Nadpevavanje dva gorostasa narodne pesme
Uspešna brana zaboravu, uz pričanje, je svakako napisana reč.
Rečima kojima smo satkali ovu priču podsetićemo na jedan veličanstven događaj, zapravo neobičan koncert koji je po svemu nezaboravan i do sada nikad ponovljen. Nosio je naziv „Ko zna više”. Koncert koji je održan 26. marta 1971. godine u svečanoj sali Hotela Jugoslavija u Beogradu, zapravo, nije bio klasičan koncert, već nadpevavanjedva vrhunska umetnika – Miodraga MileBogdanovića i Predraga Gojkovića-Cuneta. „Pevački dvoboj” trajao je punih 15 časova. Otpevano je 300 pesama. Ovajneobični događajlepo osmišljen propratila je brojna publika, sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta a u publici brojne kolege pevača. Uulozi voditelja bio je Đorđe Nenadović.
Predrag Gojkovic Cune
„Kada bi Orfej, sin Boga Apolona i muze Kaliope zapevao, kada bi zazvonila njegova lira, drveće i stenje bi se pomicalo kako bi mu bile bliže, vuk bi ležao pokraj jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika nebi list pomakla, u prirodi bi zavladao savršen sklad i mir”.
Tako kaže antički mit o nenadmašnom pevaču, umetniku čudesne nadarenosti – Orfeju. Ovih nekoliko redova nije slučajno izabrano za uvod u priču o Predragu Gojkoviću Cunetu, pevaču orfejevske nadarenosti (…)
Čovečiji glas je najsavršeniji muzički instrument, za sada nenadmašan. Lakoća kojom njime vlada Predrag Gojković je fascinantna. Podpomognut savršenom dikcijom poprima milozvučje pred kojim slušalac ne može ostati ravnodušan. Ustvari on je zarobljen čudesnim osećanjem savršenstva, koje traje sve dok se pesma ne završi, pa čak i posle toga.
…
Sada se vraćamo u 1932. godinu. Bila je nedjelja 6. novembar. U Kragujevcu je fudbalski ljubimac „Radnički” igrao protiv mađarskog „Ferencvaroša”. Jovan Gojković, koji je došao iz rodnog Kuzmina, funkcioner kragujevačkog tima, po zadatku i obavezi nalazio se na stadionu kada mu je u 15.15 minuta sva zadihana babica saopštila da se supruga Radmila porodila i da su dobili sina. Tada je Predrag Gojković, kako se to obično kaže- ugledao ovaj svet.
Majstor Jova bio je ugledni frizer, kako za gospodu tako i za dame. Imao je dva šegrta i dvojicu kalfa. A kako je po tadašnjim pravilima morao ne samo da ih plaća, već i hrani, ceo teret je padao na domaćicu kuće. Posle trinaest meseci Predrag je dobio sestru Anku, pa je majka Rosa, kako su je zvali od milja, imala pune ruke posla. Svezala bi kolevku za jednu nogu i ljuljala dete, kako bi joj ruke bile slobodne za ostale kućne poslove, i pevala, pevala, pevala… Tako je maleni Cune slušao i učio prve pesme. Najpre melodiju pa tek kasnije tekstove.
Evo, kako Đorđe, pamti taj nesvakidašnji događaj.
- Nikada u životu nisam slušao lepše pesme i bolje orkestre. Akteri ovog izuzetnog takmičenja bili su još i orkestri, asistenti i sekundanti Mileta i Cuneta, takmičarska komisija, sudije, žiri, muzički stručnjaci, komisija lekara, fizioterapeuti, zatim Narodni Orkestar Radio Beograda pod upravom Radeta Jašarevića, orkestri Đorđa Negovanovića, Toše Elezovića, Žike Ilića. Asistenti i sekundanti Mileta Bogdanovića bili su VukašinJevtić, Branko Nikolić a Predragov sekundant bio je Aca Trandafilović…ida ne nabrajam , to je zaista bio pravi spektakl, koji se nikada više nije ponovio! Organizacija je bila savršena. Na svakih sat vremena, pevači su imali desetminuta pauze. Cune i Mile su bili u velikoj formi. Ono što je bilo najinteresantije je što su posle punih 15časova pevanja rekli: „E sad da sednemo sami za jedan sto u ćošku i da pevamo nešto za svoju dušu”
O Miletu Bogdanoviću i Cunetu Gojkoviću se zaista mnogo zna, ali nije na odmet podsetiti se nekih podatatka iz njihove bogate umetničke biografije.
Mile Bogdanović je umetnik za koga se može reći da je svojimživotom i umetničkim delovanjem ostavio neizbrisiv trag u kulturi srpskog naroda. Gotovo da ne postoji dražavna nagrada, plaketa, ili bilo koji vid priznanja za pevački, inženjerski i dobrotvorni rad koji Mile Bogdanović nije dobio.
Mnogo je govoreno i pisano o Miletu Bogdanoviću, ali je ipak neprevaziđeno kako ga je doživeo i opisaoMomo Kapor.
- U arapskom svetu postoje ljudi koji znaju svete knjige napamet od početka do kraja. Kada bi te knjige bile uništene, oni bi mogli ponovo da ih napišu od reči do reči. Takvi ljudi zovu se hafizi. Kada bi nekim čudom više od 2000 naših narodnih pesama izgorelo, uništeno zajedno sa pločama i kasetama, kompakt diskovima i u pesmaricama, jedan čovek bi ih sve mogao ponovo zapisati u izvornom obliku. Taj čovek se zove Mile Bogdanović. Gospod Bog je dao Miletu Bogdanoviću lep glas, izuzetno pamćenje, ljubav prema pevačkom zanatu, a Beograd mu je poklonio urođenu gospodstvenost i starovremensku eleganciju, koja pleni šarmom, kao i retku vitalnost koja, sa podjednakim mirom i tolerantnošću, održava teška vremena i doba uspeha.
Miodrag Mile BogdanovicPoznavati ga i pratiti život i rad ovog pevača, znači pratiti burne promene istorije zabavne muzike, te najvažnije sporedne stvari na svetu. I da ništa nije radio u životu, sem što je vaskrsnuo i učinio ponovo živim starogradske pesme, Mile Bogdanović bi ostao zapamćen u istoriji muzike svog grada i naroda. A učinio je, naravno, mnogo više, zapisao je Momo Kapor.
Aplauz publike, ipak,uvek je smatrao svojom najvećom nagradom.
Nama , koji smo ga slušali i voleli, pesma „Tiho noći”, uvek će odzvanjati u njegovoj interpretaciji.
Pobedniku ovom muzičkom dvoboju bio je Predrag Gojković – Cune. Pokazao je i tada svoje izuzetne glasovne mogućnosti, bogat repertoar i neverovatnumuzičku memoriju. Pored 1000 trajnih snimaka za arhiv Radio Beograda, priznanja kao što su „Srebrni lav”, „Zlatni beočug”, orden zasluga za narod i mnoga druga, na 80-ti rođendan, Radio Beograd mu je dodelio „Zlatni mikrofon”. Od 1948. godine, kada je položio audiciju i prvi put zapevao u Radio Beogradu, svaka pesma mu je postajala hit. Godina 1962. donela je Cunetu „Zlatnu ploču”, prvu na Balkanu, a pesma „Kafu mi draga ispeci”, lansirala ga je u vrh pevača narodne muzike u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Nadpevavnjem dvojica sjajnih interpretatora i poznavalaca, kako naše narodne muzike tako i tradicionalne muzike drugih naroda dokazali su daje naše muzičko blago neiscrpno, da se prenosi sa kolena na koleno.
Bio bio večiti greh da seistinski čuvari narodnog melosa Mile i Cune zaborave. Neki zaboravljaju, neki pamte...neki osećaju, neki su ravnodušni...nekima je važno, nekima nebitno...naše je bilo da ovom reportažom zaboravu ne damo mira.
Izvor:
www.riznicasrpska.net
Na kanalu Youtube, na sreću, postoji snimak nadpevavanja Predraga Gojkovića- Cuneta sa Miodragom Milom Bogdanovićem.
p.s. posedujem kolekciju; long play - ploca & CD, Starogradskih bisera - posebno...
p.s.s. mada se mogu naći i na You Tube
