...„ Svi smo se upleli u mrezu laži i niko više nije cist i niko ne ume da izadje.” Niko ne ume da skine splet paucine sa sebe, izvuce se iz paukove zamke i izadje cist, izadje kao pobednik. A mrezu smo pleli sami, jedno za drugo, podmuklo i iza ledja. Nekada nesvesno, a nekada svesno i podlo, svaki put kada bismo samo uhvatili nečije poverenje. A gde je i na kom mestu u našim zivotima zapovest „Ljubi bliznjeg svog!”? Gde su zapovesti „Ne laži!” , „Ne ubij!” , „Ne kradi!” ? Nije kradja samo lisiti nekoga stecenog imanja, mi krademo jedni drugima sreću, sjaj iz oka i dusevni mir. Nije ubistvo samo nekome prekratiti zivot, danas nam ubijaju misli i snove o sreći, o lepsem svitanju, ubijaju nam nevinost u pogledu, grizu nam i piju dusu, a kite se brojanicama, jer toboze srce još kuca, pa kakve veze dusa uopste sa pulsom ima. Kakav je plasman casti i morala u ovoj trci zivota? Koje mesto u sistemu vrednosti zauzimaju sve te plemenite osobine koje su nam u odrastanju ukrali? Zastrasujuce su male brojke onih koji ne prodaju svoju dusu zarad nekoliko trenutaka sreće na ovoj bednoj planeti. Možda je vreme da pogledamo u sebe, jer odgovor na sve je u nama samima i jedino tu. Guru ucitelji su govorili : „Da biste dostigli sreću morate biti ono sto jeste a ne ono sto drugi od vas ocekuju. Ako dovoljno istrazite sebe otkricete ko ste bili pre nego sto su vas pripitomili.” Potrazimo nov put! Ja se ne bojim lutanja, pratim putokaze i znam da ću jednom sklopiti mozaik, da ću doći do kraja lavirinta. Tumaram po mraku, po magli i tražim mesto gde pripadam. Vodim se umetnoscu, pustam muziku da mi sama kaže koje skretanje je pravo. Ttražim tu nit u muzici koja će me posle krivina vratiti na pravi put. To je staza kojom koraca moj duh. Neutabana, neistrazena i zakrcena, ali jasna zelja za ciljom, ciste misli i nevina dusa oslobodice put i posuti ga ruzinim laticama. Isti put postoji za svakoga od nas, ali njime krecemo kada utihnu krici karnevala laznih osmeha, kada prodju maskarade i vukovi skinu jagnjece koze. Na njega stupamo kada odbacimo licemerje, laz i nepravdu. Samo viknimo glasno, urlajmo, zaplacimo, kliknimo i urliknimo i izbacimo iz sebe ranjenu zver. „Ljudski zivot je od neprocenjive vrednosti, a covek bez duse ne može živeti. Ljubav je bol, al' je treba osetiti. Zivot je bol al' je vredan zivljenja. Sve što se desava u coveku i oko njega, sve je to neprekidna borba u kojoj treba istrajati...”

...„ Ispred mene marsiraju samo maske, kamena lica bez osecanja. Ljudi su daleko, nema ih ni na vidiku, izgubljeni negde plove pucinom. Ali ceka negde i kraj svemu ovome. I ja idem, tražim, gresim, lutam i bezim dok ne ugledam lice kako se iskreno osmehuje. Verujem i znam, kada zavese se spuste, kada maskaradi dodje kraj, kada popucaju gromovi i nebo prolije sve suze za nas, vetar će ugasiti plamen mrznje, suze će poteci od sreće, ljubav će pobediti daljinu, razgovor će pokidati granice, darovi će osvojiti gramzivca, ljudi se poznati sebe. Da li će sutra kada zvona oznace novu zoru biti taj dan, ja ne znam, ali nada živi u meni, jer u dugim noćimakada tama obuzme sve, samo jedna misao ostaje kao svetlost u meni -

”Dok ima mraka, biće i svanuca!„

S.Kljajic

”