I ne brini, nećeš ti nikoga povrijediti. Ti sto im 'kvrcne' nisu svjesni da se to može desiti, oni ne razmišljaju unaprijed o tome. Zato se i kaže da im 'kvrcne'.

nije meni ovo od njenog rođena, tako da nije baby blues.
---------------

babyblues je jedna stvar, to je laksi oblik depresije i vecina mama prođe kroz to. post natalna depresija je nešto drugo i može da se javi i kasnije.
kod mene se problem javio 6 meseci posle rođenja. u početku je sve bilo ok.