Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.

Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.

Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Николај Непљујев.

У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.

Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама, у шумама и тако даље. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Још касније братство је купило велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.

Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама.

Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.

Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909.-те године. У јесен 1920.-те године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!

Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.

Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.

Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.

Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.

Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925.-те године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике, срушила храм и тако даље.

За крај овог кратког описа живота и рада Николаја Непљујева и његовог православног братства (комуне), могу да кажем да је он са огромном енергијом, посвећеношћу и вером у Христа успео да створи велико дело. Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који је би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитаран начин. Значи, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комунитарни или делимично комунитарни начин живот без Бога наметан људима силом у комунизму.

Николај Непљујев спада међу највеће људе светске историје.

Имам две његове књиге. На почетку једне од њих, он помиње Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне србске задруге! У тим својим речима он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на србски језик.

Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!

3) Руски комунитаризам: Александар Енгелхарт и батишћевска општина

Александар Николајевић Енгелхарт (1832-1893) је био руски артиљеријски официр и професор хемије који је основао знамениту сеоску општину (комуну) на свом имању у селу Батишћево у Смољенској губернији.

Како пише Ирина Гордејева у својој кињизи „Заборављени људи” - Историја руског комунитарног покрета, Александар Енгелхарт је 1871.-ве године био послан из руске војске на своје имање у Батишћеву због „револуционарне пропаганде”. За неколико година је успео да подигне од раније запуштено имање у „домаћински Елдорадо”.

Имање је постало познато захваљујући његовим „Писмима са села” које је почео да објављује 1872.-ге године. У својим писмима је описивао живот на селу и своје погледе на побољшање сеоске економије. Сматрао је да је главни разлог зашто руско село није довољно развијено тај што се образовани Руси не враћају не село, већ и после завршених школа остају у градовима, уместо да стечено знање примењују тамо где је најпотребније, а то је управо на селу. Тако је око 1877.-е године Енгелхарт и дошао на идеју о „интелигентном” селу. У свом седмом (1879) и десетом (1881) писму Енглехарт је позвао образоване људе да се врате на село. Тако је започео његов социјални експеримент стварања домаћинстава заснованих на другим начелима од постојећих.

Први који се одазвао његовом позиву је био један руски официр, херој заузимања Ташкента, који је дошао да живи и учи на Енгелхартовом имању. Током времена број оних који су се заинтересовали Енгелхартовом идејом је бивао све већи и на имању је било све више људи. Говори се о томе да је 70 или 79 људи (55 мушкараца и 24 жене) било на имању и да је 14 од њих добило потврде да умеју одлично да раде. При томе у тај број нису урачунати многи који су привремено боравили у Батишћеву на неколико дана или недеља и потом га напуштали.

Многи који су живели на Енгелхартовом имању и који су научили да раде сеоске послове, после су сами одвојено започињали живот на селу или су чак покушавали да оснују сличне сеоске општине. Прву такву земљорадничку колонију основао је З. С. Сичугов у засеоку Краснаја Глинка у Уфимској губернији. Међутим, та насеобина није дуго опстала, то јест постојала је око 2 године, од августа 1878.-ме до пролећа 1880.-те године.

Иначе, на Енглехартовом имању се живело просто, сељачки. Младе људе који су радили на његовом имању звали су „танконоги”. Према једном извору то је било зато што је први практикант на имању имао веома танке ноге. По другом извору то је било зато што су руски сељаци танке ноге сматрали као знак интелигентних људи. А по трећем извору то је било зато што су људи који су тамо живели и радили имали уске панталоне.

Неки су то што је Александар Енглехарт радио повезивали са револуционарним и социјалистичким покретима, али из писама и текстова које је сам Енглехарт писао 70-их и 80-их година може се извести закључак да његов друштвени идеал није имао револуционарни карактер. Он је пред сеоску интелигенцију стављао чисто културне задатке. При томе је осуђивао не само револуционарне методе, већ и револуционарни начин мишљења. Међу људима који су живели и радили на његовом имању било је и оних из Петрограда и међу њима је нарочито било јако изражено револуционарно расположење. Енгелхарт их је сматрао људима поквареним политиком и није веровао да они могу да се баве конструктивном пословима.

1884.-те године Енглехарт је обуставио свој социјални експеримент услед незадовољства његовим резултатима и усредсредио се на научне проблеме сеоске економије.

„zali boze tolikog truda...

da li ti stvarno mislis da će ovo bilo ko da cita?!?”

Хахаха! Ово је била нагазна мина.

На мојој теми испод причате о мени и Иранцу да смо материјалисти, а кад покренем тему о духовности, онда следе коментари као овај твој сада.

Да се ми, ипак, вратимо на веш машине?

:)

„opet ništa ne kapiraš. nema veze koja je tema, ovolike tekstove neće niko ovde da ti cita bez obzira o cemu su... ne mogu da verujem da ne shvatas tako jednostavne stvari...”

Не. Ти не капираш да нису сви исти као ти и да има оних који ће ово што сам објавио да прочитају. Ти мислиш да ако је твој живот „Швицарска” (Америка), да је такав живот и других људи. А па није.

Иначе, купили смо нове руске славине за купатило и кухињу које прави једно предузеће из Петрограда (Санкт Петербурга). Нису лоше.

„SV-Woodstock,de nam javi kako je momentalno tu kod tebe uzimajuci u obzir da je Petak 13,jesi ti meni dobro???”

Петак 13-ти је обичан дан као и сваки други, али је данас и Нова Година.

Срећна вам Срби Нова Година!

С новым годом 2012!

:)

Овде код нас у Бјелаусову је добро. Прошла је поноћ. Био сам данас цео дан у Москви и завршио две важне ствари. Узели су ми отиске прстију за први статус у Русији и продужио сам важење таблица на колима. Много сам возио данас. Ал сам, хвала Богу, бар све завршио.

„pisi šta ima u Srbiji!:)))valjda znaš.”

Исто што и пре. Окупација и пасивност.