Procitano i proplakano, onako, na ivici oka.

Evo jedne istinite price. Moja ujna je medicinska sestra u jednoj bolnici. Radi na ginekoloskom odeljenju. Jedna žena je imala „pobacaj” ne znam sada tačno u kojoj nedelji. Doktori takvo prerano rođenje nazivaju pobacajem. Dete je rođeno zivo i gledalo je njenim crnim, krupnim ocima. Brzo je odnela dete kod doktora i dete je ostalo u zivotu. Devojcica!

Zivot je cudo!
Pa normalno da je jako važan taj prvi kontakt sa majkom. A ne kao ovde, prvo okupaju bebu, pregledaju i obuku, vidis je na 5 sek. I onda ponovo najranije za tri sata na prvi podoj, i to ako imaš sreće. Ja sam obe videla tek nakon 6 sati.

Ja sam se sva bila najezila i rasplakala.
Bila sam previse emotivna da odgledam film. Moj muž je komentarisao gledajuci ga: „Vidi, lici na našeg Aleksandra! I inkubator je isti...”
Zaista neverovatna vest! Mogu samo da pretpostavim kako je bilo roditeljima.