Северна врата источне Херцеговине

За имање породице Суџум на планинском превоју Чемерно везан је и један куриозитет – њихова кућа је на природној вододелници: са једне стране крова , кажу, вода се слива ка Јадранском, а са друге ка Црном мору.

Где год се окренете дивља лепота крајолика запањује (Фото С. Пешут)
http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/77228/i/1/cemerno.jpg

Гацко – Прича каже да су у време турске царевине Османлије отимале мушку децу из српских села по Херцеговини. Односили су их на коњима према Стамболу да постану јаничари, а мајке су трчале за коњаницима плачући. Једна је у свом болу стално понављала: „Јадна сам данас и чемерна”, и остаде тако име једном превоју између Лебршника, Зеленгоре и Волујака – Чемерно. Постоји и друга прича по којој је ово планинско село у Републици Српској име добило управо због сурових зима и тешких услова за живот. Сељани причају да су Чемерно настанили пре два века углавном исељеници из Црне Горе или других делова Херцеговине склањајући се од турског зулума у оваj дивљи планински крај.

Данас на Чемерном живи петнаестак породица. Име овог места, и за оне који никада ту нису били, познато је из метеоролошких прегледа и извештаја о стању на путевима, јер није реткост да пут који пролази овуда буде непроходан. Иако је Чемерно смештено на 1.300 метара надморске висине, поглед са овог места на горостасне висове Лебршника и Маглића оставља утисак да сте у равници. Где год се окренете дивља лепота крајолика запањује. Због свог природног положаја на планинском превоју, и значаја комуникације која овуда пролази Чемерно називају и северном капијом источне Херцеговине. Овде је природна граница регија, сливова, климатских области.

Педесетих година прошлог века, када је тадашња ЈНА изградила пут преко Чемерног који повезује Гацко и Фочу, овде је подигнуто преноћиште. Сада је ту метеоролошка станица где затичемо Борка Супића, мештанина запосленог у Хидрометеоролошком заводу РС. Из ове станице два пута дневно достављају се подаци о времену.

– Последњих неколико зима немамо високе снегове као некада. Изузетак је 2005. година када је код наше станице измерено два метра и тридесет три центиметра снега, каже овај младић.

Иначе, младих је у Чемерном, као и у осталим херцеговачким селима све мање. Углавном одлазе на школовање и више се не враћају у родни крај. Похвалили су нам се сељани да нема куће у селу у којој нема по две или три факултетске дипломе. Потекли су одавде бројни лекари, адвокати, инжењери, професори. Са Чемерног потичу породице Суботића, Супића, Кекића, Михића, Грубачића и Суџума. Они који су остали верни завичају углавном се баве сточарством.

Миленко Суџум са супругом, четворо мале деце и мајком наставио је породичну традицију. Запослен је у гатачкој Термоелектрани, а на имању храни шест крава.

– Сналазимо се, ништа од основних ствaри за живот нам не фали, али је је богами тешко. Мало је незгодно због деце, двоје старијих већ иду у школу па аутобусом путују двадесетак километара до Гацка јер сеоских школа више нема. Некада, када је висок снег морају и да изостану са наставе јер се не може доћи до магистрале. Тада ја са скијама силазим од куће до пута. Мало се плашимо да не останемо одсечени јер се гради нова обилазница, па магистрала више неће пролазити кроз село, прича Миленко.

Бака Вукосава на старој дрвеној преслици преде вуну . Каже треба исплести унучићима чарапе , јер најбоље су и најтоплије оне од природне домаће вуне.

За имање породице Суџум везан је и један куриозитет – њихова кућа је на природној вододелници: са једне стране крова , кажу , вода се слива ка Јадранском, а са друге ка Црном мору.

Један од најстаријих мештана Чемерног, Петар Суботић који „гази” осамдесет четврту годину живота, с поносом приповеда како је народ овог краја увек био сложан, није било подела ни сукоба чак ни у временима када су ратови и неприлике делили породице, рођаке и пријатеље.

– Живот на селу је сада много лакши него некада, али је проблем је што имамо доста неожењених младића. Тешко се они одлучују на женидбу, а још теже девојке прихватају живот на селу. Неће сада ниједна да музе краву или овцу, да ради у штали свака жели у град, каже старина .

Сељани кажу да у зимским ноћима, кад нема много посла, често одлазе једни код других да прекрате време, испричају или чују неку причу из прошлости која за овдашњи народ не губи значај и вредност, баш као што не пресушује чесма поред пута на Чемерном где деценијама гасе жеђ путници намерници.

Сања Пешут