Generacije koje će vraćati dugove
IZVOR: PRESS
Beograd -- Ako ste rođeni između 1978. i 1984. godine pripadate takozvanoj izgubljenoj generaciji, piše Press



Svi proračuni domaćih i svetskih stručnjaka ukazuju na to da će te generacije nepravedno imati znatno teži život od ostalih - nikada neće živeti životom koji su makar okusili njihovi roditelji, a do kraja života plaćaće danak ekonomskoj krizi i vraćati kredite u koje su se ovih godina uvalili.

Svi rođeni između 1978. i 1984, ni krivi ni dužni, imaće daleko teži život od svojih starijih ili mlađih sunarodnika. Razlog: suviše su mladi i nisu osetili „srećni socijalizam”, prošli su kao deca kroz pakao devedesetih i suviše su stari da dočekaju konačni izlazak iz kriza, kredita, državnih dugova, piše nedeljno izdanje lista Press.

Osobe tih godišta su više nego ostali, još kao deca, osetile strahote rata, sankcije, lude devedesete, raspadanje države... Kada su bili u osnovnoj školi, grmelo je na ratištima, država se raspadala, nije bilo hleba i mleka, u srednjoj školi su osetili bombardovanje...

Sada imaju oko 30 godina, zaduženi su do guše, a celog života će vraćati i dugove države koja je više nego potonula. Oni mlađi od navedenog godišta još i mogu da se nadaju boljoj budućnosti, dok su oni stariji, neki manje, neki više, koliko toliko osetili život u sređenoj državi i blagostanju.

Nekad se znalo. Završiš fakultet, nađeš posao, država ti pokloni stan ili ga kupiš na kredit, kao i auto, pa zasnuješ porodicu, ideš na letovanje i zimovanje, plata redovna, siguran posao i tako dočekaš penziju. Sada, nažalost, fakultetska diploma nije ulaznica za sređen život.

Sada svi znaju da će teško naći posao, da će da rade mnogo više nego njihovi roditelji, znaju da verovatno nikada neće moći da kupe stan, da neće moći uvek da idu na letovanje, da su hrabri ako zasnivaju porodicu i da najverovatnije neće imati penziju. Kako su ove generacije upropašaćene? Treba krenuti redom. Devedesete... ratovi... prazni rafovi... redovi za hleb... redovi izbeglica... bombardovanje... ubistvo premijera i na kraju zakucavanje - svetska ekonomska kriza.

Međutim, ne treba se zavaravati da u celom svetu, čak i u SAD, nije tako. „Milenijumska” ili Y generacija (oni rođeni posle 1980. godine) je u problemu, piše „Njuzvik”. Za razliku od američkih „bejbi bumersa” (rođeni posle Drugog svetskog rat), koji su živeli i žive nikad bolje, mladim Amerikancima je nikad lošije. Zovu ih još i „bumerang generacija” jer se posle samostalnog života vraćaju da žive sa roditeljima pošto ne mogu da plaćaju račune i nađu posao.

Problemi omladine u SAD počeli sa novom krizom, naši su počeli mnogo ranije, zbog čega se upropašćenim generacijama smatraju i mnogi koji su rođeni 70-ih, pa čak i oni rođeni 90-ih.Upravo je stanje u ekonomiji Srbije najveći problem zbog čega će ove generacije do kraja života otplaćivati dugove. Krajem juna javni dug Srbije dostigao je 12,9 milijardi evra. Broj nezaposlenih stalno raste, trenutno ih je oko 650.000, među kojima 202.000 mladih starosti do 30 godina. Među njima čak 20.000 ima fakultetsku diplomu.

Procentualno najveći rast siromaštva u prethodnom periodu zabeležen je upravo kod mladih. Istraživanje Centra za proučavanje alternativa, urađeno za mlade do 30 godina, pokazalo je da gotovo 80 odsto njih u Srbiji živi sa roditeljima.

Čak 27,7 odsto studenata planira zauvek da napusti Srbiju. Srbija je u svetskom vrhu po odlivu stručnih ljudi, a poslednja istraživanja pokazuju da 27,7 odsto naših studenata planira da, nakon što diplomira, zauvek napusti zemlju. Danijela Dodik jedna je od retkih koja se posle završenih studija u Minhenu vratila u zemlju, gde sada radi kao koordinator projekta „Upoznaj državu Srbiju”, kojim se podstiče povratak u zemlju naših mladih ljudi iz dijaspore. Ipak, ona kaže da se jako mali broj onih koji su otišli u inostranstvo na školovanje ovde vraća i da je za to potrebna podrška institucija.

„Prošle godine je u ovom projektu na praksi u lokalnoj samoupravi učestvovalo 18, a ove godine 19 mladih iz dijaspore. Troje je samo odlučilo da ostane u Srbiji. Nedovoljan broj mladih se vraća u zemlju. Na tome mora da se radi”, kaže ona.

Ivan Pavlović, koji živi u Beču, jedan od onih koji učestvuje u ovom projektu, smatra da ako Srbija želi da spreči odlazak mladih mora da reformiše školstvo

„Treba ukinuti školarine, ne samo za naše već i za studente iz okruženja. Verujem da bi polovina ostala ovde. Nezaposlenost mladih je problem i u južnoj Evropi. I mladi iz Austrije odlaze za SAD, Švedsku... Ali je zato Austrija, da bi privukla mlade iz drugih zemalja, snizila kriterijume za dobijanje radne dozvole jer zašto bi terali obrazovane ljude kad su oni svuda potrebni”, kaže on.

Surovi kapitalizam
S druge strane, roditelji Y generacije živeli su u blagostanju, imalo se para i za letovanja i da se skokne samo zbog farmerki i „lakost” majice do Trsta.

Međutim, ni tada nije sve bilo baš sjajno, ali svakako daleko bolje nego sada. Zoran Milivojević, psihoterapeut, kaže da je ta priča o srećnim vremenima mit jer ljudi istovremeno pričaju o vremenu pod Titom kao o blagostanju i o strašnoj diktaturi. Zaboravlja se da je to blagostanje bilo moguće zahvaljujući velikim kreditima, koje sve generacije vraćaju.

„Naši roditelji su poznati kao oni koji svojoj deci ne dozvoljavaju da odrastu, da kada odrasli sin ili ćerke odlaze da žive u iznajmljenom stanu pitaju: 'Izvini, a gde smo pogrešili? Šta nije u redu?' I zato ove generacije treba da odrastu, da prestanu da koriste gubitničke strategije i da kukaju kako je nekad bilo, zašto više nije tako, zašto nikada neće biti bolje. Odrasla, pobednička strategija je da definišu ciljeve, da prihvate da su okolnosti takve kakve su, da vide šta su njihove snage i slabosti, a šta su šanse u okruženju i da zapnu. Jer istorija civilizacije pokazuje da su tako ljudi uspevali i u najtežim vremenima. Uvek je nešto teško što treba podnositi, ali se ipak treba boriti”, kaže on.

Devedesete su sakrile onaj glavni proces, a to je da iz socijalizma prelazimo u kapitalizam. I to je jedan od glavnih problema „izgubljene” generacije, što njihovi roditelji nisu znali da ih preusmere, da ih upute kako se živi u kapitalizmu.

„Mnogi su svojoj deci upućivali poruke da će, kada prođe 'ludilo', stvari biti kao nekada i podučavali su ih da čekaju da se država sredi i uredi, da postane sve 'normalno'. U stvari, ni sami roditelji nisu shvatili tranziciju, pa nisu mogli svoju decu da pripreme za nešto drugo. Kapitalizam je sistem koji je zasnovan na strahu, u kome ljudi mnogo rade kako bi omogućili sebi preživljavanje”, priča Milivojević.