Draga Teogopa, mislim da to nema veze sa kolicinom ljubavi koju im dajes. To je po meni jednostavno normalna faza u odrastanju brace i sestara. Moji se isto potuku ali ja se ne mesam, a ako jedan pocne da place i zali se na onog drugog ja ih kaznim OBOJE na neki način i onda se smire. Od kako koristim ovu metodu sve manje se svadjaju. Veliki pozdrav za velike borce Dimitrija i Vasilija.

To je normalno i svi manje-vise prolaze kroz iste situacije. Ja imam devojcicu 3 i po godine i decaka 8 meseci, vole se nevidjeno, samo trce jedno kod drugog, ali isto tako čim mi on sedne u krilo eto i nje da sedne i ona. Čim on uzme bilo koju igracku, ona se zatrci sa drugog kraja sobe da mu je istog trenutka uzme. Sve je to deo odrastanja. Ja se trudim da se ne mesam previse, osim ako postoji opasnost da se povrede. On je mali ali dosta snažan i bori se, ona ipak koliko-toliko pazi da ga ne gurne jer je svesna da je on mali, ali verujem da nam prave „bitke” predstoje kad on poraste.
Možda nije losa ideja da ih pomalo odvojis, posebno ako je tata voljan da se angazuje, pa da ti sa jednim odes recimo u igraonicu a tata sa drugim u park. Sledeći put obrnuto. Čini mi se da je nama za nijansu lakse jer pravimo podelu musko/zensko, pa tako nas dve idemo u pozoriste, a tata će batu da vodi na fudbal :-)
Cinjenica je da se deca uglavnom „bore” za maminu ljubav i paznju, pa tako ja jedva uspem da izadjem sama iz kuce, dok tata samo obuce jaknu i oboje mu masu, a curica vice - cao, tata :-)

Onda moras da im pricas do besvjesti.
Ja svojima stalno pricam kako su pravo sretni da imaju jedan drugoga, a što se tiče momenata ljubomore ja koristim sljedeci momenat:
Kad pocnu sa pricom: „Njega volis vise nego mene!”, ja ih docekam sa „Naravno!”. To obično proizvede prvo sok, a onda smijeh, jer vide da ne mogu da me manipulisu. Kad ulete u fazu „nanosenja bola” jedan drugom, obično dodem i zamolim ih da izadu iz kuce i da nastave sa tucom jer meni treba mir i tisina. :). I to još uvijek pali.
Kad su „normalni” onda iskoristim priliku da im pricam kako ih volim, isticem njihove vrline, a svaki od njih je specijalan na svoj način. Znaci ako je jedan dobar u jednoj vjestini, drugi je dobar u necem drugom. Primjetila sam da to uvijek donese osmijeh na njihova lica.
Samo polako. Znam da je za majku uzas kad nanose bol jedan drugom, ali pricaj do besvjesti.

Svaka tebi cast, Djurdjelena, sa troje.

Da li hoćeš da mi ostavis svoju e-mail adresu? Htela bih nešto privatno da te pitam.

Pozdrav

da da...

ne obracajte paznju šta ja pišem, ja sam-agro mama sa agro-decom...

mila, a kakve to veze ima?

Razumem o cemu govoris, ali mislim da ti mene nisi razumela jer ja se nisam dotakla toga kakav je neko (npr Djurdjaelena ili bilo ko drugi) roditelj, ni tih sporednih tema o slaganju u odraslom dobu, prirodnosti rivaliteta, oslanjanju na brata ili sestru u krizi itd. Govorila sam konkretno samo o tuci (ne o svadji) i o tome da buduci da to nije prihvatljiv model ponasanja u drustvu u kom dete sutra treba da samostalno funkcionise, roditelj će mu učiniti najvecu uslugu ako ga kao malog u okviru porodice nauci da tuca nije ok, a ne da nije ok samo ako neko zavrsi u bolnici, a u ostalim slučajevima je kul da na taj način postizes svoje ciljeve. Mislim, nepotrebno je valjda da naglasim da je to samo MOJE MišljENJE. Nisam govorila ni o reagovaju na svako koskanje, mislim da sam bas jasno rekla šta sam htela da kažem. Ništa lično, međutim nabrajanje „aduta” - u ovom slučaju braca, sestara i dece - da bih svoj stav kvalifikovala kao manje ili vise merodavan, mi je najbrzi način da se tema deplasira i diskusija obesmisli, zato sam te pitala zašto je to važno, i zato i neću da se bavim tom pricom. Naravno da govorim iz iskustva kao i svi drugi, ali zar bas treba da ga predstavim na grafikonu da bi se racunalo? Najmanje mi je bitno da li je neko imao deset sestara ili ni jednu i koliko ima dece - to je totalno nepouzdan pokazatelj bilo čega a ovde se precesto poteze. Stvrano ne mislim ništa loše ovim, samo ne mogu da se bavim besmislicama. Na kraju svako ipak sa svojim detetom radi kako hoće, i najbolje namere se nekad izjalove a najneodgovorniji potezi nekad ne osujete dete da izraste u divnog coveka, tako da je sve relativno. Znam samo da ne može da steti pokusati sa drugacijim pristupom ako trenutni ne funkcionise, pa ako ne radi ne radi, makar se pokusalo.