„Pismo br. 3

Jalalabad, 07.02.03.

Cemu ovako iznenadno pismo samo dan kasnije,

Jednostavno zbog toga sto kisa pada još uvek (drugi dan za redom),
tako da je ovde proglasen nacionalni praznik (ovo se nije desilo zadnjih 30 godina).
Kanalizacija već preliva ulice, tako da su oni isti (prljavi) klinci od juče,
sada crni k’o Afghani (sto bi rekla Minka u nadrealistima).
Međutim, to nije pravi razlog mog javljanja.
Pravi razlog je moja obaveza da vas upoznam sa socijalnim dogadjajima u Jalalabad - u.

Kao sto rekoh, četvrtak je dan za zurke, a juče je bila ”ispracajna„ zurka mog predhodnika Lapo - a.
Ako se secate mojih konotacija na racun seksa,
onda mozete razumeti moje ushicenje spoznajom da će sve tri ribe (devojke, žene, hanume... )
koje rade u Jalalabadu biti prisutne na ovoj ”gala„ za***anciji.
Ushicenje je zamenjeno shokom onog trenutka kad sam shvatio da na zurki ima čak sest riba,
jer su i tri nove dosle iz Kabula, poslovno, na par dana.
Koliko je ovo bitno za nastavak price govori cinjenica da se na stolu pojavila svinjetina
(toga ovde nema ni u snovima), koja je skrenula paznju svih muskaraca sa riba,
tako da smo jeli k’o stoke ne mareci za lepsu polovinu.

S obzirom na policijski cas, ovde zurke krecu u 17.00 tako da se može reći da smo svi bili mortus
nakon tri sata ubijanja turkmenstanske votke ”Preferans„ i j****e svinjetine.
U isto vreme svih sest žena je napustilo party uvredjene ovako bahatim ponasanjem muske polovine.
Kad smo kasnije dosli svesti, već je bilo kasno.
Sve devojke su odjezdile, a mi konstatovasmo sa zaljenjem da se blizi vreme policijskom casu,
te uz po još jednu casu votke zalismo tugu i napravismo fajront.
Kao sto vidite, ovde se zivot svodi na osnovne norme animalnog (na se, use i poda se).
Na se svako jutro kad se oblacim, use kad god postoji sansa za to,
a poda se prakticno ni u snovima (na Danielino veliko zadovoljstvo).

Ovde ekipa pije k’o luda, tako da sam za njih (za sada) samo običan amater.
Razloga za alkohol ima na tisucu, a najbitniji je trenutna sigurnosna situacija koja nije ni malo naivna.
Naime, od kako sam dosao, zabelezeno je 56 ubistava, od kojih je slučaj od pre par dana sam stacato.
Elem, talibani su digli u vazduh autobus u Khandaharu pun civila i pri tom ubili 18 ljudi.
Kako je to relativna stvar govori podatak da se niko u Jalalabadu nije ni setio evakuacije,
jer ovde se opasnost ne meri kilometrima udaljenosti od zona ratnih dejstava, već satima putovanja do istih.
Tako na primer, pre par dana je poginulo cetvoro UN - ovih lokalaca u Khoyghani distriktu,
koji se nalazi u mojoj oblasti (Nangharar Area).
Pošto su moji ljudi dan kasnije trebali da rade vinterizaciju u mestu svega 20 km.
od mesta zločina ja sam ocekivao da će UNHCR suspendovati naše aktivnosti.
Desilo se to da su moji momci sutradan ladno otisli tamo,
jer je to mesto (zaboga) punih 40 km. udaljeno od Khoyghani - ja,
sto u prevodu znaci tri sata drndanja po najgorem ”putu„ koji sam ikad video u zivotu.
Inače čitavo ludilo nema veze sa politikom ili religijom (o tome nešto kasnije)
nego (kako sam već objasnio) sa opijumom.
Ceo opijumski rat pici u zonama oko Tribala, i čini se da skoro (čitaj: nikad) neće stati.
Naravno, prisustvo stranaca im je zadnja stvar koju žele, tako da ako su slozni oko jedne stvari onda je to:
ubiti s vremena na vreme par radnika (lokalaca, naravno) UN -a, cisto za opomenu ako se muvaju gde im nije mesto!
Što se tiče stranaca, njih obično ”samo„ prebiju, vezu za neko drvo i ostave dok ne dodje prva spasilacka ekipa.
Video sam fotku jednog našeg radnika napravljenu tajno dok se setao jednom pijacom u okolini Khoyghani - ja,
i ostao sam nem od cuda!
Na njoj se može videti baja koji na tezgi prodaje raketne bacace,
dok mu prvi komsa do njega valja heroin i hashish na kilo (ali bukvalno)!
Tipovi izgledaju tako jezivo da sama pomisao na to šta bi se desilo mom ortaku da je otkriven kako fotografise,
gora je od najgoreg horor filma.

Što se tiče rata u Afghanistanu, on se vodi na vise nivoa, npr.:

1. Religijski nivo: kao sto znate ovde žive pretezno Muslimani plemena Pashtun,
ali ima i Hazara, Hindusa Dara, Persa, Cutchia, Sikha, kao i nešto Hrišćana.
Ni jedni ne pricaju sa drugima, sto znači da se najcesce kibicuju preko nisana.
Iako ih ja u vecini kapiram kao muslimane, oni i te kako kuže razliku i koriste je kao dobar razlog za klanje
(nešto slično kao sto oni nas sve kuže kao Hrišćane, a mi se koljemo međusobno jer smo Pravoslavci i Katolici)

2. Među plemenski nivo: Ovde je prica već zapetljanija, jer postoji pun k***c raznoraznih indijanaca,
a u mom regionu najbrojniji su pripadnici naroda Pashtun.
Samo u regionu Jalalabada ima oko desetak razlicitih plemena Pashtuna,
i vecina od njih se krljaju već vekovima zbog razloga koji su uveliko zaboravili.
U svakom slučaju, razlog da se ovde nekom skine glava nije preterano bitan.
To je vise stvar folklora.
Sva s***a dolaze od tzv. Shura (veca staraca), koja su jedina koja mogu da spreče krvoprolice
(ali to se nikad nije desilo do sada jer bi to ujedno znacilo da su pi**e i da nemaju muda da se bore do kraja).

3. Unutar plemenski nivo ili tzv. komsijska (pre) pucavanja:
Ukoliko komsa želi biti radoznao pa proviri kroz prozor drugog dragog mu komse te vidi njegovu hanumu bez burke,
stvar se resava kalasnjikovim gde se posledice obično beleze minimalnim gubicima
(mrtav komsa, par mrtvih - slučajno nastradalih kokosaka, kao i par poginulih koza uhvacenih u unakrsnoj vatri).
Deca obično bivaju postedjena, a hanuma obavezno silovana.
U ovim slučajevima, ukoliko već nije kasno,
Shura može sprečiti s***e i pronaći neko rešenje za obe familije (obično se ovo resava lovom).

4. Politicki nivo: koji možemo podeliti na dve grupe.

Prva je Politicko - religiozni i u nju spada rat između Talibana i Severne alianse,
Mujahedina i Severne alianse, a nije strano i da se Talibani i Mujahedini s vremena na vreme pokrljaju.

Drugu grupu cine Politicko stranacki ratovi koji se vode između Rojalista ili Djumbish - a (koji naravno, podržavaju kralja)
i tzv. Demokrata ili Dzamijat - a (tako vole da se zovu) koji žele predsednika.

5. Među državni nivo: Ovde mislim o veoma zategnutim odnosima između Afghanistana i Pakistana.
Elem, Pakistanci se ovde smatraju izdajnickim p***ama iz dva razloga.
Prvi je podržavanje talibanskog rezima (do dolaska NATO-a), dok je drugi izdaja istog (u toku samog rata).

6. Globalni nivo: O ovome verovatno znate dovoljno putem medija.
Svakodnevno traju krljanja između NATO - a i loših momaka iz tacke četiri (vidi pod ”Politicki nivo„).
Mrtvih ima k’o u prici, pretezno gore pomenutih iz tacke četiri.

7. Ekonomski nivo:
Koji se vode između ratnih profitera koji se sada bave ”ruralnom poljoprivredom„
(uzgajanje maka - opijuma) i njihovih protivnika bliskih Vladi
(koji su u stvari ljubomorni na ove prve jer nisu bili dovoljno mocni da sami zapocnu sličan biznis).
Za istaci je da u ekonomskim ratovima sve zaracene strane iz prethodnih sest grupa (sem NATO -a)
spremno uspostavljaju primirje ne bi li se borili sa zajednickim neprijateljem (Vladom),
koja satro želi da spreči uzgoj maka.
Za istaci je i to da su malte ne svi ratni profiteri koji se bave uzgajanjem maka clanovi Vlade??!

8. Duhovni nivo: mrznja prema Rusima je tolika da ukoliko vidis jednog i odstrelis na ulici,
ne ides u zatvor, nego (uz prilozen dokaz i dva svedoka - ocevidca)
dobijas extra bodove na listi za dobijanje stana od države.
Odstrel je otvoren 24 sata/24 sata.
Problem je u tome sto ni jedan Rus nije lud da dodje ovde tako da sve ostaje samo na duhovnom nivou.

Nadam se da vam je sad sve jasno!!! Ako jeste, molim vas da objasnite i meni.
Do tada sve najbolje, a u sledećoj epizodi nešto više o voznji, saobracajnim pravilima i sportu u Afghanistanu.

Mister ”Very Good„ Branko, US NAVY SEALS (just one kid) - Ser.”

„Pismo br. 5

Jalalabad, Mart 13, 2003

Asalam Aleikum, braco i sestre!

Resih da malo posvetim paznje susednoj i nesvrstanoj državi
poznatoj po svom demokratskom uredjenju kao i borbi za ljudska prava svih svojih slobodoumnih radnika,
djaka i seljaka, a koja se zove Pakistan.
Proveo sam u Pakistanu par dana, pokusavajuci da skapiram sto vise stvari oko sebe
nebi li vam preneo svoje utiske na sto verodostojniji način.

Čim se predje granica Khyber, koja se nalazi u zoni cuvenog Tribala ili ti ničije zemlje,
u koju ni teško naoruzani Ameri ne zalaze, uvidjaju se stanovite promene kako socioloske tako i kulturoloske prirode.
Allah jednostavno kao da je digao ruke od Afghanistana,
tako da prelaskom u Pakistan od jednom pocinje da se pojavljuje drvece, recice, trava, asfalt,
ljudi koji pricaju engleski, reklame za Pepsi, mobilni pocinje da funkcionise (ne bas savrseno, ali, j**i ga, daj šta das)
a po negde se nadje i po koji saobracajni znak.
Sve u svemu, civilizacija, braco i sestre.

Eh da! Da ne zaboravim; da biste prošli zonu Tribala, obavezni ste da iznajmite oruzanu pratnju.
Ja mislio da će mi dati nekog opakog baju, ex - specijalca koji na dusi ima bar stotinak Rusa
iz ”onog rata„ i bar duplo vise Talibana iz ”ovog zadnjeg„, kad ono, ”ne lezi vraze„.
Moje obezbedjenje ne može ni da udje u kola bez moje pomoći jer je tezak invalid i ima oko 70 godina.
Mozete zamisliti invalida bez noge koji vise podseca na Broja 1 iz Alan Forda nego na ”opakog ratnika„.
Šta je - tu je, uzeh ga (i ubacih u kola), i krenusmo putem Peshawar - a.
Na pola puta ka Peshawar - u, neko pripuca, matori vrisnu i baci kalasnjikov meni u ruke
a ja ga hrabro dodah mom licnom ”telohranitelju„, koji ga bez razmišljanja baci kroz prozor.
Matori jarac poce da place za puskom a ja objasnih vozacu da stane i vrati se po pusku, iskocih iz kola,
zalegoh u ...eni jarak, i onda se setih da mi je obezbedjenje ostalo u kolima i da ne može izaci bez naše pomoći!
Mozete nas zamisliti kako izvlacimo nesretnog invalida iz kola koji bi, by the way, trebalo da bude naše obezbedjenje!!!
Srećom, ustanovismo da je u toku svadba i da su veseli Pashtuni pripucali od sreće i veselja sto im se drugar ženi.
Ocistismo se od govana (znate već šta se može naći u kanalima pored puta, i veselo nastavismo put
(s tom razlikom sto sam ovog puta ja drzao kalasnjikov).
Što se vise priblizavate Peshawar - u, gore pomenuta civilizacija pocinje da podseca na ”onu„ civilizaciju
koju mi znamo kao civilizaciju, a ne na ”onu„ civilizaciju koja nas samo u poredjenju sa Afghanistanom
podseca na ”onu„ prvu pomenutu civilizaciju.
Da prestanem da serem, jednom recju: CIVILIZACIJA!!!
Ne treba zaboraviti da je Pakistan (ipak) bio engleska kolonija, kao i da Peshawar ima blizu tri miliona stanovnika,
tako da je moje odusevljenje zamenjeno euforijom videvsi Pizza Hot restoran
u kojem sam ostavio pozamasnu sumu Rupija ubijajuci se od hrane koju u normalnim uslovima nebi ni pogledao
(svi znate da jedino s***e koje mogu da svarim a koje potice iz McDonalds-a je milkshake).
U ovim uslovima, Junk food ti dodje kao melem za dusu, kao ”breakfast for champions„
sto bi rek’o veliki americki filozof Jim Jarmush.
Uz sve to, dozvoljeno je i pusenje, sto celoj prici daje dodatnu tezinu (i draž).

Nakon prijatnog okrepljenja, krenuh da zujim po gradu nebi li ukapirao kako ovde stvari stoje,
i ono sto sam prvo primetio bilo je to da pojedine žene nose burke, dok druge furaju marame,
pri cemu su napadno nasminkane i po prilično ukusno obucene.
Moju konfuziju je pojacala spoznaja da su i jedne i druge pripadnice Pashtun plemena.
Razlika je u tome sto pakistanske Pashtunke ne ...u preterano Islam,
dok njihove afghanistanske sestre su pod totalnim uticajem istog.
Ono sto je interesantno je to da se međusobom uopste ne vare, jer Peshawar u glavama Afghanistanaca
(pripadnika plemana Pashtun) predstavlja glavni grad ne postojece države - tzv. Pashtunistana
(države svih Pashtuna), dok Pakistanci ne daju ni pola Rupije za tu ideju.
U njihovim glavama, Afghani su ne civilizovane zaostale zivotinje koje samo prave s***a.
S druge strane Afghani ne podnose Pakistance zato što su ih ovi uspeli zaj***ti vise puta
i to samo u zadnjih par godina.

Što se tiče Pakistana i civilizacije, svaki novcic ima dve strane, pa tako i ovaj.
Aj’ sad malo o tome!
Resim ti ja da odem do neke (bolje opremljene) laboratorije u gradu nebi li izvrsio pregled krvne slike
i uradio testove na Hepatitis A, B, Zutu groznicu, AIDS...
Bolje opremljena laboratorija na pakistanski način izgleda tako da u nju jedva možeš uci od kojekakvih skalamerija
koje služe za ispitivanje ko zna čega (ukoliko su još uvek u ispravnom stanju),
tako da se vadjenje krvi radi na ulici, ispred laboratorije,
gde te baja (koji sebe naziva doktorom) posadi na jednu stolicu sličnu onoj koju frizeri koriste
da sisaju decu u starim frizerskim salonima.
Fali samo konjiceva glava spreda za koju se možeš uhvatiti dok te ovaj sisa (odnosno vadi krv).
Onog trenutka kad sam seo na stolicu, s obzirom da sam stranac oko mene se okupi jedno stotinjak ljudi
nebi li uzivalo u spektaklu pustanja stranceve krvi.
Ja krenuh da vristim, a oni da se smeju.
Nakon toga sam saznao da sam zdrav, i da se mogu vakcinisati protiv Hepatitisa A i B.
Odoh u bolnicu da dobijem recept za vakcine, i u ordinaciji doktora opste prakse zamalo ne padoh u nesvest.
U jednoj prostoriji velicine 5 sa 5 metara nalaze se dva omala stola i za svakim rade tri ”doktora„
oko kojih se gura jedno pedeset ljudi.
Ja stadoh u red (koji u stvari ne postoji) odmah pored lezaljke na kojoj se nalazila žena pokrivena burkom.
Trebalo mi je deset minuta da skontam da je sveze mrtva (ocigledno joj se nije ispunila zadnja zelja da vidi doktora),
sto sam ustanovio po musicama koje su se skupljale po njoj
kao i ne bas prijatnom mirisu koji je pocela da siri oko sebe.
Prosecan pregled traje pet minuta (možeš si misliti) i nakon guranja sa živima i mrtvima,
dodjoh na red za pregled nakon sat - sat i po vremena.
Baja mi prepisa vakcine i ja krenuh u novu avanturu nabavke istih.
U apoteci mi pokusase uvaliti vakcinu za Hepatitis B ubedjujuci me da ona pokriva i Hepatitis A,
samo sto to ne piše na kutiji??!
Ja otvorih kutiju da procitam deklaracioni list i na njemu je jasno pisalo da je vakcina samo za Hep. B.
Tip me pogleda kao dete koje uhvatis sa prstom umocenim do kraja u teglu sa dzemom
i priznade mi svoju ”malu laz„.
Da bi ispravio ”nesporazum„, dade mi adresu glavnog nabavljaca lekova u Peshawar - u.
Tamo sam naleteo na samozvanog Gosn. Doktora koji mi je objasnio da se vakcina za Hep. A
daje deci od 1 - 18 godina ali posto ja imam 35 mogu uzeti duplu dozu
(staro medicinsko pravilo mnozenja godina starosti sa brojem doza).
Ja mu objasnih da iako sam zavrsio samo srednju medicinsku nisam ”sisao veslo„
i da znam da je vakcina puna umrtvljenih bacila koji ako se unesu u vecoj kolicini od propisane
mogu izazvati oboljenje, a on mi malte - ne ponudi posao zamenika generalnog direktora
(valjda zbog moje upucenosti u problematiku stecenog imuniteta).
Na kraju nisam uradio ništa, tako da sam otisao u Međunarodni Crveni krst i narucio vakcine.

Sutradan sam se posvetio vadjenju vize za prolaz kroz cuvenu zonu Tribala,
i tamo sam imao intervju sa Ministrom Tribalskih poslova (Minister of Tribal Affairs).
Nakon intervjua, baja mi ponudi caj sto je bio znak da ćemo pomalo i veselo cavrljati uz isti.
Tema razgovora: Pravni sistem u Pakistanu.
Tu mi on objasni da Pakistan nije kao Afghanistan (zemlja bezvlasca i anarhije),
i da u Pakistanu nema ubistava i kriminala.
Čak i u cuvenom Tribalu, rece on, kriminal je sveden na minimum,
kombinacijom engleskog pravnog sistema i lokalnih obicaja.
Kako to izgleda u praksi: npr. ukoliko se dva Pakistanca posvadjaju,
oni će dzentlmenski odloziti oruzje i pobosti se nozevima.
Ukoliko jedan Pakistanac zapuca na drugog i promasi gs,
lokalna Shura će izaci na teren da izvrsi ”uvidjaj„ koji se sastoji od brojanja caura koje je ovaj ispalio.
Broj caura se pomnozi sa 1600 Rupija (zašto bas 1600 - j****m li ga???)
i dobije se cifra koju okrivljeni mora da isplati ostecenoj strani.
U isto vreme optuzeni i njegova porodica bivaju protereni iz sela a njihova celokupna imovina
se dodeljuje ostecenom (kako je to samo humano)!!!
Ako ne daj Boze ovaj slučajno ubije ostecenog, u tom slučaju Shura zapali njegovu kucu
sve zajedno sa njim i njegovom porodicom u njoj (vrhunac pravne države).
Uz prijatno caskanje stize i viza, te uz napomenu od strane ministra da ne zaboravim da
sutradan pokupim obezbedjenje (sigurnost pre svega!!!) pre puta nazad u Afghanistan, ja napustih kancelariju.

Pravi razlog mog dolaska u Pakistan je bio sastanak sa par arhitekata koji su trebali da mi daju nacrte
za skolu i kliniku koje gradimo u Jalalabadu.
Ja baji o ”tankom„ budzetu, a on meni o humanizmu i renesansi, uticaju Aleksandra Makedonskog na arhitekturu
istocnog Afghanistana i bitnom momentu uklapanja rešenja dizajna skole sa samim prirodnim okruzenjem
uz postovanje osnova tradicionalne arhitekture.
Ja mu otvoreno rekoh da sere i uzeh olovku te mu objasnih da skola treba da ima četiri zida,
pokrivena krovom ispod kojeg se nalaze ucionice, kancelarije i po mogućnosti klonja.
On se slozi sa mnom, i sastanak se zavrsi potpisivanjem ugovora sa cifrom dva puta nizom od početne.
Jednostavno, moras stalno da se cenkas.
Na kraju sam morao da trpim jadikovke mojih kolega koje su se zalile na uslove rada u Pakistanu
(hrana u restoranima je očajna, testo za pizzu predebelo, internet prespor, ponekad su bez struje i gasa... ),
na koje ne odgovorih, nego spakovah kofere i brze bolje se uputih svojoj kucici u Jalalabad.
Usput pokupih obezbedjenje koje je ovog puta bilo u vidu petnaestogodisnjeg balavca kojem je to bio prvi put
da ide kroz Tribal, te je bio vidno uplasen.
Odmah mu iskusno oteh kalasnjikov, i nakon sat i po vremena klackanja udjosmo u Afghanistan bez ličnih gubitaka.

Eto, tako je izgledala moja pakistanska avantura.

Toliko od mene za ovaj put.

Puno pozdrava od

Mister ”Very Good„ Branko, US NAVY SEALS (just one kid) - Ser.”

Из текста „ЈАВНИ АДВОКАТ У САД”:

„Можда нисте видели оно што се сада дешава у подручју Паштуна у Авганистану. Док будете читали овај извештај, запитајте се:

Има ли сумње да Паштунци нису ”такви рођени„?

Има ли сумње да та хомосексуалност нема никакве веза са начином на који су се мајке и очеви односили према тим дечацима?

Погледајте ове одломке из извештаја Тима Рида из (лондонског) Тајмса:

Сада када је окончана талибанска владавина у бившем јужном упоришту Муле Омара, нису почели да се појављују само телевизори, змајеви и бријачи. Поново се виде и мушкарци са својим ашнама, или вољенима: младим дечацима које су однеговали за секс. Кандахарски Поштунци су вековима познати по својој хомосексуалности, а нарочито по својој наклоности према наивним младим дечацима. Пре него што су стигли Талибани 1994. године, улице су биле препуне тинејџера и њихових слатких тата који су се разметали својим односом.

Он се назива хомосексуалном престоницом јужне Азије. Паштун је толико опседнут содомијом – локално становништво ће вам рећи да птице изнад овог града прелећу користећи само једно крило, док другим покривају своју задњицу – да је силовање младих дечака од стране ратних господара било један одкључних фактора да Мула Омар мобилише Талибане. У лето 1994. године, неколико месеци пре него што су Талибани преузели контролу над градом, два заповедника су се посвађала око једног дечака над којим су обојица желели да изврше садомију. У борби која је уследила страдали су цивили. Омарова група је ослободила дечака и Омара су затрпали молбама да помогне у другим расправама. До но-вембра, Омар и његови Талибани били су нови владари Кандахара. Омар је одмах забранио хомосекусалност. Мушкарци оптужени за содомију били су кажњавани тако што је рушен зид преко њих, што се обично завршавало њиховом смрћу.

”У данима муџахедина, свуда је било мушкараца са њиховим ашнама, на сваком углу, у радњама, на улицама, у хотелима: то је било потпуно отворено, био је то начин живота„, рекао је Торџан, стар 38 година, један од војника оданих Кандахаровом новом гувернеру, Гул Аги Шерзају. ”Али у каснијим годинама муџахедина, све више и више војника је узимало дечаке на силу и држали су их док год су желели. Али када су дошли Талибани, они су веома строго поштовали забрану. Наравно, то се још увек догађало – Талибани нису могли да уђу у сваку кућу – али се није могло видети.„

Али по први пут од како су Талибани побегли, у последња три дана, могу се видети парови који се враћају: обично је то један мушкарац са великом брадом који седи поред, или се шета поред, дечака обријане главе и ћосавог лица. Изгледа да се они уопште не стиде нити крију, мада, када им приђете, неће да разговарају са новинарем са Запада. ”Једноставно се опет појављују„, рекао је Торџан. ”И борци сада имају дечаке у својим касарнама. То је речено Гул Аги, који је наредио да се ти дечаци отерају, али то се наставља. Дечаци веома отворено живе са борцима. За кратко време, а сигурно за годину дана, биће опет као пре Талибана: биће их свуда.„

Ова традиција Паштуна одржава се и у њиховој поезији, одама лепоти и тену ашни, али дечаке о којима се ради обично чека ужасна судбина. То се ради на свим нивоима друштва у Паштуну. ”Када мушкарац види дечака који му се допада – а највише воле дечаке од 15 или 16 година – прићи ће му на улици и почети да разговарају с њим, нудећи му чај„, рекао је Мухмед Шах, власник радње. ”Понекад оду да гледају неку фудбалску утакмицу или филм у биоскопу. Он онда почне да му даје поклоне, хашиш или сат, прстен, па чак и моторцикл… Ти дечаци су скоро увек невини, али овде влада такво сиромаштво да не могу да одбију.„

Када дечак падне у канџе мушкарца – то су скоро увек мушкарци који имају жену и породицу – обележен је за цео живот, иако Кандахарци прихватају ове односе као део своје културе. ”Кажу да су за време Талибана птице летеле користећи оба крила„, рекао је Мухамед. ”Али не више.„

Такву слободу жели покрет за хомосексуална права. У Британији, зах-ваљујући томе што је недавно спуштено годиште када се може дати пристанак за хомосексуалне односе на 16 година, оно што Паштунци раде било би легално.”

Цео текст: http://www.dr-jurjevic.org/clanci/advokat.html