- Gospodine Sučiću, javite se hitno u federalnu policiju! Bićete uhapšeni ako se ne javite!

Ove reči su odjekivale iz zvučnika nožne narukvice Zlatana Sučića u autobusu broj 22 u Čikagu, prepunom putnika. Gledali su, jedni zbunjeno, drugi uplašeno, u mršavog i bledog čoveka, koji je naglo izašao iz autobusa. Sve ovo se dešavalo početkom maja u Americi.

- Živ me sram pojeo kada su putnici pomislili da sam okoreli kriminalac koji je pobegao policiji, pa ga ona goni kroz Čikago. Otišao sam na prvi javni telefon i pozvao policiju. Tek sutradan je policija došla da pregleda moju narukvicu i da mi je konačno skine sa noge - priča Zlatan Sučić, Srbin iz Čikaga, koji je 18 meseci nosio elektronsku narukvicu.

Narukvicu je dobio krajem 2009. godine, kada je Imigracioni biro SAD, sa sedištem u Čikagu, odlučio da Zlatana Sučića iz Zemuna deportuje u Srbiju i doneo rešenje da bude u kućnom pritvoru, koji po američkim propisima može da traje najviše 30 dana. Umesto mesec dana narukvica je na Sučićevoj nozi stajala 18 meseci.

- Teška je 240 grama, ima baterije koje se pune jednom dnevno, relej za odašiljanje signala i zvučni sistem kojim me policija poziva kada kontroliše moje kretanje. Pratili su signal preko satelita i uvek su znali gde se nalazim. Dešavalo se, međutim, kada se kupam da narukvica izgubi signal, pa su policajci upadali u moj stan. A namerno su, kada bi me pustili da idem u centar Čikaga, pozivali preko zvučnika na nozi. Tada sam se zaista osećao kao progonjena zver - žali se Sučić.

Rođen je u Zemunu 1964. godine u porodici fudbalera i inženjera u „Planumu” i majke, službenice SDK. Završio je Višu školu letenja i radio sedam godina, dok zbog rata nije odlučio da 1993. godine napusti posao kontrolora. Otišao je kod prijatelja u Kaliforniju na godišnji odmor i ostao kao ilegalac.

- Kada sam odbio da joj dam novac, prijavila me policiji za kućno nasilje. Iznerviran zbog toga, pijan sam joj pretio telefonom „da ću da je sredim”. FBI me uhapsio i saslušavao. Kada sam inspektore prijavio unutrašnjoj kontroli, oni su napisali tri krivične prijave protiv mene zbog porodičnog nasilja. A sudu su 2007. godine dostavili izjavu da je „gospodin Sučić bio u ratu u Srbiji, da je mogao da ubije svoju nevenčanu suprugu i da je izuzetno opasan” - otkriva nam Sučić.

Ta policijska kvalifikacija je doprinela da sud u Čikagu ovom azilantu srpskog porekla odredi pritvor od devet meseci, a da ga potom osudi na tri godine zatvora. Kaznu je služio u zatvoru „Manu Sterling” kod Springfilda, zajedno sa ubicama i razbojnicima.

Posle izlaska iz zatvora predat je Imigracionom birou da proveri njegov status azilanta. I za ovaj biro bio je „opasan po svakog civila u državi Ilinois”. I opet smešten u zatvor, kod Rokforda, gde je trebalo da čeka odluku o statusu. Advokat mu je rekao da ima legalan azil u SAD, ali je Imigracioni biro odlučio da ga protera.

- Tek u oktobru 2009. godine sam pušten na slobodu, jer sam opisao svoj slučaj u novinama liberalne orijentacije u Čikagu i javno zatražio da neko štiti moja ljudska prava. Napisao sam da SAD namerno progone i isteruju Evropljane, jer time žele da smanje ekonomsku krizu i da zatvorske vlasti pljačkaju zatvorenike tako što od 200 dolara, koliko dobijaju dnevno, na nas zatočene troše svega 30 dolara. Presuđeno mi je da budem deportovan u Srbiju, a dok se to ne desi da nosim elektronsku narukvicu na nozi - završava svoju priču Zlatan Sučić, koji je 2. maja stigao u Srbiju.

Danas živi u Zemunu kao podstanar i čovek bez posla.