Polazak u vrtic je čak i za dete koje razume jezik velika promena i period od dve nedelje je sasvim normalan i pozeljan za prilagodjavanje. I roditelj BI TREBALO da bude prisutan! Uostalom, zar ti/tvoj suprug ne želite da znate kako vas sin provodi vreme u vrticu, ko su mu novi drugari, koje pesmice peva? I zar ne pomislite da se oseca izgubljenim u svemiru kad ne razume ni reč a pritom se od njega zahteva da sedne za sto, opere ruke... imam utisak da nije stvar vrtica, nego vaseg lošeg tajminga, jer nemate vremena za tu fazu prilagodjavanja, koja je uzgred vrlo važna za vase dete.

Isidora pa gde si ti nama? :0)))
Ja ti mogu dati jedan tip koji se podudara sa nashom preseljenicom Blondikom...:0).Pricaj sa malenim o novini.Drugo ono shto je pomoglo mom sinu koji kad je krenuo se isto sukobio sa nepoznavanjem jezika kad smo doshli ovde.Pored vaspitacica koje su bile straijeg kova,tolerantne i najvce dushe od zhena...bile su i klinke koje su bile na praksi i stazhu u vrticu.E one su bile pored vaspitacica glavna karika da pripomognu periodu prilagodjavanja i extra pazhnji mom sinu.Tako da je period prilagodjavanje bio kratak,i gladak.
Da li ima u vashem vrticu isto cura koje su na stazhu?U tom slučaju mozhesh se dogovoriti sa glavnom vaspitacicom i one koje su na praksi da pripomognu.

:0))

Samo da dodam ako vrtic uopste neće da smiri uplakano djete, evo prošle 2 sedmice od navikavanja, ja to onda nesmatram neki najbolji vrtic u gradu. Ako već želiš da mjenjas vrtic, naći neki koji će da smire uplakano djete ujutro.

cao dorice :)), nije te dugo bilo

meni se čini da ti je ovo posljednje rjesenje najbolje ;-)

mi smo nedavno mijenjali vrtic...ovaj stari zatvorio...ovo kriza pa nema ni djece...ostali ljudi bez posla pa pokupili djecu kuci izgleda...
prilikom mjenjanja vrtica..ja sam bila zblamljena...svaki moj prijedlog je odbijen...da dolazim par puta prije polaska u vrtic...dobila sam dozvolu da dodjem u vrtic od dana kad sam pocela da placam...sto ranije nije bio slučaj...a posto se sve to desilo poslje godisnjeg prvu sedmicu nismo ni vodili djete jer su tu bila djeca iz 2 razlicita vrtica...i to bi ekstra zbunilo moje djete...
i na kraju posaljem ja muza...i on bez pitanja vaspitacica...nije htijeo ni da raspravlja s njima...ostavi kao da je tu isao cijelo vrijeme...bez pogovora i ode...sreća nije bilo problema...ali ta neka njihova pravila su stvarno suvisla

moja drugarica je navikavala djete mjesec ipo dok nije otisao njen muž ostavio djete i bez pogovora otisao...meni se čini da znaju malo da pretjeraju specijalno kod primjera moje drugarice koja im je rekla da radi samo vikendom pa su koristili

tako su i mene odma u početku poceli ispitivati kako radim..a ja izvrdala odgovor

Xaxxaxa shta uradi lektor ...ne orani već oran...i s tobom...

Ispade da da su ga preorale...;0))

To sto dete ne zna engleski nemoj da te opterecuje, naucice ga brzo. Ja sam predavala u engleskoj skolici jednoj devojcici iz Svedske, starijoj doduse, imala je tad 5 godina, koja nije znala nijednu reč na engleskom jeziku. Prvi dan se rasplakala i pocela nešto da mi prica na svedskom, ja sam je SMIRILA pricajuci joj na engleskom, kod dece je boja glasa jako važna. Jezik je savladala jako brzo.
Te vaspitacice ne rade svoj posao, taj njihov sistem je cista glupost. Kod nas je bilo privikavanje, prva dva-tri dana ostaje 2 sata, zatim do rucka, kad prihvati klopu ostaje na spavanju. Nema tog deteta koje ne place u vrticu, na vaspitacima je im pomognu da se lakse adaptiraju. Menjajte vrtic, ako mozete.

Isidora, ja živim u Uk i moja oba deteta idu u obdaniste od sest meseci zivota, tako da znam sva pravila vezana za njihova obdanista. Period navikavanja je normalna stvar kada jedan od roditelja ostaje prvo sat vremena pa drugi dan pola sata i treceg dana samo 15 minuta. Ako četvrtog dana roditelj napusti prostoriju a dete ne place smatra se da se dete naviklo. Ako dete place u periodu ovog navikavanja dete se ne ostavlja da place vise od 10 minuta i odlazi sa roditeljem. Ako se dete navikne i recimo zaplace posle nekih dva meseca dovodjenja to se prepisuje raspoloženju deteta i takvo dete ostaje u obdanistu tog dana.
Ja sam uvek ostajala sa mojom decom u tom periodu navikavanja i četvrtog dana moja deca nisu plakala. Jedino sto su moja deca imala sest meseci pa nisu ni shvatala šta ih je snaslo, a tvoj sin ima dve godine.Svako dobro ti želim.

Zescu glupost odavno nisam procitala! Ne daju da dete place duže od 5-10min.Ma nemoj.
Pa deca ne placu samo jer su roditelji otisli, deca u tom uzrastu placu za svaku sitnicu a o tantrumima da ne pricam.Jel to Montesori vrtic?
Mi smo to probali sa sinom pred iks godina i znaš gde sam ih oterala...to je ok metod na papiru ali neki od vrtica ga tumace na svoj način i na kraju izadje papazjanija od pravila i djubre vrtic.
Menjaj vrtic, ako nećeš sutra da te zovu za najmanju ogrebotinu, ili svadju između dece! Moj najtopliji savet.
I nadji direktora kako znaš. To sto pišes da rade je nebulozno u najmanju ruku. Moje dete ide u fenomenalan vrtic i reci ću ti da bolji vrtici i te kako imaju trenirane vaspitacice da smire dete,da ga utese, drže u rukama,nude igre i igracke i navedu da dete zavoli njih i okolinu. To treba da trazis i na to imaš pravo, a ne da na vas svaljuju sve.
Srećno.

kod nas je bilo navikavanje 10 dana u periodu od 2 nedelje.

prvi dan je bilo, dovedem ga na dva sata i sedim u sobi pored gde on uvek može da dodje i da proveri da li sam tu (šta je i radio), ali svu paznju su mu davale vaspitacice. drugi dan je doso na tri sata i isto tako, treci dan je doso na rucak i opet isto tako. e četvrti dan je doso na pola dana, stim sto sam ja morala da odem skroz i da budem u blizini vrtica u koliko bude nešto. tolerancije plakanja po 10 minuta to nam nikada nisu rekli, rekli su nam samo, da deca tog uzrasta mnogo placu ali i da moraju prvo da se naviknu na situaciju da to ostajanje u vrticu nije vecno...već da će mama i tata opet dodji po njih. u tom uzrastu deca nemaju osecaj za vreme, pa ponekad pet minuta može da bude vecnost ili ceo dan kao pet minuta.
i tako je to navikavanje trajalo 10 dana i nakon 10 dana, kada ga ostavim on place 2 min. i kad odem on je već zaboravio na mene dok ne dodjem po njega opet. evo sad već ide dva meseca i sve je bolje i bolje. ali uvek kad sednemo u auto, da ga odvezem, on me pita „mama ti ćeš opet da dodjes po mene?” ja mu kažem da hoću a on mi onda kaže „e pa dobro onda hoću da idem”

mislim da taj vas vrtic nije najbolji. prvo, te vaspitacice se bas nešto ne brinu o deci kako treba ako je max plakanje deteta 5-10 min. za šta su placene? da sede i da se deca igraju sama sa sobom? pa tako možeš i kod komsinice da ga odvedes i ostavis, zato ti nije potreban vrtic. moje mišljenje je da bi trebala da promenis vrtic.

Isidora, mislim da je pametno sto ste promenili vrtic. Po meni je osnova uspesnosti vrtica zadovoljno dete a ne kolicina nagrada i titula naj. Moj sin je primer deteta koje se vrlo teško naviklo, moram reci jer je danima plakao tri meseca a godinu dana nije zeleo da krene u vrtic. Ovde me niko nije zvao da uzmem dete ako place ili jeca vise od deset minuta ili se njari, kakvo crno napustanje posla, pa navici će se on veruj. Princip- prvih dana smo zajedno i igramo se svi deca i roditelji pola sata, onda sledi ostavi dete pa dodji po njega prvo za sat, dva, do spavanja pa onda ostaje ceo dan. Ako roditelji zbog posla ne mogu nema adaptacije te vrste već ostave dete i na p~oso. Ja sam ludela prvih meseci ali me je primila vlasnica vrtica koja je inače psiholog i lepo mi objasnila da je to normalna reakcija da dete place i kaže ovim rečima: „Pa da ne place, to bi znacilo da nešto nije u redu, da mu s vama kuci nije lepo.!” Posle toga sam se smirila i odlucila da neću napustati posao. ;))))
Elem da objasnim, posao je s godinu dana, nerado isao još godinu (cela zgrada je znala kad krenemo ujutru) a sad sa dve i po ide pevajuci!
Srećno!
ps nešto mi sumnjive vaspitacice sto drže taju!!!
blondi, pozdrav, drago mi je da si ponovo s nama! Jesam nešto propustila?!!

Učini mi se u prvi mah da si napisala spiritualni, pa pomislih da sam i ja nešto propustila :))) Jednom davno je internetom kruzila prica koja se zvala Kad prasici utihnu. Ovo stvarno nema blage veze sa temom ali ne mogu da odolim a da vam je ne postiram. Malo je podugacko ali kad je prasence u pitanju - malo li je spevati ovoliko redova :)))

„Ćurka neće proći. No passaran. Ne dam. To u moju kuću može da uđe samo na podvarku, i to u slučaju da dotaknem dno života, pa da nemam za krmenadle. Granica stvarno negde mora da postoji. Pristao sam da živim u zemlji u kojoj lipa ne miriše. Nekako sam prihvatio i to da ovde fudbal neće nikada zaživeti. Progutao sam i činjenicu da više od pola godine provedem ispod nule.

Pomirio sam se sa skoro svim glupim običajima, ali ćurka predstavlja direktan atak na moj integritet i nacionalni identitet. Ako nešto ne podnosim, onda je to prvo jutro nakon Dana zahvalnosti ili Božića (po gregorijanskom kalendaru), kada me obavezno iza prvog ugla sačeka neko kome suva ćuretina i gnjecava krompir-salata vire iz ušiju sa obaveznim pitanjem:

- Kakva je bila vaša ćurka?

- Mi ne jedemo tu pticu, jer je ćurka u Srbiji sveta životinja.

- Je l'? Nešto kao krava u Indiji?

- Pa da, samo što smo mi daleko manja zemlja, pa nam ne doliči da obožavamo rogatu marvu. Nama je dobra i živina; prema svecu i tropar.

Zašto osećam toliku netrpeljivost prema gastronomskom specijalitetu Severne Amerike? Pa iz prostog razloga što je on odavno izašao iz tog okvira i postao produžena ruka, trojanski konj, novog svetskog poretka, nadnacionalnog kapitalizma i globalizma koji preti da nam, pored svesti, uniformiše i jelovnik.

Umotana u celofan, očišćena i zamrznuta ćurka predstavlja simbol novog načina života i razmišljanja, stoji rame uz rame sa ”Mekdonaldsom„, najisturenijim jurišnikom u osvajačkom pohodu kome se ne vidi kraj. Pored toga, kada bih se priklonio ćurećem belom mesu, izgledalo bi kao da sam izdao prase, a to je isto kao i da sam izdao uspomenu na svoje detinjstvo.

Sećam se mraznog zimskog jutra, puste ulice i ušorenih kuća iz čijih se dvorišta razleže groktanje i skičanje. Čuju se samo oni mali beli, od 10 do 12 kg, vitki kao ribice i spremni da padnu za dobrobit porodica koje slave najveći hrišćanski praznik. U tom trenutku, negde u vrhu sokaka, kroz maglu se pojavljuje stamena figura deda Ive, jednog od najvažnijih članova našeg komšiluka.

Opasan kožnom mesarskom keceljom, sa urolanom futrolom u kojoj se nalazi dvanaest noževa oštrih kao brijač, deda Iva kreće da pokaže svoje umeće. Čovek koji kolje po kućama. Sigurnim korakom ulazi u prvo dvorište, gde ga već čeka ustreptala domaćica sa rakijicom, dok se domaćin rve sa budućom pečenicom koja, očigledno, nema nameru da se preda bez borbe. Pridošlica prihvata ponuđeno piće, ali ”samo jedno da smirim ruke„, znalačkim okom odmerava žrtvu (prase, ne domaćicu), vadi prikladan alat i kreće na posao.

Desnim kolenom klekne na njega (na prase, ne na domaćina), levom rukom ga čvrsto uhvati za njušku i onda u deliću sekunde zada jedan ali smrtonosan udarac. Kroz grkljan pravo u srce, dva trzaja nogama i gotovo. - Al' ima laku ruku, svaka mu čas' - komentarišu lokalni zgubidani koji su došli da gledaju predstavu. Sledi čišćenje, šurenje i soljenje. Prolazno vreme po prasetu - 20 minuta i deset sekundi. Ležerno, skoro nezainteresovano, stavlja bakšiš u džep umašćene kecelje i polako kreće dalje prema sledećoj kući, gde ga sa nestrpljenjem očekuju. Svi, osim praseta.

Već negde oko podneva deda Iva lagano izlazi iz poslednjeg dvorišta, malo umoran, ali svestan važnosti posla koji je obavio. I dalje hoda lagano i uspravno, blago se njišući u kukovima. Odmerenim korakom gazi ”bulevarom palog praseta„ u suprotnom smeru prema svojoj naherenoj kućici. Gde on prođe, više se ne čuje ni skičanje ni groktanje. Prasići su utihnuli. Ostala je samo tišina pojačana snegom koji polako zatrpava pustu ulicu.

A za to vreme u kućama se odvija prava drama. Glavno jelo je već u rerni, ali ima toliko pratećih komponenti koje treba pripremiti da zajapurene žene jedva stižu da dignu glavu. Srećom, muževi im daju zdušnu moralnu podršku uz rakiju, sir i kiseli kupus, pa tako sve ipak stigne da se u planirano vreme nađe na trpezi pred ozarenim članovima porodice.

Uštirkani batistani stolnjak i stara porodična srebrnina, uglancana do bola, dominiraju ambijentom. Počinje se, normalno, rindflajšom, koji u stopu prati supa sa domaćim rezancima, a nakon nje, čisto kao zagrevanje, tzv. peting, na što se spušta činija sa onom pravom mučeničkom, pravoslavnom sarmom. Meze i rusku salatu namerno nisam pomenuo, jer služe isključivo da zavaraju glad.

Tu obavezno istrpimo babu, koja se uvek sa setom seti pokojnog gospodina Nikolajevića. ”On je za ručak jeo po dvanaest sarmi, ali onih predratnih, a ne ovih današnjih komunističkih, što ni na šta ne liče.„ Onda se deda nađe dirnut u živac i udari kontru pričom kako je on sa poručnikom Alempijevićem jeo u svoje vreme celo prase za fruštuk. Nama mlađima to je dobar znak, jer znamo da po završetku priča iz davnina sledi krešendo, to jest prelazak na ono glavno.

Glava kuće važno daje znak glavom i sredina stola se raščišćava da primi dugo očekivanu životinju koja svakako nije ćurka. Počasno mesto zauzima vruće, rumeno, hrskavo i slatko prase koje prosto mami svojim nadrealnim izgledom. Nešto kao apstraktna skulptura od koje ne možete da odvojite pogled, samo što je za jelo. U grobnoj tišini, domaćin polako uzima nož i pristupa sečenju. Taj delikatan posao zahteva dobro oko, sigurnu ruku i smisao za pravdu, jer svi cvile za omiljenim delom.

Ko će narodu ugoditi? Neko vapi za rebarcem, neko hoće butkicu, svi su za kožicu, a nađe se i neki izrod, koji izvoljeva za nusproizvodima kao što su rep i mozak. Ipak, sve se završava na opšte zadovoljstvo i uskoro se čuje samo zvuk zadovoljnog žvakanja, koje vodi najprimarnijem ljudskom instinktu - blagoutrobiju. Verovatno sam zaboravio da napomenem da je prase obično vrlo sočno. Ali u to vreme to što je curilo niz bradu zvalo se mast. Holesterol je kasnije izmišljen.

Ako malo bolje razmislite, prase predstavlja neizostavni i sastavni deo srpskog folklora; ili, ako hoćete da budem nešto precizniji, srbijanskog, jer su naša braća iz pasivnijih krajeva nekako više naklonjena jagnjetini, protiv koje nemam ništa - naprotiv. Bez njega (praseta) kum ne dolazi na svadbu, ne može se zamisliti ni ispraćaj u vojsku, a neizostavan je deo i svake mrsne slave. Zato je za mene prelazak na ćurku potez ravan veleizdaji, skrnavljenje dobrih starih običaja i zatiranje tradicije, koja jedina može da nas održi u surovom svetu pečalbarenja.

Svetli primer očuvanja tekovine naše gastronomske revolucije predstavlja Radiša Dobrosavljević, poreklom iz Despotovca, poslednjih tridesetak godina stalno nastanjen u Torontu. Svake zime pred Božić, Radiša putuje 200 km na sever do farmi Amiša, gde kupuje živo prase, ono belo ko ribica, od 10 do 12 kg. Zaveže mu njušku kanapom, stavi ga u prtljažnik i doveze do svoje kuće u Ričmond Hilu, gde ga već čeka vrela voda za šurenje i naoštren nož.

Na užas svih komšija, koje su odavno digle ruke od zvanja policije i društva za zaštitu životinja, moj dobri Rade obavi egzekuciju kao paganski sveštenik ritualni obred prinošenja žrtve. To nije sve. Njegovo zadnje dvorište od jutra se oseća na dim bukovine, koja daje najbolji žar za ražanj. Onda ga polako, sa merakom, ispijajući ljutu rakiju prokrijumčarenu iz zavičaja, satima okreće i zaliva pivom da dobije onu nedostižnu sjajnu, rumenu boju kože.

Ne bih želeo da me neko optuži za uskogrudost i kulinarski nacionalizam, ali ćurku nikada neću zavoleti onom iskrenom, toplom ljubavlju koju osećam prema prasetu. Moram da priznam da sam prvih godina svog bivštvovanja u Kanadi, sada se toga stidim, ali svako je grešan, pa i ja, pokušao da za jedan Božić svoje omiljeno biće iz carstva domaćih životinja zamenim ovom ružnom pticom.

Razočaranje je bilo veliko kao prerija Alberte. Već pri prvom zalogaju strani ukus sintetičke živine paralisao je svaku želju za daljim ”uživanjem„, a da ne pričam o tome kako je apsolutno onemogućen tako potreban čin ”omršćivanja„ nakon dugog božićnog posta. Što se tiče čuvenog belog mesa, po meni, ono može samo ponekad da posluži kao odlična zamena za hleb.

Gledajući sugrađane Kanađane kako ushićeno iz velikih supermarketa iznose zamrznute džinovske lopte koje treba da predstavljaju glavno jelo za najveći praznik, u isto vreme osećam i poštovanje i sažaljenje. Poštovanje prema tradiciji koja se gaji stotinama godina i sažaljenje zbog toga što znam šta propuštaju. Ali neću im reći. Zadržaću za sebe onu čaroliju mraznog zimskog jutra, iščekivanje deda Ive i porodični ručak sa pričama iz davnina i umašćenim rukama.

Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, ne dozvolite da vas sablazne poroci u obliku ćurke i ostalih navlakuša novog svetskog poretka. Čuvajte prasetinu kao zenicu oka svoga. Ona nas je održala - njojzi hvala.”

Nebojša Milosavljević, „Kišobran”, Vankuver

Da izvinu vlasnici kucica u mom parku ali ovo prasence ih je sve nadmasilo!
Pitam se samo šta se desilo kad je odraslo :(

I tako mic po mic i nagovoricemo mi nasu Isidoru da batali London, uputi se ka zelenoj travi engleskoj negde duboko u unutrasnjosti Ujedinjenog Kraljevstva, napravi farmu prasica i otme biznis Rusima.

A ja ću da joj budem direktni uvoznik za Bosnu i Hercegovinu.

Pa nek ide zivot!

E da poshto ste dale da vidite iz prilozhenog svinjce je pametna zhivotinjka tako da mogu i od depresije da pate.Pa imaju sobice kao jaslice gde ima crtezha po zidovima i daju im one organske boje da sa njushkicama same cretaju.

Sve zarad ukusnog mesa...;0)))

ja cvarke neki dan topila sama ;-))))

kupila neki paket svinjskog mesa i muž izrezao snicle sve sredio kao da je rođeni mesar :)) ostalo malo koze i on odvoio sve masno tu...a ja gledam...zao mi bacit :))) kad znam kakvog su ukusa cvrci...odvojim kozu isjeckam na kocke ni velike ni male u serpu i na ringlu...na laganu vatru...istopim a svi se oblizuju...znaš kako smo ih smazali...sto veliki sto mali...jeste da nije bilo puno...ali eto tek da nas zelja mine kad već imadoh vremena :DDD

sljedece jutro ustala djeca i pitaju ima li još :)))

mi i salate pravimo sami...tursija sarena salata...a paprike kupujemo...one pecene pa kiseljene ili one punjene kupusom :))
naravno da kiselimo kupus...eto garaza mi pravo smrdi od kupusa već sad :DDD

Shomi, nisam znala da si u Darbiju...pozdravi mi protu i protinicu

i moju Teodoru je krstio :)) i sina :))

Eh, Rep, gledala sam nedavno na TV kako su u Rusiji kravama muzarama na nekoj farmi postavili plazma televizore gde im pokazaju slike prelepih alpskih pasnjaka . Navodno, doticne primadone daju čak i 30% vise mleka od svojih doshtalskih koleginica koje nemaju pojma o lepotih gorepomenutih pasnjaka. Samo ne znam šta bih prasicima prikazivali - da li kukuruz /genetski nemodifikovan, razume se/ ili npr. kantu punu pomija...:)

Isidora, znaš da sam i ja razmišljala o tim salasima u Vojvodini, stvarno su dzabe, za 10000-15.000 evrica možeš da nadjes i kucu u solidnom stanju pa pride i njivu i vocnjak ali ima tu jedna kvaka. Treba to, bre, obradjivati, ustajati u zoru, kupiti mehanizaciju, orati, tanjirati, šta već. Nije to mali posao, da je mali to bi se prodavalo kao alva ali zacudo, slabo se prodaje. Uz sve to, to se sve nalazi kraj gradova koji su ostali na rubu svih desavanja, pa obično tu nema npr. srednja skola i onda dete mora da putuje u neko vece mesto ili NOvi Sad i onda tu nastaje drama...ali i ja se stalno spremam da odem da pogledam neki preko oglasa, cisto da sam sigurno šta propustam.

Cvarci i kiseli kupus. Neka ovo ide u domen lokal patriotizma ali prve najbolje prave Krajisnici a druge Bosanci, šta jes' jes'. Zato srpskom kajmaku i ajvaru niko ne može prineti.

Kuda plovi ovaj brod?:)

podsetile ste me da moram ići da tražim kupus da pokiselim. Ovaj plasticni amerikanski ne valja. Moram bas trazit onaj „specijalni” sto listovi ko dukat zuti budu. A tek sarmaaaaaaaaaaaaaaa.
bez prasica i nekako, ali bez sarme i podvarka, ma ne ide nikako.
I ja sama pravim turshiju i sarenu salatu, ali koliko jedemo ja bih svaki vikend trebala da pravim.

A ja Isidora bash htedoh da ti o tome pishem.A vi dobili fakturu.
A ja mislila da vi kazhete u vrticu ovako:
Cekaj stani vi postojite zbog nas,roditelja koji rade cine da se vrtici otvaraju.E sad kao mislite da zaradimo kintu ako camimo ovde?
Ili hocete da se menjamo?

Krug.Mi radimo zaradimo vi radite platimo.I svi jarici na broju...sorry prasici...;0))

Vidi Maje vrednice,sve sama pripreme.Ja ovde i da hoću nema sirovina.Kupus je očajan ali imamo uvoz Futoshki pakovanje hermeticko.
Ajvar mama sprema,dragi donese kad je kolima.Pravim sama jedino turshiju ali onu brzu.Svo povrce poparim 2 min. u kipecoj vodi.Spakujem u tegle sa onim poklopcem , spremim sos od ulja maslinovog sirceta jabukovog,ruzmarin ,biber u zrnu...i tako 3 dana i onda obično za vece proslave na sto...;0)))