Moj zivot u inostranstvu- Politika online

Na ovaj odlazak u obećanu Ameriku odlučila sam se neočekivano, isto tako sam i sredila vizu, kupila kartu (povratnu za svaki slučaj) i već u roku od 5 dana od momenta kada je pala konačna odluka i stiglo pozivno pismo, sedela sam u avionu za San Francisko.

Prvi šok me je strefio već prve nedelje zbog promene vremenske zone od 9 sati. Cele nedelja sam ustajala oko 6 ujutru a već u 21 sata premoreno odlazila na spavanje...Prvi odlazak u prodavnicu je protekao kako sam i očekivala, eh, redovi i redovi čipsa, slanih grickalica, gaziranih sokova u pakovanjima od minimum 1 galona (3,75 l), a čokolade na primer nigde!

Amerika inače ne zna za paštetu, našu, klasičnu, jeftinu, i ja je inače kod kuće retko kada jedem, al' eto, baš sada kao za baksuz mi se prijela ... klasika..čovek valjda uvek želi ono što ne može da ima, ali to nas valjda pokreće i daje snagu da ujutru srljamo u novi dan sa entuzijazmom da ćemo baš taj dan svoju želju ispuniti.

Shvatila sam odmah da će mi u Americi mnogo smetati velike razdaljine. Sve je daleko, za sve su vam potrebna kola, gradski prevoz gotovo i da ne postoji. Vožnja autobusom košta $ 2 (novac se ubacuje u male kutije i vozač vam onda izda kartu), nije važno ni gde idete ni koliko stanica a ni koliko ćete vremena u prevozu provesti, uvek je karta 2 $ i važi logika „nemaš sitno, ne možeš da se voziš”. Vozači autobusa novac ne diraju (njihovo je da voze) a konduktera nema ... tako da se meni naravno par puta desilo da nisam imala sitno da ubacim u mašinu pa sam morala da pešačim.

Pored galona, trebalo je navići se na farenhajta, na milje, inče, funte i ostale jedinice o kojima smo mi iz Evrope naravno učili ali nikada nismo koristili. Tako da na primer kada sam gledala tv i videla da je napolju 100 stepeni prvo sam se šokirala a onda sam brzom računicom (100-30)/2=35 otkrila da je to oko 35 celzijusa. Isto tako sam funkcionisala i sa miljama, npr dve milja puta 1,5 dobijete 3 km, možda računica nije baš najtačnija ali ja sam makar mogla normalno da funkcionišem i brzo i jednostavno preračunavam brojeve i jedinice oko sebe. I poslednje što je bilo neophodno je funta, 1 funta je oko pola kilograma pa tako da me umalo nije strefio šlog kad sam prvi put stala na vagu i videla 120, sreća funti:)

Stvar na koju nisam mogla da se naviknem su beskućnici kojih u Kaliforniji ima previše. Neki od njih čak završili prestižni Berkli fakultet. Problem je nastao kada su završili školu i kada je trebalo da se zaposle i da odplaćuju kredit koji su podigli kako bi se školovali. Ukoliko nisu uspeli da se snađu i u određenom roku pronađu novac, banka im je oduzimala sve. Apsolutno sve. Tako su se nakon završetka jednog od najtežih fakulteta svejedno našli na ulici. Pitate se verovatno ali zašto ostaju baš tu u Kaliforniji koja je preskupa za život čak i za one koji fino zarađuju? Pre svega zato što u Kaliforniji možete cele godine da budete napolju i da vam nikada ne bude stvarno hladno. Ne kažem da će biti toplo, ali temperatura gotovo nikada nije ispod 5-6 stepeni.

Amerikanci imaju veoma razvijen takmičarski duh, posao im predstavlja sve u životu, ali zato su za tu svoju požrtvovanost često dobro nagrađivani i podržavani u firmi. Veoma često njihov život gubi smisao baš zbog takvog načina života gde je posao sve što je važno, pa se obraćaju na adresu psihijatra (njihovog najbolje prijatelja). Srode se sa svojim poslom i zaboravljaju da žive i uživaju u obilju svega što su zaradili i brižljivo štedeli.

U takvoj takmičarskoj sredini deca amerikanaca dosta rano (u odnosu na, na primer, srpsku decu) počinju da zarađuju za život. Već kada „deca” napune 17-18 godina počinju sa prvim poslovima i sopstvenim zarađivanjem. Ali, sam proces odrastanje i dostizanja neke zrelosti je malo sporiji u odnosu na našu „decu” (ali verujem da to možemo pripisati ratovima i sredini u kojoj smo mi odrastali na brdovitom Balkanu).

Američko dete nije maženo i paženo kao srpsko dete, već se samo bori u životu i svoj prvi kredit u banci podiže već sa 20 godina (par hiljada dolara). Kredit će iskoristiti za svoje školovanje na nekom od prestižnih američkih univerziteta, što privatnih što državnih, isto im je, sve se plaća. I tako jadan zaduženi američki student u svojih 20 godina već ima težak tovar na grbači dok srpski, brižljivo mažen i pažen, đačić bezbrižno ispija kafu za kafom u kafiću po treći put tog dana na račun svojih roditelja. I ne grize ga savest!

Amerikanci su veliki nacionalisti, brane svoju zemlju i njenu politiku kao da je jedina ispravna na planeti. Ljudi uglavnom gledaju sebe, trude se da odžive neku svoju priču što mogu bolje, cene svaki teško zarađeni dolar i paze kako će ga potrošiti (osim za Božić i Noć veštica, kada gube svaki pojam o novcu i štednji i kreću u beskonačan lanac trošenja novca). Mnogo vremena provode ispred televizora, ručaju s nogu, obično neki sendvič ili salatu, nakon posla uzbuđeno jure na „rush hours” kada se u barovima nakon 17 časova smanje cene alkoholnih pića u toku radne nedelje.

Amerika mi ipak ostaje u dubokom sećanju (ne mogu da kažem lepom, zvuči otrcano i nekako nedovoljno) i verujem da ću je ponovo posetiti, možda neke druge krajeve, malo hladnije, malo toplije, više „američke”.

Bila kakva bila ta zemlja, koju verovatno većina vas prezire, meni je podarila lepe momente, probala sam sirup od javora (na debelim palačinkama od jogurta), videla okean, dotakla sekvoje visoke nekoliko desetina metara, jela punjenu ćurku sa sosom od brusnice i pitu od bundeve za Dan Zahvalnosti, pila loše američko pivo i dobro kalifornijsko vino, šetala zabačenim meksičkim sokacima u San Francisku, posetila najvišu zgradu Amerike u Čikagu, obišla grad grehova Las Vegas, jedrila zalivom San Franciska...

Vidite, mnogo toga ima u obećanoj zemlji, jedino što mi ipak nije najjasnije ostalo kome je to sve obećano i ko tamo stvarno nađe sreću. Vaše je valjda da rizikujete ... i da snosite posledice ili da pak odživite američki san.