Moje mišljenje je da je ovo čin vrhunskog humanizma i milosrđa, kao i svega pozitivnog što karakteriše moj srpski narod.
_____________

Perfektno receno, u potpunosti se slazem.

Zaista vrhunski humanizam i milosrdje - za bilo koga, a pogotovo za porodicu koja pravi ovakvu odluku u trenucima njenog najgoreg mogućeg gubitka. Sigurno da su u ovako humanitarnom poduhvatu i pronasli utjehu - da njihovog sin nastavlja da živi kroz druge ljude kroz sto je moguć njihov nastavak zivota.

Što se tiče toga da li bih se ja odlucila da budem donator ličnih organa... Koliko god da je u pitanju moje vlastito tijelo i organi, ipak smatram da ja nemam pravo na takvu jednu ličnu odluku bez konsultacije sa porodicom. Kada se izgasi jedan zivot, porodica je ostavljena da se nosi sa mnogim teskim, bolnim osjecanjima - od razloga ili nacina smrti, osjecaja gubitka bliske osobe, itd... ne znam kako bi doniranje organa doprinijelo ili ne doprinijelo cijelokupnom osjecaju gubitka, ali u svakom slučaju smatram da kada bih se odlucila na takav korak, odluku bih razmotrila sa porodicom, i samo u slučaju njenog razumijevanja i zelje za istim cinom, bih se odlucila na takav korak.

Lijepo sazet post / tema. Veliki pozdrav i još jednom dobro nam dosao!

Hvala Euserbian na divnim rijecima, uzvracam sa komplimentom. Jako je prijatno s tobom razmijenjivati postove i uopsteno citati te.

Ne znam kakav je crkveni ili religiozni stav po ovom pitanju. Živio prijatelju!

PROTOJEREJ SERGEJ
FILIMONOV
„O čoveku sa tuđim srcem”
(odgovori na pitanja o transplantaciji i donaciji organa)

Čula sam jednu priču: mladiću su presadili srce donatora, jer sa svojim ne bi mogao da živi ni godinu dana. Ni na donaciju nije morao dugo da čeka: „donator” je imao nesreću, on sam je poginuo, ali je srce ostalo nepovređeno i zdravo. Roditelji poginulog su odlučili: neka srce njihovog sina nastavi da kuca u grudima drugog mladića. Prošlo je deset godina. Mladić sa tuđim srcem poginuo je u saobraćajnoj nesreći, a donatorsko srce su sahranili zajedno sa njim... Predsedniku Društva sankt-peterburških pravoslavnih lekara i doktoru medicine, protojereju Sergeju Filimonovu, obratili smo se sa sledećim pitanjem: kako se Pravoslavna Crkva odnosi prema presađivanju organa, na primer bubrega, koje nekom detetu može da spase život?
S. F. „U 12. glavi Socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve kaže se da je saborno mišljenje Crkve u pogledu transplantacije organa – pozitivno, ukoliko je to čin darovanja od strane rođaka bolesnika a ne kupovina i prodaja, što je već nemoralno. Isto tako, svoj bubreg može da daruje svaki visokomoralan čovek koji je saznao da neko umire i sažalio se na bolesnika.
Donacija bubrega je sasvim razumljiva, ali presađivanje srca izaziva pometnju. Naime, srce nije samo mišić koji pumpa krv, pošto mi verujemo da se u srcu začinje ljubav i druga osećanja. Da li se čovekova ličnost i njegova osećanja menjaju, ukoliko u njegovim grudima kuca srce drugog čoveka?
S. F. Savremena medicina dostigla je takav nivo da više ne presađuju samo bubreg ili jetru, nego istovremeno nekoliko organa - srce, pluća, jetru, pankreas. Na životinjama se već eksperimentiše sa presađivanjem mozga, a sledeći na redu je – čovek. U vezi s tim mnogi bioetičari, a posebno katolički, ozbiljno postavljaju pitanje samoidentifikacije čoveka kojem je presađen tuđi mozak.
I ko će se, kao rezuktat takve operacije, pojaviti pred nama? Onaj kome pripada telo ili onaj kome pripada mozak?
S. F. Ovaj problem ne možemo rešiti u dve rečenice. Hajde da to razmotrimo. Evo, već se izvode operacije presađivanja muških i ženskih polnih žlezda. Isto tako, neplodnom muškarcu presađuju se donatorske žlezde. U datom slučaju, čije su to žlezde? Čije će biti seme? Da li ono pripada tom muškarcu? Čije će biti dete? Čija će biti porodica? Želeo bih da naglasim da se u sva tri slučaja, tj. prilikom presađivanja srca, mozga i polnih žlezda nužno pojavljuje i pitanje samoidentifikacije čoveka nad kojim je izvršena operacija.
Kada je u pitanju srce, operacije koje se tiču njegovog presađivanja vrše se još odavno, kako u inostranstvu, tako i kod nas, posebno ovde, u Sankt-Peterburgu, gde je pored okružne bolnice podignut i hram u kojem se sada nalazimo. Kardiohirurgija napreduje džinovskim koracima. Zamoliću vas samo da ne mešate pojam srca kao organa koji pumpa krv u organizmu i pojam srca kao duhovnog organa. Da bismo se pravilno orijentisali u ovom pitanju, trebalo bi da se obratimo radovima arhiepiskopa Luke (Vojno-Jaseneckog), delima prep. Isaka Sirijskog i spisima savremenog bogoslova V. N. Loskog. Evo šta kaže Vladimir Nikolajevič Loski: ”Prema hrišćanskom podvižničkom predanju, srce ili, na grčkom, kardia, predstavlja središte ljudskog bića, njegovih sposobnosti, intelekta i volje, i to je tačka iz koje ishodi i u koju se vraća vasceli duhovni život. Prema učenju sv. Makarija Egipatskog, izvor svih duhovnih i duševnih kretanja jeste srce - ono je sasud u kojem se sadrže svi poroci, ali je, istovremeno, tamo i Bog, i anđeli, i život, i Carstvo svetlosti, tamo je blagodat„. Usled toga, kada govorimo o srcu kao o središtu ljudske prirode, mislimo na duhovno srce. Duhovno srce je, međutim, na tajanstven način povezano sa onom telesnom pumpom kroz koju prolazi krv. Kako? To nam nije do kraja jasno.
Čovek nad kojim je izvršena takva operacija osećaće se, dakle, kao on sam, ili na njega prelazi nešto i od donatora?
S. F. Čak i onda, kada krv jednog čoveka daju drugom, neki pacijenti tvrde da se u njima pojavljuju neka čudna osećanja. Lekari su pokušali da uporede ovakve podatke ali, naravno, nisu sproveli ozbiljna naučna istraživanja kojima bi razjasnili da se od donatora privremeno prenose ove ili one osobine (aktivnost, pospanost, razuzdanost). Kasnije, međutim, kod čoveka počne da deluje njegovo sopstveno stvaranje krvi i sve dolazi na svoje mesto. Pretpostavljam zato da se i prilikom presađivanja srca može osetiti nešto čudno. Događa se da se kod žene kojoj prilikom veštačkog oplođenja presade tuđu jajnu ćeliju pojavi psihološki fenomen osećanja nečega tuđeg. To, međutim, uskoro prolazi i dete, koje se tada rodi, ona oseća kao svoje sopstveno, a što je sasvim prirodno, jer ona ga je nosila, rodila i hranila. Drugo je pitanje – čiji će biti genetski materijal!
Kako se Ruska Pravoslavna Crkva odnosi prema presađivanju mozga?
S. F. Ne postoji saborno mišljenje Crkve vezano za to pitanje. Ruska Crkva imala je hitnije zadatke – da izgradi i restaurira porušene hramove, kako bi ljudi imali gde da se mole. Naša Crkva je, međutim, razmatrala i procenila i takve pojave kao što su eutanazija, kloniranje čoveka i organa, abortusi, svi vidovi oplođenja, transseksualizam i homoseksualizam.
Kakvo je Vaše lično mišljenje u vezi s pitanjem presađivanja srca i mozga?
S. F. Ja smatram da u tim slučajevima postoje narušavanja samoidentifikacije ličnosti, zato što je naša viša nervna delatnost, zato što su srce i mozak, na tajanstven način povezani sa životom naše duše. Naravno, velika je tajna način na koji je duša povezana sa umom i sa telom, ali u ovom svetu ne postoji niti duša bez tela, niti telo bez duše. O tome su izvrsno govorili sv. Grigorije iz Nise i sv. Grigorije Palama, ukoliko proniknemo u suštinu njihovih antropoloških stavova. Crkva se pridržava stava da naše telo nije jednostavno neki sasud (neka posuda) u kojoj se nalazi duša, nego da su duša i telo jedno sa drugim nesliveni i, istovremeno, nerazdeljivi, odnosno, da je jedno tesno povezano sa drugima, ali da se pri tom duša i telo ne mešaju. Zbog toga se i pojavljuje pitanje o samoidentifikaciji čovekove ličnosti prilikom presađivanja srca ili mozga.
Postoji i sledeći momenat: čovek je umro, i njegova duša je odletela, a mozak je ostao u telu. Zar njegov mozak bez duše nije mrtav? Zar se on može presaditi?
S. F. Mozak se ne može poistovetiti sa dušom; naime, iako je na tajanstven način povezan sa njom, mozak je samo oruđe više nervne delatnosti. Nama, međutim, nije poznato kako se duša projavljuje kroz višu nervnu delatnost, jer je to – tajna Božija. Ona se, pak, savršeno jasno projavljuje (pošto duša ima umni i afektivni deo), a razum nam pomaže da obučemo u reči ono što nam daje duša. Međutim, moje je lično mišljenje da je za pravoslavnog čoveka presađivanje donatorskog mozga neprihvatljivo.
Osim toga, tuđi mozak – to su tuđa znanja i osećanja, tuđa sećanja.
S. F. Ne, sećanje se odnosi na duševnu sferu. Ako bismo se posvetili izučavanju mozga i ako bismo upoznali njegovu anatomiju, videli bismo da se on sastoji od miliona i miliona mikroprovodnika koji podsećaju na složeni kompjuterski sistem. Neosporno je da tamo postoje neki ”akumulatori„ sećanja. Ponavljam, međutim, da je sfera sećanja neraskidivo povezana sa našom dušom koja se projavljuje kroz višu nervnu delatnost. Gde se, pak, nalazi, gde se čuva sećanje na ove ili na one događaje? To niko ne zna. To je tajna, to je sfera koja je za nas nepojmljiva, i ovde moramo da se zaustavimo. Zašto kažu da je sećanje milosrdno? Zašto čovek često zaboravlja ono što je loše, a pamti ono što je dobro i svetlo? Sve su to projave naše duše, koja je po svojoj suštini – hrišćanska.
Čula sam da se na Zapadu već smatra za pravilo da se posle čovekove smrti njegovi organi iskoriste da bi se presadili bolesnima. Oni koji nisu saglasni sa ovim pravilom bivaju osuđeni. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
S. F. Ja nisam saglasan sa tim. Čovek u zaveštanju može da iskaže svoju poslednju volju – da ponudi svoje organe radi spasenja ljudskih života. U tom slučaju, nije beznačajna okolnost da li je u nekoj zemlji transplantologija razvijena ili nije i kakve se veroispovesti pridržavaju njene žitelji, jer muslimani imaju po tom pitanju jedno mišljenje, a budisti ili zapadni hrišćani – drugo... Čovek koji je odbio da zavešta svoje organe ne može da bude izložen ni osudi ni kazni. Trebalo bi, međutim, da kažemo da to predstavlja dobar korak – kada čovek i posle svoje smrti hoće da učini dobro delo. Nas, naime, ni najmanje ne čudi postupak jednog od Sv. Otaca, koji je zaveštao da ga posle smrti bace, kako bi ga pojeli psi. Mi ga ne smatramo bezumnikom, i u tome vidimo samo najveći stepen smirenja. Učenici to, naravno, nisu učinili, ali i pored toga ostaje činjenica da je takvo duhovno zaveštanje postojalo u istoriji Crkve. Prema tome, ako neko želi da svoje organe zavešta bolesnim ljudima – onda je to dobro delo. Mnogi profesori medicine zaveštavali su svoje organe i tela medicinskim institutima, kako bi studenti na njima mogli da uče.
Nije nam jasan sledeći momenat: Crkva ne odobrava spaljivanje tela preminuloga... ali, ako organi budu nekome zaveštani – telo takođe neće biti celovito...
S. F. Da, telo neće biti celovito, a sv. apostol Pavle je govorio: Tela su vaša hramovi Svetoga Duha Koji je u vama (v. 1. Kor. 6; 19), i zato je potrebno da se prema njima ophodimo sa strahopoštovanjem. U datom slučaju je, međutim, važan motiv postupka – čovek izvršava čin dobrovoljnog darovanja svojih organa radi spasavanja života drugih ljudi. To je viša forma hrišćanske ljubavi prema bližnjem. Blagosiljajući transplantaciju unutrašnjih organa, Crkva se rukovodi mišlju da nema veće ljubavi od one, kada neko položi dušu svoju za svoje bližnje, i takav postupak se ne može osuditi. A što se tiče vaskrsenja mrtvih, svi mi ćemo se, posle smrti, pretvoriti u prah, a Gospod ima moć da i iz jedne ćelijice vaspostavi čoveka!
Dr Irina Silujanova
Priredila i prevela: Antonina Pantelić

”

Euserbian - Tropi je promasio temu, ne zamjeri. Sutra će on to vidjeti. Pozdrav!