Wild wild west
Moj otac Petar, koji živi i radi u Americi kao auto-prevoznik ili narodski rečeno, kamiondžija, oduševio se idejom naše redakcije da se ukrcam u njegov kamion na deset dana i iz prve ruke, odnosno, sedišta suvozača, iskusim život ove grupe ljudi u Americi. Koliko sam ja bila uzbuđena zbog toga, ne treba ni da napominjem, jer sam, gledajući američke filmove, oduvek želela da putujem na taj način

Beograd-Beč, Beč-Njujork... Desetak sati letenja i dodatnih par sati „cimanja” po aerodromima, ali sam napokon tu gde treba – dobro poznat, međunarodni aerodrom JFK (John F. Kennedy), u blizini „Velike jabuke”. Nakon sletanja, ljubazni američki carinik postavio mi je pitanje o razlogu boravka u Americi. „Posao ili zadovoljstvo?” - rekao je, listajući stranice mog pasoša. „Oboje...”, rekla sam uz osmeh, jer me je za samo nekoliko minuta očekivala neverovatna avantura - ukrcavanje na Freightliner kamion-tegljač i narednih deset dana i par hiljada kilometara, iskusiti pravi život kamiondžija u Americi.

„Tehnički-ratni” plan
Nakon pažljivog pregleda nedeljnog rasporeda, tata je izabrao rutu New York-Boston-Toledo-Chicago-New York, ukupne dužine od oko 5.500 kilometara. „Ovo je ruta sa najviše uzbuđenja i najlepšim prizorima, savršena je za reportažu, nadam se da će ti se dopasti”, govorio je dok je ispunjavao logbook (analogija našem putnom nalogu) i pripremao kamion za put. Samo sam pokušala da zamislim šta se krije iza te rečenice dok sam vezivala pojas, jer tada nisam mogla čak ni da pretpostavim šta me očekuje.

Tehnička služba je pregledala kamion, potpisala njegovu ispravnost, dok je tata zapisivao stanje u rezervoaru i započinjao listu satnice vožnje i odmora. Po zakonu, vozačima je dozvoljeno 70 sati nedeljno vožnje, nakon čega moraju 34 sata da budu van kamiona. Maksimalno dozvoljena satnica dnevne vožnje iznosi 11 časova + 3 h koja su predviđena za poslove oko kamiona, podešavanje reefera, tankovanje, čišćenje. Nakon tih 14 sati aktivne vožnje i servisa, obavezno je 10 časova neprekidnog spavanja, a raspored upisivati u logbook. Sve van toga, povlači visoke novčane kazne, a ponekad i suspenziju vozačke dozvole i do godinu dana.



Nakon kompletne provere ispravnosti kamiona, preuzete liste o broju isporuka i utovara, broju paleta, količini i vrsti robe sa popisanim adresama, bili smo spremni za put. Podigla se rampa i na put su nas ispratili pozdravi koji su u retrovizoru postajali sve manji. Kamion je sa njegovih 450 „konja” napustio skladište, počeo da „guta” kilometre, a naša je avantura započela. Bio maksimalno dozvoljeno natovaren, odnosno, prevozili smo ukupno 24 palete - 12 paleta mesa, 8 paleta testa za pice i 4 palete teksaškog sira (njam!). Sama paleta teška je oko 30 kg i na nju se kombinovano ređaju proizvodi, u zavisnosti od veličine. Maksimalno dozvoljen tovar po zakonu iznosti 44000 lb (20 tona), dok kamion zajedno sa tovarom teži i do 40.000 kg!

Kontrola težine vrši se na obaveznim vagama na velikim auto-putevima koje su ucrtane na mapi crnim trouglovima. Ipak, uz zakone sa jedne, i zahteve poslodavaca vođenih profitom sa druge strane, ponekad je teško balansirati. Vozači često bivaju pretovareni i zato izbegavaju ove obavezne kontrole težine i kreću se zaobilaznim putevima. To je igra profitera i saobraćajne policije u kojima, najčešće, posledice snose upravo vozači.

Krevet na točkovima
Prve impresije bile su veličanstvene, a fotoaparat je okidao svake sekunde. Smenjivali su se prizori veličanstvenih dolina, seoskih krajolika i savršeno uređenih farmi. Prva isporuka bila je predviđena u srcu Amerike, gde preovlađuju doline i gradići od oko samo par hiljada stanovnika. Ovaj deo Amerike podsetio me je na rodni kraj. Poljoprivrednici, porodice koje se poznaju i nasmejana lica...

Nakon istovara, popeli smo se na Highway I-90 (Interstate 90) i krenuli ka metropolama. Saobraćajni znaci na američkim putevima nisu ostavljali nedoumice. Za svaki nastupajući kilometar, promenu ili radove na putu, znakovi su na vreme obaveštavali i omogućavali vozaču da se pripremi, što je za kamion te veličine, a samim tim i dugog zaustavnog puta, izuzetno važno. U mnogome nam je pomagala i navigacija, koja nam je, nakon unešenih podataka o veličini i tipu kamiona, zvučno skretala pažnju na niske mostove i puteve koji nisu predviđeni za kamionski saobraćaj (ah, ta Amerika!).



Dok se kamion kretao brzinom od oko 70 milja na čas (112 km/h), a rezervoar sa gorivom praznio, počela sam da se navikavam na život „u malom”. Sedišta su udobna, a kabina opremljena držačima za piće, mikrotalasnom pećnicom, frižiderom i rasklopnom kuhinjom sa policama i pregradama za konzerviranu hranu (verovali ili ne!). Spavaći deo je obuhvatao dva poveća kreveta na sprat, TV i neizbežni internet...

Dok sam proveravala e-mail izležavajući se na krevetu, tata mi je pričao o različitim tipovima kamiona i podelama među kamiondžijama. Najviše su zarađivali oni koji su prenosili živu stoku, zatim kamioni prehrane, a najmanje tehnika i pošta. Pređena milja plaćala se između 35 i 42 centa. Posebnu kategoriju zauzimali su vozači koji su prenosili kabasti teret (oversize load) jer je ta vrsta robe morala posebno da se obezbeđuje budući da je visokorizična za saobraćaj i povlači ogromnu odgovornost (elise vetrenjača, vojna oprema, delovi letelica, pa i same letelice).

Kamioni koji prevoze poštu vuku i do tri prikolice i onemogućeno im je kretanje u rikverc, već jedino dozvoljena „kružna vožnja” i kao takvi, ne mogu da ulaze u grad. Shodno tome, za njih su predviđena i posebna stajališta izvan grada, na kojim lokalni kamioni od njih preuzmaju robu dok oni nastavljaju auto-putevima dalje.

Chicago – epicentar ludila
Za posao kamiondžije, od velike je važnosti iskustvo i poštovanje brojnih zakona, ali i nepisanih pravila, od kojih su neka izuzetno važna za bezbednost, kako vozača, tako i njegove robe. U samom tranzitu kroz Ameriku, zna se gde je sigurno da se spava, gde su parkinzi i stajališta.



Dok smo se približavali Chicagu, tata mi je objašnjavao da je izuzetno rizično kamionom noću ući u ovaj grad. Zbog visoke stope kriminala, nije sigurno parkirati se bilo gde i tu prenoćiti. Njegovim kolegama dešavalo se da im u toku noći obiju kamion i ukradu robu, jer njihova roba na tržištu vredi i do nekoliko hiljada dolara. Vrlo često pokušaju da provale i u kabinu, u pokušaju da ukradu audio opremu, frižider, posteljinu. To uglavnom rade narkomani i sitni kriminalci. Doduše, kada je uključen reefer koji bruji („hladnjača”), uglavnom ne prilaze, jer je u većini slučaja u pitanju meso, za njih brzo kvarljiva roba koju je teško preprodati, pa se ni ne trude da napadnu. Mi, ipak, nećemo rizikovati, pa ćemo prenoćiti na ovom sigurnom stajalištu za kamione - truck stopu.

Stajališta za kamione
Truck stopovi su posebna mesta gde se okupljaju vozači kamiona. Tu se odmaraju, razgovaraju, razmenjuju iskustva i jedni druge upozoravaju na policijske patrole, iznenadna merenja i carine. Na ovakvim mestima, vozač, kao i njegova roba, najbezbedniji su. Kamionima je zabranjeno da tankuju ili da se duže zadržavaju na pumpama koje nisu predviđene za njih. Za to služe stajališta za kamione gde imaju sve - od restorana, auto-mehaničara, pa do prodavnica suvenira, lokalnog binga (lutrije) i širokog izbora knjiga i magazina. Što se hrane i zabave tiče, one zavise od veličine stajališta.

Stajališta se, poput hotela, rangiraju zvezdicama, a svaki vozač kamiona poseduje knjižicu sa spiskom svih stajališta i onoga šta nude u zavisnosti na kojem se auto-putu nalazite i u kojoj saveznoj državi. Nakon samo nekoliko dana, postala sam pravi profesionalac u računanju dozvoljenih sati vožnje i njihovom usklađivanju sa vremenom za odmor, stajalištima i to upravo onim koji su nudili hranu koju smo voleli, imali tuševe i pristojnu zabavu. Posle pet dana puta, nije bilo svejedno da li ćemo stati na stajalištu „3 srca” ili kod „Wendy”. Jer su jedni imali donkin krofne i flipere, dok su drugi nudili viršle i bingo.



U dane kada bi nam bilo dosta hrane sa stajališta, uključili bi prenosivi roštilj i ispekli par kobasica, povrće i sir, a jedne malo hladnije noći, pripremili smo čaj na plameniku i kuvani kukuruz.

Poslednja noć u New Yorku
Pet dana putovanja i tri dana na stajalištima potrebno je da se, u najboljem slučaju, prevali oko 2600 milja (4200 km) do Zapada. Na tom potezu česte su policijske patrole, osmišljene isključivo u cilju provere kamiondžija i njihove opreme. Kontrole su vrlo rigorozne, pa vas, iako je sve u redu i po propisu, mogu poslati na dodatne kontrole i provere.

Novčane kazne nisu visoke, ali svaka kazna povlači i kaznene poene na dosije vozača koja mu kasnije mogu otežati ili onemogućiti zaposlenje. Zato se većina kamiondžija pridržava ograničenja brzine (speed limita), izbegava puteve koji nisu predviđeni za kamionski saobraćaj i prečice (shortcuts). Američka vlada izuzetno je rigorozna po pitanju vožnje u pijanom stanju, pogotovo kada su u pitanju vozila ovih veličina i razmera. Najteži prekršaji jesu prolazak kroz crveno, pored znaka „stop” i vožnja u pijanom stanju. Takvi prekršaji povlače i do nekoliko godina zatvorske kazne i nije neuobičajeno da na putu naletite na poprilično brutalne „semafore” koji podsećaju: „ako želite da živi stignete na destinaciju, vežite pojas” ili don’t drink and drive just cause devil don’t mind (nemojte da pijete i vozite jer đavola baš briga).

Krstarili smo predgrađima, ograničeni teretom i veličinom, pokušavajući da pronađemo adresu za poslednju isporuku robe. U „špicu” se 15 milja (24 km) prelazi i do četiri sata...

Nakon što smo istovarili poslednje palete, rešili smo da se počastimo. Tata je odlučio da jednoličnu hranu na stajalištima zameni gurmanskim spektaklom pa me je odveo u japanski restoran gde sami birate hranu koja se posle priprema pred vašim očima, uz vatreni šou i performans dva kuvara u tandemu. Grilovan pirinač, četiri različite vrste mesa, škampi i pečurke koje sa cirkuskom uvežbanošću žongliranja, lete kroz vazduh i ispečeni završavaju u našim tanjirima, bio je pravi praznik za oči nakon neprekidne žute linije auto-puta i hamburgera sa stajališta.

Punih stomaka i praznog kamiona uputili smo se na adresu utovara da bi se puni vratili kući. Stigli smo u „Pepsi” fabriku gde je toliko padala kiša, da je gledanje kroz vetrobran bilo kao gledanje u vrata „veš-mašine”. U fabrici je sve bilo automatizovano. Pri prilasku kapiji, ukucali smo šifru koju smo dobili od dispečera, preko razglasa bili obavešteni da se priključimo na dok 18 radi utovara, koji je, dok smo odneli papire na potpis, već bio gotov i tako smo se sa 24 palete flašica omiljenog soka Amerikanaca, uputili kući...

Kilometri koje sam zabeležila fotoaparatom, olovkom i srcem, bili su nezaboravni. Zato svakom preporučujem da na mapi željene zemlje iscrta svoj lični Route 66, napuni rezervoar i krene u pravu avanturu, jer će u iščekivanju neizvesnosti novih kilometara, iskusiti magične trenutke i steći sećanja za ceo život.