Tako je povikase seljaci,poskidase sesire i pristupise...

Fabrike radnicima,zemlja poljoprivrednicima,rudnici rudarima,vojska
vojnicima i tako u nedogled...

Drug Marx je i te kako u kineskim fabrikama

meš čini(što bi rekla pokojna baba)da je tako bilu u nikad prežaljenoj SFRJ,i šta bi,nema fabrika a još malo ni naroda,odoše svi tamo đe fabrike nisu narodne nego se zna vlasnik i što je još čudnije niđe portira.PROLETERI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE I PRAVAC U KAPITALISTIČKE FABRIKE

„Биле су фабрике у рукама радника.”

Нису. То је неистина. У комунизму у СФРЈ фабрике су биле под контролом државе, то јест комунистичке партије. Радници нису били стварни власници фабрика.

Радници су прави власници фабрика у такозваним кооперативама. Ево шта је правио власништво радника над фабрикама:

1) Служење потребитима: Не штрајк глађу! Преузмите фабрику!
недеља, 10. мај 2009.

Читам шта се дешава у Србији и видим да је народ препуштен на милост и немилост пошасти капитализма. Држава је та која је допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће, а то што је држава допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће је део демократско-капиталистичке верске догме која се у Србију силом утерује са запада. Кажу да држава не треба да се меша, већ да ће тржишни закони све сами да регулишу. Ма да. Ево, видимо како се водеће капиталистичке држава итекако мешају не би ли спасле своје привреде од краха у овој светској економској кризи. Дакле, свима је јасно да је капиталистичка прича о такозваном саморегулишућем слободном тржишту, најобичнија превара.

Међутим, хоћу овде да говорим о нечем другом. Немају обични људи, радници, времена да чекају да се држава опасуљи и да почне да се брине о њима. Обични људи, радници, треба да схвате да се демократско-капиталистичка држава брине о својим спонзорима, то јест о приватним власницима, капиталистима, који су велика мањина и да се то неће променити. Тако је свугде у свету где хара капитализам. Није Србија по ономе што се у њој дешава никакав изузетак. Није само у Србији неправедна или, како је неки зову, дивља приватизација. Приватизација је увек неправедна, па је, према томе, увек и дивља. Оно што мени смета је начин како се радници у Србији боре за своја права. Они се, углавном, боре тако што самима себи угрожавају здравље. То је лоше. Не радите то, другови радници! Не угрожавајте сами себи своје здравље. Не штрајкујте глађу! Док ви штрајкујете глађу и мучите се, приватни власници једу и пију, а властодршци не показују довољно агилности да вам помогну, јер кад би вам помогли то онда не би било у складу са демократско-капиталистичком верском догмом коју они следе у складу са условима које им поставља запад. Другови радници, морате сами да се изборите за своја права, али немојте то да радите на штету свог здравља! То никако не! А шта да радите? Ево шта - ПРЕУЗИМАЈТЕ ФАБРИКЕ! Неко ће рећи да је то комунизам, револуција. Да. Па шта? И треба да буде револуција, ако људи не могу нормално да раде, примају плату и да живе од те плате. Али, преузимање фабрика није само специјалитет комунизма. О не! Није! Све више радника широм света преузима фабрике и то управо у капиталистичким земљама. Ево доказа.

„”Наше предузеће постоји само зато што је још кооператива!„. Ако Салвадор Боланс, шпански металац пред пензијом, са убеђењем употребљава једну застарелу реч - самоуправљање - то је зато што су он и његове колеге успели да ”оживе„ једно металуршко предузеће. То се десило у Барселони 1981. Послодавац је престао да плаћа раднике и једноставно је нестао. Обузети бесом, тридесетак радника поново је ставило машине у погон, и користећи постојеће сировине, затражило од својих клијената да им директно плаћају и присилило велике произвођаче аутомобила да прихвате њихов захтев. ”У то доба требало би им најмање годину дана, смеје се овај бивши пословођа, да направе нову траку за производњу каросерија„.

Салвадор Боланс и његови другови отишли су корак даље. Сину власника који је дошао у предузеће они су то предузеће секвестирали а онда потписали споразум. Затим су уз помоћ адвоката на трговинском суду изложили план поновног преузимања фирме. Суд им је уступио машине уместо исплате њиховог потраживања. Мада нешколовани, радници су на себе преузели одговорност управљања. Током три године радили су не водећи рачуна о дужини радног времена, и задовољили се малим платама, које су у почетку биле једнаке. ”Узети на себе улогу власника, то је у почетку додатни рад, кажу они. Али и то је такође рад.„

Данас ова каталонска кооператива под именом ”МОЛ-МАТРИК„ заузима 5000 квадратних метара у индустријској зони Барбера дел Валес, и годишње склапа послове од 5 милиона евра. Од ње живи 45 запослених, који су плаћени на основу лествице примања по којој изабрани управитељ добија три пута већу плату од радника. Захваљујући инвестирању у машине вредне више од милион евра, ови радници намеравају да се суоче са делокализацијама на исток Европе које угрожавају шпански аутомобилски сектор. Они су прешли на израду железничких вагона и производњу генератора на ветар. ”Усмеривши се на спасавање фирме а не на поделу вишкова створили смо резерве које сад можемо да инвестирамо, објашњава Салвадор Боланс, убеђен да би неки предузетник са стране уместо да штеди, себи напунио џепове.

2) Служење потребитима: Бриљантна победа самоуправљања у Канади!
недеља, 26. јул 2009.

Већ дуже време доста често купујем храну у продавници „Big carrot” („Велика шаргарепа”) у Торонту. Међутим, за све то време нисам знао да је „Big carrot” самоуправљачка радња, то јест да нема приватног власника, већ су власници сви радници који раде у њој. Пре неки дан ми се јавио један човек из Србије кога су заинтересовали текстови о самоуправљању на мом интернет дневнику, а који се и сам интересује за исту тему. Он ми је послао неке адресе на којима се пише о самоуправљачким искуствима у свету и на једној од тих адреса ја сам на списку предузећа која су у власништву радника пронашао и радњу „Big carrot” у Торонту. Сјајно! И док Србија пропада у приватизацији следећи економски модел такозване чикашке школе на чијем је челу био Милтон Фридман, у далекој капиталистичкој Канади, људи показују да нема потребе да предузеће, у овом случају прехрамбена радња, буде у приватном власништву да би добро пословало. Оваква врста предузећа се на западу назива кооператива или „Co-op”. Прехрамбена радња „Big carrot” је основана 1983.-ће године као радничка кооператива и постоји и до дан данас. И то не само да постоји, већ се итекако и даље развија и то без приватног власника. Данас „Big carrot” има више од 60 запослених радника. Међутим, то није све. „Big carrot” је данас само једно од низа самоуправљачких предузећа које се налазе на истој локацији, а које су део веће самоуправљачке организације „Carrot Common”. У оквиру самоуправљачке организације „Carrot Common” данас се налазе и књижара, млечни ресторан, радња за продају здравствених препарата и витамина, продавница минерала, продавница одеће, радња за масажу, као и ординације за физиотерапију, ароматерапију, киропрактику и друго. Шта да кажем о продавници хране „Big carrot”? Фантастично! Ради се о поприлично великој продавници која продаје здраву, углавном, органску храну. Продавница има и своју кухињу вегетеријанске хране где се припремају јела која могу да се купе и поједу на лицу места или да их носите са собом у пластичним кутијама. Избором хране руководе четири школована нутрициониста и, колико сам ја то могао да видим, током дана је увек један од њих на распологању купцима у самој продавници. „Big carrot”, такође, организује и семинаре о здравој исхрани. Пословне и све друге одлуке у „Big carrot”-у се доносе на радничким зборовима путем гласања. Што се тиче плата у „Big carrot”-у оне нису једнаке, већ висина плата зависи од одговорности у оквиру продавнице. Што се тиче употребе новца у „Big carrot”-у, 70% од годишње зараде иде радницима, а остатак се улаже у развој посла. Такође, део новца се даје у друштвено корисне сврхе, а то су помоћ развоју других самоуоправљачких, то јест кооперативних предузећа, одрживој пољопривреди и самом друштву. Иначе, сам простор где се налази самоуправљачка организација „Carrot Common” је веома лепо уређен, тако да представља праву оазу лепоте у том делу града. Када се дође у ту малу уличицу где се налази „Carrot Common”, човек се, заиста, осећа лепо. Види се да ту људи раде са љубављу, а не под притиском капитализма. Ево неколико слика простора где се налази „Carrot Common”, као и из радње „Big carrot”:

По мом мишљењу, продавница „Big carrot” је најбоља продавница хране у Торонту. Ето доказа да су добра воља и свест људи јачи од капитализма.

Пример „Big carrot”-а и „Carrot Common”-а би могли да буду путоказ за раднике у Србији, који се налазе под ударом гвоздене пете капитализма (види књигу „Гвоздена пета” од Џека Лондона) и који би уместо да штрајкују глађу, секу себи прсте и друге деструктивне и самодеструктивне ствари које раде, могли да крену у борбу на начин како су то успешно урадили људи из „Big carrot”-а и „Carrot Common”-а или да не дозволе капиталистичким пљачкашима да упропаштавају њихове и животе њихових породица тако што ће почети да преузимају предузећа која су пред стечајем или пред продајом.

У Србији, а и у осталим деловима бивше социјалистичке Југославије, запад је спровео доктрину шока. О доктрини шока пише канадска анти-глобалистичка активисткиња Ноами Клајн у својој књизи која има исти наслов „Доктрина шока”. Доктрину шока спроводе капиталистички свештеници из такозване чикашке школе на чијем је челу био Милтон Фридман. Шок је био насилни распад социјалистичке Југославије и пропаганда која се спроводила у корист неолибералног капитализма да приватизација и Европска Унија немају алтернативу. Као последицу доктрине шока, данас имамо ситуацију у Србији где влада хистерија око прихватања неолибералног капитализма и учлањења у Европску Унију. То је све резултат деловања оних који су заговарали повратак на друштвено-политички систем који је био у Србији пре Другог светског рата. Некакве реституције, приватизације и друге верске догме неолибералног капитализма. Ако Србија настави да иде тим путем, не чека је добра будућност. Међутим, они који данас упорно воде Србију ка неолибералним капитализму и Европској Унији вероватно нису ни свесни шта раде. Ако Србија оде предалеко на том путу, може бити касно да се те грешке касније исправе.

Браћо и сестре, обратите пажњу на успех самоуправљачких предузећа „Big carrot” и „Carrot Common” у Канади и не дајте се да вас сломи доктрина шока која се примењује над Србијом од стране запада и про-западних политичара у Србији. Не дајте се да вам усаде у мозак ропски начин мишљења да је неопходно да са вама управља некакав приватник или група приватника.

Браћо и сестре, борите се!

„А оћеш да нечија фабрика буде и твоја. Е то ниеј поштено.”

А што теби смета да се људи договоре да буду заједнички власници неког предузећа?

Јел знаш кад ћу ти ја дам да моја ординација буде и твоја? Ниакд. Ако морам да ти је дам да буде И твоја, знам да ја нећу у томе више д аучествујем. Дам вам, али мене ту више нема, сами ћете да одлучујете.

Е сиротињо. Нејгоре кад си сиротиња, са сељацима је лако.

Чија њихова?

Па твојих комија. Чија је фабрика, истим тим је твоја жена.

А што ти смета?
Па ако може моја фабрика да буде ваша, онд амож и твоја жена да буде наша.