Ево још једне Ђелкетове приче:

„Друга шоља
Submitted by djelic on Mon, 04/12/2010 - 01:12

Уторак. Мишко је седео у углу кафића ”Друга шоља„, прелиставајући у миру дневне новине; само је повремено подизао поглед да провери да ли стиже и остатак друштва. Стигао је који минут раније него иначе, а и огладнео је, па је пожурио да поједе сендвич пре него што се сви окупе. Док му се кафа хладила на столу, привукао је другу столицу и једну ногу опружио на њу, а другу на радијатор до прозора. Огромни прозори овог кафића, отворено су позивали ретке и промрзле пролазнике у самом центру града, да сврате на кафу, чај, брзи залогај и кратак предах од ове бескрајне зиме. Ипак, простор је био полупразан, девојка за шанком је допуњавала сокове и воду на полицама, а сат је показивао 20 минута после поднева.

Насмејана лица промрзло-црвене боје, са високо подигнутим крагнама капута, улазе Бошко и Драган, погледом тражећи некога у углу кафића ”Друга шоља„. Стресли су снег са капута, наручили кафу и неку суву храну и придружили се Мишку. Стисак руке, срдачан поздрав. Спустио је новине на радијатор и кренуо да се жали на посао, те мора често да путује, стално га шаљу ‘вамо-тамо, а плата мање-више иста. Породица трпи, а најгоре од свега је што му нико ни хвала за све то не каже на послу. Шеф се понаша као да је нормално да га тако возају као школарца, после 7 година проведених у фирми. Другачије ће он са њима већ, чим прође ова проклета светска економска криза. Зато сад ћути и трпи, само се повремено исповеди својим другарима у ”Другој шољи„, да подели са неким своје проблеме.

Бошко је пажљиво слушао и убацио се са причом како им је стигао неки клинац у фирму, Канађанин, један од оних што се лактовима пробијају и до ”WC„ шоље и за непуних шест месеци је постављен за његовог шефа, иако га је Бошко лично научио многим стварима. Једино што он није умео да гази по људима као тај клинац, а то и није морао да га учи, мали је на том пољу већ био искусан. Онда су кренула ситна малтретирања од овог детета и Бошку више ништа није било јасно.

Галамећи као и увек, Мирче и Гавра улећу кроз врата, дувају у промрзле шаке, а Гавра ни капут није понео, мислећи да је мање хладно. Минус двадесет седам без ветра је нека нормална зимска температура за децембар у Калгарију. Поред ове дружине Срба који се ту, у ”Другој шољи„, на углу пете авеније и пете улице, у строгом центру града, годинама уназад већ скупљају на кратко, свакодневно дружење, без повода и позива, нашао се и један старији пар у другом углу, у фотељама тик до улаза; тихо су причали и само би се повремено осврнули ка нашем друштву, гласном и прегласном, веселом и промрзлом. Наши никад не седе у том другом углу, већ се држе свог ћошка где нема фотеља, него само хладних, металних столица са постављеним седиштем. Столови мали, таман да стане неколико кафа и пар сендвича и можда оне Мишкове новине. Кад би неким чудом сутрадан нестало тог ћошка из ”Друге шоље„, сигурно би и ово наше друштво престало да долази.

Мирче приноси још један столић, поздравља друштво, а Гавра привлачи пар столица и одмах креће са новим вицевима о Муји и Хаси; смех се пролама нашим ћошком, време иде, девојке са шанка не обраћају пажњу, а и што би, кад су Срби редовни гости у време паузе за ручак, неки да презалогаје, други да нешто попију, трећи сврате само на партију разговора, о било чему, необавезно, да виде и буду виђени.

Има људи који воле да стану крај бунара, погледа упртог у његову дубину док хладноћа пробија одоздо. И док спуштају кофу да заграбе воду, одједном се отворе, крену да причају што им је на души, полако и предано, да нешто не прескоче. И причају тако све то сами себи - у ствари тој кофи, коју дижу горе сад већ препуну воде - и том бунару без дна, са округлим зидовима од времешне цигле, ту и тамо покривене груменима маховине. Кад заврше причу, погледају испод ока да их неко не посматра са стране, напију се воде из кофе и продуже даље куд су наумили.

Тако некако и ово наше друштво из ”Друге шоље„ дође, поседи мало, поприча, послуша, пусти бригу на весеље, заборави и на кризу, загребе мало по носталгији, фудбалу, послу, уговоре размене домаћих серија (Рањени орао, Вратиће се роде, Горки плодови, Село гори - а баба се чешља...), а кад прође тих сат времена паузе, назад на посао. У време старе Грчке, овакви разговори водили су се на трговима, у Србији дуго већ - у кафанама, а Срби у Калгарију то раде у ”Другој шољи„.

Гавра се за тренутак замислио - па решио да саопшти новости:”Враћам се„. Утихну прича осталих другара. Мук. У том тренутку су стигли Анђела, Јова и Миланче и видевши да се нешто дешава, само су тихо поздравили присутне, довукли своје столице и сели. Сачекао је да се они сместе и наставио причу. Купили су карте за прву половину маја, ставили кућу на продају, имали су неке разговоре у вези с послом у Србији и селе се за Нови Сад. Другари су се уозбиљили, нестало је смеха, чуо се само промукли и помало несигурни Гаврин глас. Често се овде у ”Другој шољи„ прича о повратку, препричавају се приче, радио Милева неуморно ради. Али ретко кад се деси да неко стварно преломи и крене назад, а још ређе да то баш ту пред свима објави. Гавра је са породицом пресекао, донео одлуку о повратку после 15 година проведених у Канади.

Сат времена је брзо прошло, другари као по наређењу устају, поздрављају се тихо и разилазе свако на своју страну. Још су под утиском приче о повратку и свако је ту вест другачије примио. Једино је Мишко остао да седи у ћошку, баш онако како су га Бошко и Драган и затекли. Једна нога опружена на радијатору, друга на столици, новине у крилу, замишљеног погледа упртог далеко - све до Петроварадинске тврђаве.



Ален Ђелић, ”Кишобран„, Канада

Јануар 2010. године”

А сада вас опет остављам на неко време, а ви се овде лепо забављајте. :)

Хвала Богу за све.

„Zato što ne oseca Kanadu kao svoju zemlju, nema emocija prema njoj.Živi tamo iz iskljucivo materijalnih razloga a Srbija mu je otadzbina.”

Какав нонсенс! Које извртање нормалности! Живи у земљи коју не воли и њу не посипа кофама г.о.в.а.н.а, а не живи у отаџбини коју воли па је зато посипа кофама г.о.в.а.н.а! А у обе земље дешава се исто - ево ти примера са навијачима. Не! Овако је нормално - волим своју земљу и живим у њој, а и ако не живим у њој не с.е.р.е.м по њој, већ је браним и у сваком случају кудим непријатеље своје земље, ма ко они били!

Па ти мислиш да су сви будале, па могу да прихвате ову изопаченост о којој пишеш? Вараш се. Има нас још нормалних и итекако спремних на борбу. Вараш се ако мислиш да је све готово. Ништа није готово. Тек је почело!

„Ti si recimo emotivac,”

Боље бити емотивац него безосећајно г.о.в.н.о које нема осећај да смрди другима.

„vezan si za Kanadu,”

Не. Само пишем подробно о ономе што сам лично упознао, а не с.е.р.е.м о ономе што не знам.

„propao si tamo”

Јесам.

„i od tad je mrzis iz dna duse, radujes se čak i teroristickim napadima.I mrznja je neka emocija jel ?”

Жалим људе који живе у канадском систему који се к.у.р.ч.и да је безопасан. А ја одавно тврдим да је опасан. То се, на жалост, и показало у случају „Итон” центра. „Итон” центар је велики тржни центар. Он је скоро потпуно необезбеђен. Како је тај Баја ушао са оружјем у „Итон” центар?

Русија се не к.у.р.ч.и да је безбедна земља. Нападају је терористи које плаћа и јавно или тајно подржава твој запад. Људи су гинули у Русији, по метроу, на аеродрому и тако даље. Али зато у највећим тржним центрима у Русији постоје скенери кроз које МОРА да се прође и у тим тржним центрима постоји јако наоружано обезбеђење.

„Vezan si i za Rusiju gajis velike nade da tamo nećeš da propadnes,emotivac dakle.. Nisu svi takvi”

Свако своме јату. И свакоме своје.

„Don Kihot je bio opichen jel ti poznato to ?”

Хоћеш да кажеш да кад наиђе баџа који је 2 пута већи од тебе, препречи ти пут и каже ти - Сад ћу да те карам, а ти бирај, или ћеш да ти поломим кости или ћеш сам да се нагузиш, ти одабареш шта? Да се сам нагузиш?

То је управо оно што је урадило сто хиљада паметних Срба у Канади - дошао баџа, то јест 19 баџа и скењало им земљу, ишамарали их, попљували им прозоре, нагузили их и - сто хиљада паметних Срба отишло да служи код тих баџа. И да им пева данке Дојчланд, данке Канада, данке Америка, данке Аустралија, данке Француска... Једном речју ми Срби смо врло мудар народ. Зато нам и јесте тако како нам је.

ЖИВЕЛА РУСИЈА!

http://youtu.be/9l1de93V8eg