Dešava se da čovek u svojoj neiscrpnoj želji za sajedinjavanjem sa bićem sličnih doživljvanja ove jedne,a opet za sve nas tako različite,stvarnosti dođe u situaciju sličnu šahovskom matu:potpuno sabijen u jedan prostor bez mogućnosti da napravi korak,a da ne ugrozi sam sebe,pokušava da odgonetne kako se tu našao,ali sve što može da pronađe i ponudi sebi kao odgovor na ovo jeste nepobitna istina da je sam želeo to pusto ostrvo na kome se našao.
Čovek tada shvata da je dozvolio da mu onaj drugi čovek,ono drugo biće koje je,kako kaže jedna,irska pesma,bilo ''ona mala ptica koja bi pevala sam u šumi'' da njega nije bilo,oudzme sve.Baš sve.A da u zauzvrat ostavi samo obećanja suviše teška za ispuniti.
Da mu,kako dalje kaže spomenuta pesma ''oduzme istok i zapad''.

''Ti si mi oduzeo Istok
ti si mi oduzeo Zapad
ti si mi uzeo boga..''

Ovim rečima se završava pesma o oduzimanju i predajiu svega što čovek ima u svojom krhkom postojanju.
Šta se dešava kada shvatimo kako nam je oduzeto,našim pristankom,sve,a da su zauzvrat nije dobijeno ono što je oduzimanjem-predajom obećano?

Kada predamo zoru Istoka,noć Zapada,kada predamo i verovanje u ruke drugom biću nejakom da ispuni obećanje date na samom početku primopredaje našeg života u njegove ruke,kuda odlazi ono malo nas samih koje nam je ostalo u šakama?
__________________
od sveg voća koje sam probala,najbolji ukus imala je dobrota.