Nas narod ima jednu lepu izreku „Ne dao Bog šta ti majka pomisli”. Imam osmomesecnu bebu, cist primer, dok je bio manji kad god krenemo mm i ja u setnju sa bebom, nosim kengur za svaki slučaj ako se unervozi. Pošto je mm jači u ledjima od mene on ga obično nosi u kenguru, e onda ja razmišljam, šta ako se recimo saplete dok setamo i mm i beba mi padnu tu pred nosem? Ili recimo stavim ga u ljulju, posto je sad veci on samo skace po njoj a ja već imam sliku u glavi kako se ljulja lomi i on pada. Do sad se nisam odvajala od bebe, sad u nedelju idemo na krstenje jedne bebe u Obrenovac koji je 300km od mene, sina ne vodim, ali imam utisak da ću ceo dan biti kao na iglama i visiti na telefonu, nekako sam izgubila volju za tom proslavom kad znam da sam tako daleko od deteta. Uh ima još mnogo primera, ali prvi trip mi je bio kada sam mu dala moje mleko koje je bilo u frizideru, pa sam jedno dva sata zagledala dete da ga slučajno nisam otrovala tim mlekom ili mu pokvarila stomak.

Brinuti umjereno i biti obazriv je poželjno i sasvim normalno. Biti paranoican je već problem, i to ne mali.

Mislim da je normalno imati iracionalne brige sa prvim detetom, dok je još mala beba - ono čega se secam kao najvece brige mi je bilo proveravanje da li dise dok spava :-) Vremenom se istreniras da crne misli oteras iz glave - npr. jedna od onih kojih se secam je 'šta ako se desi to_i_to za 1h dok sam ja kod zubara a baka cuva bebu' (to mi je recimo bio prvi rastanak sa bebom, a baka je srcani bolesnik).

Na kraju sam ja ispala mnogo pribranija od muza kad se deca razbole, on pocne glasno da brine već na prvo decje smrcanje nosa, čak do te mere da dize pritisak oko sebe (tačno znam o cemu Ninocka prica) pa ja moram da budem 'glas razuma'. U svakom slučaju, pribrani roditelj je deci mnogo korisniji od uspanicenog koji zamišlja kojekakve katastroficne scenarije.

Nije mi jasno zašto illki 6 minusa. Komentar je potpuno na mestu, nikoga nije uvredila, niti bila vulgarna. Odvratno je sto imate animozitet prema njoj, pa joj delite minuse bez obzira na komentar.

Fuj!!!

Vexy, rodi Eleni batu ili seku i sve će postati lakse, jednostavnije a i lepse. :-)
Sa dvoje dece nećeš imati mnogo vremena za razmišljanje...

vexy,

to je prilično normalno i često, samo moras malo da 'olabavis'!
ne znam da li bi ti pomoglo da imaš vise dece, definitivno bi imala manje vremena da mislis, ali strah ostaje, ako se ne pozabavis s njim i shvatis koliko je nerealan.
moja rodjaka ima 6 dece i ista je kao ti. taj strah nije urođen, nego se stice, neko ga je od tvojih roditelja imao u vecoj ili manjoj meri.

takve divne duse najcesce zaborave na sebe i zapuste svoje zdravlje,
misli tako- ne smem da se nerviram, moram da pazim na sebe, potrebna sam ovom detetu još i-ha-ha.
to je radila moja rodjaka i sad je opustenija.

Ja sam veoma opustena mama i uopste se ne zamaram kojekavim crnim mislima. Kad se Jelena rodila čini mi se da sam ja bila najsmirenija i najopustenija od njih svih(baba, deda i tata). Nikad nisam bila jedna od onih koji provjeravaju dal beba dise, da razmišljam o nekim najgorim scenarijima i ostalim budalastinama. Pazim je al ne visim non stop nad njom. Pustim je da se i sama snalazi, pa šta i ako nekad upadne. Dve su joj godine, do sad da kucnemo od drvo nije imala nekih ozbiljnijih povrjeda osim par cvoruga, masnica i zguljenih koljena. Sto bi rekli normalan djeciji staz ;o) Bakama, dekama, tetki, ostaloj rodbini, vecini prijatelja i naravno tati potpuno vjerujem. Kontam kad su babe i dede uspjeli nas odhranit i evo nas živi i zdravi bez trauma, pa sigurna sam da ni mom djetetu neće naudit. A najsmjesnije od svega je sto je nas deda (moj svekar) jedan od tih koji nikome ne vjeruje kad je o njegovoj Jeleni , njegovoj suzici, riječ. Svima nam on pametuje kako i šta treba, kako da je pazimo, kako da je hranimo, kako da je uspavamo, kako ovo kako ono. Nikad je ne smijes na sekundu ostavit samu, uvijek treba da si uz nju, uvijek da ti je strogo na oku bla bla bla a do sad sve i jedan put kad je bas upala i povrjedila se, ili bilo šta da se desi uvijek sa njim ;o) Reko deda, nešto ova tvoja teorija u praksi bas i ne funkcionise ;o)

eh pa nema majke koja ne brine...samo je pitanje koliko ima slobodnog vremena da razmišlja o brizi

a šta vas tek ceka...ovo su sitnice...cek kad krenu izlasci feste itd itd

Letos smo bili na odmoru na Zlatiboru. Sestricina od 7 godina sprijateljila se sa decom iz Konaka u kojima smo odseli. Danima je isla do njihovih apartmana da se igra i one su dolazile u nas, uvece bi ih sve moja mama vodila u luna parkic, na kokice i sl... Sve ovo ne bi bilo neobično da tek sasvim slučajno poslednjeg dana nismo saznali da su to deca legende ex Jugoslavije, nije bitno ime, koji bi imao sva prava da razvije ozbiljan strah od toga da pusti dete samo sa ipak strancima... ali covek je opusteno prokomentarisao

„ Ma ne možeš biti paranoik, nema tu sreće ”

Razoruzao me taj gest. Verujem naravno da su oni prvo procenili nas kao dobru porodicu :) sto i jesmo, ali kako da vam kažem sve je to tako diskretno i neprimetno prošlo, deca su se igrala sa vrsnjacima, isla sa nekom tudjom bakicom u setnje, jela kod nas slanine i kajmaka ... i zdravo smo se smejali,veselili i uzivali...

Eto, a neko drugo bi poslao 20 telohranitelja i deca bi propustila možda najveselije leto...

Ja sam vrlo brizna za moju cerkicu. Ipak, sve cesce mi kroz glavu prođe ono sto je neko već napisao da paranoja nije normalno stanje i vodi u bolest. Odgovorna briga, e to bi valjalo postici mile moje mame