Ко мени један рођак ми исто саветовао сад у Србији да прочитам књигу неког Амера који живео и у Европи па написао књигу.

Ја га глеам... Шта има да читам, па и ја сам живео у Европи, а сад сам у САД. То ви читајте који нисте били у САД. Ја ваљдда знам како (ми) је овде.

Yebesh li ti shta?

SvetlostVostoka:

2) Источни осмех не постоји, јер га нема без осећаја да се треба насмејати. Врло просто и природно. Не осмехујеш се, јер не осећаш ништа забавно или афирмативно. Људи се понашају нормално, на пример када продају. У Србији и Москви, практично, нико ти се не осмехује, већ те пита шта желиш. То је за мене абсолутно нормално. Зашто? Па, мени не треба туђи вештачки осмех да бих се осећао пријатније. Ја се ионако готово увек осећам пријатно, тако да ми нису потребни додатни стимуланси за пријатност или додатне потврде да живим у идеалном друштву. На истоку, купо-продајни односи се, уопштено говорећи, могу дефинисати као - ПРИСНИ. То се одражава у природним изразима лица и покретима тела, као и речнику. На истоку продавац не пези потенцијалном купцу до одвратних д.у.п.е.увлакачко (продавац) - еруптивно усхићених (купац) односа. На истоку, ако купац почне да се иживљава, продавац може да му мање или више радикално покаже да и не мора да му прода то што продаје, и да га заболе уво ако се купац-иживљавач неће поново вратити у његову радњу.
==============================================================

Потпуно се слажем са тобом.

UZAS, UZAS, UZAS!!!!...kako vi lupetate druže SV.

Iebote Zan Bodrijar, Zan Zak Ruso, Zan d'Ark i cela Nojeva arka...

Evo ti ljubitelju bele ciste pravoslavne rase, Milosevica i Ljotica, šta piše tvoj Zan Bodrijar.
OBAVEZNO PROCITATA, UZAS, UZAS, UZAS!

Žan Bodrijar:

Potpuna dvoličnost ovog rata

Nacionalne manjine su na putu da nestanu svuda u Evropi. Sve države kao takve nisu ništa drugo do Miloševićevi saučesnici

Ipak bi trebalo izdvojiti cinične razloge za ovaj „rat”, nepriznate razloge za ovu intervenciju za koju kažu da je promašaj, za koju kažu da je katastrofalna na svim planovima. A zapravo odatle nam se i javlja neugodna sumnja u čitavu tu režiju. Toliko nagomilanih grešaka, toliko okolišanja i stvari koje nisu urađene moraju imati neki smisao, a i ta istrajnost u taktičkoj konfuziji u ovom ratu prohteva, koji kao da namerno promašuje svoj cilj (govorim o zapadnjacima, Milošević svoj cilj nije promašio), tera nas da posumnjamo u samu definiciju rata: nastavljanje politike drugim sredstvima. Ako ta definicija još uvek važi, onda su svi naši stratezi i svi naši zapadni političari idioti, što nije isključeno, ali pre nego što u svemu ovome dođemo do tog ekstrema, zapitajmo se da oni ipak nisu na putu uspeha u vođenju jedne savršeno isprogramirane operacije, koja se u svakom slučaju odvija kao takva.

Kažu: NATO samo pravi greške. Evropa je potpuno nesposobna za bilo kakvu politiku dogovora. Ali NE, upravo je suprotno. Šta radi Milošević? On eliminiše svoje manjine, naročito muslimansku manjinu, naravno, u čemu čitava „bela” Jugoslavija, bilo katolička bilo pravoslavna, stoji iza njega. Ali ne samo Jugoslavija. Čitava Evropa stoji iza njega. Sve evropske nacionalne države imaju problema sa svojim manjinama, autohtonim ili imigrantskim, koji neće nestati. Nacionalne i jezičke manjine i sve što se razlikuje na putu je da nestane ili bude eliminisano. Milošević je barjaktar čišćenja, ali iz političke perspektive, ono se odvija svuda, s onu stranu svih hvalisanja o autonomiji i ljudskim pravima, a sve evropske države kao takve (ne govorim o narodima, ali šta su oni ako nisu ideološka i humanitarna rezonantna kutija informacija) nisu ništa drugo do Miloševićevi saučesnici - željne da ga izbljuju kao svoju nečistu savest i da se pretvaraju da ga kažnjavaju zato što previše dobro (tj. loše, previše brutalno) obavlja prljav posao. Ali ostaviće mu se vremena da ga obavi. Zašto neumorno žalimo što nismo intervenisali pre godinu, dve, tri (a sve to traje već 15 godina), i zašto, zbog kakvog zapanjujućeg nepoznavanja situacije je NATO započeo vazdušne udare a da nije naslutio posledice na tlu (iako su toliki eksperti morali o tome razmišljati mesecima), i zašto ne paralisati odmah srpske snage na zemlji, na Kosovu, umesto razvijanja vazdušne logistike koja je manje ili više beskorisna? Pa dobro, to bode oči - sve postaje jasno ako zamislimo da su vazdušni udari tu da se ne bi intervenisalo na zemlji ili da bi se ta intervencija što je moguće više odložila - dok sve ne bude završeno. Solana je to lepo rekao (a da nije naslutio da okrutno odaje političku istinu ovog rata): „Nećemo ponovo početi pregovore sa Miloševićem (gle: više ne želimo da ga se otarasimo?) dok ne stavi tačku na etničko čišćenje” - što treba razumeti kao „dok ono ne bude obavljeno”. A čišćenje se neumoljivo odvija. U tom smislu ovaj rat - ili bar operacija koja služi kao osnova za ovaj rat koji nam daju da vidimo - odvija se optimalno, na neki način programski. Zato što je Milošević izvršilac evropske politike, istinske, jedine, politike bele, čiste Evrope, očišćene od svih manjina - negativne politike, isključive i integrističke politike, ali zašto se zavaravati, Evropa nema nikakvu ideju pozitivnu samu po sebi, Evropu samo progoni sablast Evrope - iz svih tih razloga sa pretvaramo da se protiv nje borimo, ali uvek prekasno i na loš način. Bili kako bilo, to nije završeno: posle Kosova je tu Crna Gora, kao i Kurdistan, Palestina itd. (tragikomedija „mirovnog procesa” na Srednjem istoku tačno otkriva ovo beskrajno i proračunato „zakašnjenje”).Ali, stvari su još komplikovanije. Jer ako Evropa ima utvrđenu, ako ne promišljenu politiku, politiku buduće koalicije nacionalnih entiteta koji će sami voditi kuću (kako se inače učvrstiti na svetskom planu nasuprot Americi), a ne multikulturnu i multirasnu politiku, sama Amerika isto tako ima, preko NATO-a, utvrđenu strategiju. Pošto se izborila sa komunizmom posle trećeg svetskog rata, hladnog i odmrznutog, pošto je neutralisala i drugu neposrednu pretnju, Japan, zahvaljujući dobro proračunatoj destabilizaciji azijskih finansijskih položaja, Evropa je sada njena meta, a njen cilj da nanosi poraze što je duže moguće prohtevima koherentne evropske multinacionalne zajednice koja bi mogla postati pretnja. Najbolji način za to je razjediniti Evropu, hvatajući je u zamku rata koji ova ne želi i koji uništava njene poslednje prilike, eventualno priskačući u pomoć manjinama (Bosna, Kosovo, Kurdi itd.), sa kojima sama Amerika nema ništa i kojih čitav svet potajno želi da se otarasi - pošto je svetski neprijatelj broj 1 svakako Islam i islamski front, jer se jedini duboko opire mondijalizaciji koja je u toku - tu je istinski front četvrtog svetskog rata. Dakle, neizbežno će pregovarati sa Miloševićem, pustiće ga da preživi (kao i Sadama Huseina), delom da bi se osiguralo čišćenje, delom da bi se pokvarile karte u Evropi. Čak ni prisustvo međunarodnih trupa na tlu (čiju smo dvoličnost upoznali s nastavljanjem masakra u Bosni) neće ništa promeniti. Amerika, dakle, savršeno zna šta hoće - što navodi da poverujemo da su eksperti iz Pentagona geniji (pogledajmo čak i politiku prema Izraelu: svuda održavati čireve fiksacije i destabilizacije, zavoditi red praveći od sebe u isti mah žrtvu i saučesnika dželata). Ali to nije ništa: neumitni tok novog svetskog poretka to želi, a oni su samo izvršitelji. Što se tiče Evropljana, pošto su umešani (a videli smo s kakvim zadnjim mislima) u akciju NATO-a, koja radi na njihovoj propasti, oni upadaju u konfuznu i nerazrešivu situaciju. Svaka država se danas našla između dva suštinska neprijatelja: svojih sopstvenih manjina i Amerike. Upravljati istovremeno novim svetskim poretkom na lokalnom nivou (eliminisati sve heterogene elemente i elemente otpora) i pretrpeti uticaje mondijalizacije visokog stupnja, čija je Evropa, takva kakva se prikazuje, istovremeno i relej i žrtva. Sve je to manje ili više beznadežno. Preostaje utočište humanitarne koalicije, u nedostatku suvisle politike - što je još jedna patetična protivrečnost, jer priskakati u pomoć žrtvama kao žrtvama samo daje blagoslov za uspeh operacije čišćenja. Ali Beneton će tu moći da nađe temu svoje reklamne kampanje, a svako će „ako prestane da puši i tako ušteđen novac pošalje Kosovarima moći da spase dva života u isto vreme.” Dakle postoji fundamentalna dvoličnost u ovom ratu, čiji cilj nije da nas svrsta ZA ili PROTIV. Nemoguće je zauzeti stranu u ratu koji je obmana, koji se odvija zbog drugih stvari i čiji su ciljevi zamaskirani, nepriznati i možda čak nejasni u svesti i jednih i drugih. Savršeno smo nasamareni u smislu ciničnih i tajnih razloga za vođenje ovog rata, koje su ideološki, intelektualni i humanitarni komentari maskirali obilno i sa svih strana. Uništiti Miloševića? To znači ne videti da smo mu mi saučesnici. Prekinuti sve ili ići do kraja čega? To znači ne videti podopredeljenje ovog rata koji nije nikada zaista počeo, budući da nikada nismo zaista želeli da ga završimo, i koji je samo jedna od brojnih epizoda koje će tek proizaći iz jednog sukoba koji to ovog puta zaista i jeste. Odatle dolazi paradoksalna teškoća da se stavi tačka na jedan rat koji nije pravi, čija je dvoličnost potpuna i čiji ciljevi čak neće ni biti ostvareni - ali koji se u stvari odvija, iza te dvoličnosti i pogrešnog rukovođenja, upravo onako kako mora da se odvija. Dakle, apsurdno je, jer nam je podvaljeno i pogrešno smo informisani - što je, isto tako, deo „humanitarne katastrofe” (kakav lapsus! ili je ta katastrofa humana ili je humanitarno već, samo po sebi, deo katastrofe), biti ZA ili PROTIV. Ono što treba obznaniti i izneti na svetlost dana jeste iluzija ovog rata. Realnoj politici (Realpolitik) treba suprotstaviti realnu analizu (Realanalyse) - što ne sprečava navalu reakcija i osećanja koju može izazvati ova hegemonska mondijalizacija. Ali, da bi se protiv nje borili, treba da znamo, iza ideoloških peripetija čiji su deo rat i mediji, ko je zaista na dobroj ili lošoj strani svetskih događanja... Mi zapadnjaci smo na dobroj strani. Odajem počast onima koji su pali sa loše strane. Počast, a ne saučešće. Nema saučešća za žrtve, ali nema ni milosti za one druge.