Obnovimo hram - obnovimo Mostar

СЛОВО ЗА ХРАМ МОСТАРСКИ
запис обраћања Еп. Григорија

Читав свијет носи обличје храма, а сваки храм је образ и слика Божија, Његов дом и престоно мјесто на земљи. Куполе и сводови храма слика су свода небеског. Тако храм и свијет подражавају енергију Бога Живога чија су икона. Јер, све су ствари у овом свијету ништа друго до згуснута Божија енергија, његово стваралачко дјелање, и о томе једногласно говоре и богослови и научници и пјесници. Сабиратељно мјесто те енергије је храм, и човјек је као круна Божијег стварања позван да постоји на начин на који постоји храм. А то значи да је његов задатак и послање у свијету и на мјесту гдје живи да сабира и служи, да буде тачка јединства и заједнице. Отуд је јасно да сваки који хотећи да убије устаје на човјека, устаје на Бога чија је човјек икона. И исто тако је јасно да сваки који устаје на храм и руши обличје његово, устаје на Бога који се тим храмом на земљи осликава.
Храм је мјесто гдје се састају небо и земља, мост између смрти и живота, копча створеног и нествореног, сазданог и несазданог, свијета вјечног и свијета временог. Он овдје на земљи постаје оваплоћење небеског града и предокушај долазећег Царства. Људи граде храм не само да би служили Богу – но да би као створења Божија учествовали у творевини. Јер сву творевину треба схватити и прихватити као престо и земљу Божију. Гледајући око себе у непорецивој стварности свакодневице смрт и умирање, људи су градили Божији простор на земљи да буде земља жиивих. Храм дакле претвара земљу умирућих у земљу живих, јер Бог је Бог живих а не бог мртвих.
Шта значи бити жив? - Вољети и бити вољен! Свједочанство и израз љубави је храм. Ако није то, онда није храм, црква, мјесто сабрања, богозвани сабор. „Тамо гдје су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја”, говори Господ Који је сам Љубав, јер је вјечна, жива и живоносна заједница Трију Личности. Црква је прије свега заједница вјерних, а сваки појединачни храм чини једну заједницу оствареном и оприсутњеном. Она у њему и кроз њега задобија своје име, и више од тога – задобија своје лице. Храм постаје и лик саме материје; најбоље из својстава својих она у њега уткива, у њему се преображава и воздвиже. Њена крстообразна природа и усмјерење ту показује своје хоризонтално и вертикално опредјељење. Недвосмислено показује да ли носи свјетлост и да ли је земља живих.
Храм, то јесте заједница која му припада, никога око себе не оставља равнодушним. Запањујуће је јасно како је храм увијек слика једне заједнице и њено вјерно огледало. Тако је и порушени храм Свете Тројице у Мостару највјернија слика наше заједнице, која говори о томе шта смо били, а шта данас јесмо у Мостару, у овој предивној, рајској долини. Наши преци су у сложеним историјским условима и готово немогућим околностима направили такав храм који је био смјестилиште свјетлости и небо на земљи! Исти ти наши преци били су со земљи и свјетлост свијету, у свему што су чинили ово зрно су полагали!
Радећи, градећи, појући, служећи, трпећи били су достојни житељи града Мостара, носиоци културног живота, велики прегаоци, заједно са Муслиманима и Хрватима. Са њима су били у истим друштвима, на истим пословима, дијелили заједно животну борбу и чинили јединствено ткиво града. Многи од њих су остали генерацијама потоњим познати; довољно је да поменемо Шантића или Ћоровића па да видимо златан траг у њиховим пјесмама, сликама и грађевинама. А велелепност мостарског храма и пажња коју су сви показивали у његовом сталном обдјелавању била је слика заједнице која је у том граду живјела.
Међутим: синови су се, у часу смутње, одрекли предака и свега њиховог, а прије свега храма као иконе живота оног времена. Храм је срушен у налету разарајуће мржње, које никад не би било да није било некадашње љубави и повезаности. Јер не мрзиш онога до кога ти није стало и према коме си равнодушан. Али иако се у једном моменту чинило да је све покидано и срушено, златна нит која повезује нерве овог града је остала цијела. Ми сада желимо да помогнемо обнову града баш препознавајући ту нит, и то обнављајући овај храм љубављу, која је једина изграђивалачка сила сваког подухвата и прегнућа. Црква се никада није бавила, нити ће се бавити онима који су овај храм разрушили, јер она је по својој природи увијек окренута ка будућности и ка животу који у тој будућности треба да се остварује. Ова вечера, ова трпеза љубави, ово сабрање код овог обновљеног Храма, говори много, даје наду, кријепи вољу, носи живот, објављује радост и свјетлост.
Обнова храма је уједно и обнова времена у ком је грађен, када су народи који су живјели у Мостару били у заједници љубави, која је њихове разлике чувала и јединство пројављивала. Овај догађај у коме учествујемо је први сабор јединства свих у Мостару, у БиХ и шире, и ми смо почаствовани улогом домаћина и покровитеља таквог једног догађаја. Нека би са обновом Храма био обновљен и живот овог града и његових становника, који су на овој земљи и под овим сунцем и сводом небеским своји на своме. А круну тог свода која на небеса узводи подижемо као куполу Храма баш овдје, на овом светом мјесту, благословом Божијим и вашом добротом.
Нека нас Господ све благослови и осјени својом љубављу. Хвала.

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/galerije/mostar_010609/album/
http://eparhija-zahumskohercegovack a.com/galerije/gal26/album/