Jako me je potresao članak:
- citat:
„Žena koja me je pozvala rekla mi je doslovce: ”Jeste li Vi Ranka Studić, izbeglica iz Sarajeva, koja se porodila u Jagodini, 7. jula 1992. godine u šest sati uveče? Vaše dete je živo, njegovo ime je Ratko i živi u Švajcarskoj, prodat je dobrostojećoj porodici koja ga je usvojila, priča nesrećna žena„

http://skr.rs/Hk0

O kradji, t.j. prodaji beba se i ranije govorilo, ali se nikad nije maklo dalje od medijske pažnje.
Ne znam da li je iko ikad došao do svog deteta. Užasavajuća je nezanteresovanost svih službi koje bi trebalo da rešavaju problem ili je njihov udeo u korupciji prevelik da bi smeli da se upuste u to.
Hiljade prodatih dečijih života sad žive u nekom drugom svetu, sa novim roditeljima, dok im biološki roditelji pale sveće, jer su im rekli da su deca umrla.
Sa jedne strane, ne mislim da bi otkrivanjem istine trebalo porušiti toj deci,a sad odraslim ljudima, poverenje u ljude koji su ih odgajili.
Sa druge strane, pravi roditelji bi trebalo da znaju istinu i da se pomire sa tim da je njihovo dete živo i zdravo, ali da nikad neće pripadati njima.

Vrlo gadna situacija. Sa sociološke / psihološke i etičke strane.”