Ево наставка. Читајте ДА БИСТЕ ЗНАЛИ ИСТИНУ! ЦРВЕНИМ НОЖЕМ У ЗАКОВАНА ВРАТА!

„Истовремено, по формалним резултатима, по оценама које ђаци добијају на часовима и тествима, рекло би се да је све у најбољем реду. За ову појаву, познату као инфлација оцена, одговоран је став носилаца реформи да је циљ школства првенствено да гради самопоштовање детета. Резултат је награђивање осредњости и свођење деце на најнижи заједнички именитељ, све у име идеологије егалитаризма и политичке коректности која захтева не само једнакост стартних услова већ и једнакост исхода. Ово је присутно од обданишта до студија: деца су програмирана да верују у своју јединственост, што их води у дубоки јаз између утиска о сопственим способностима и стварног стања ствари. Наставници су под притиском својих претпостављених да деле одличне оцене шаком и капом.

Чак и на угледним универзитетима, а ово говорим из личног искуства, професори су понекад под притиском да не буду сувише отворени у критикама резултата својих студената, да им се не би повредила осећања, или да им побољшају неку оцену да би им се повисио просек. Ово је изразито присутно ако је реч о припадницима неевропских раса: ако су незадовољни оценом лако могу да професора оптуже за расизам, што је у данашњој клими америчких образовних институција равно оптужби за троцкизам у Москви 1938. Прави губитници су првенствено сами ђаци и студенти ненавикли на критике, ма колико благонаклоне или конструктивне. Стварност ће те младе нарцисе пре или касније сустићи, када своје често оскудне таленте и знања подвргну вредновању тржишта.

...

Просветни лоби је притом прерастао у прави расадник радикалних идеја о улози школе као полигона за социјални инжењеринг. Драстичан пример, из шездесетих година, представљала је примена бихејвиористичке психологије у првим разредима основне сколе. Учитељ је требало да постане приучени психотерапеут, који спроводи теоретске препоруке социјалних психолога у дело.

Експериментисање са школом као социолоском лабораторијом достигло је врхунац са принудним развожењем деце школским аутобусима у често веома удаљене школе, да би се постигла једнака мешавина расног, етничког и социјално-имовинског порекла ученика у разним деловима града или општине. Ово је имало за последицу бекство средњег сталежа у хомогена предграђа где им деца нису била изложена очајном нивоу наставе, насиљу и дрогама - и препуштање градских језгара Америке тихом пропадању. Последице насилне интеграције биле су поразне и за саме расне мањине, пре свега за саме црнце, тако да они међу њима који желе да им деца нешто науче одвајају знатан део често оскудног породичног буџета за приватне или црквене школе у којима још постоји неки ред и посвећеност наставног особља стварном образовању деце.”

„Одговорност за развој детета и контрола над његовим развојем, моралним и интелектуалним, нераздвојне су одлике родитељског ауторитета. Амерички образовни систем већ деценијама систематски тежи да монополизује оба аспекта развоја деце и тиме подрива традиционалну улогу родитеља. Резултат је све већи јаз између традиционалног система вредности, који још увек преовлађује у друштву у целини, и радикалне, заправо револуционарне идеолошке парадигме која се младим нараштајима сервира као једина права истина. Овај феномен добро је познат српским родитељима чија су деца похађала школе после 1945.

Резултат: генерације младих Американаца индоктриниране су да верују у примат појединца над сваким обликом традиционалне заједнице, а поготову породице. Још у претшколским установама деца се подстичу да туже своје родитеље васпитачима уколико су злостављана или подвргнута насиљу – што укључује буквално сваки облик физичке казне, рецимо лаки ударац по стражњици. Чика-Јовина песмица са стихом ”па за уши чупе-чупе, па тупе по туру„ у Америци би била законом забрањена, или евентуално коришћена као доказ варварства мрачних времена пре него што је држава преузела одговорност за васпитање младих, када је још царовало родитељско насиље над децом. Већ у нижим разредима средње школе деци се деле бесплатни презервативи, а девојчицама тумачи да са 16 година имају право на побачај без знања и сагласности родитеља.

Камен-темељац вредносног система на коме почива америчко образовање савршено је јасан: не постоје моралне норме које нису ствар личног избора. Ако ти нешто причињава задовољство, то је ОК. Америчке школе су данас градитељи погледа на свет нове генерације (аффецтиве едуцатион) који ће довести до коначног раскида са системом вредности који би се могао назвати традиционалним; стицање конвенционалних знања је секундарно.

...

И тако, којег ли парадокса, образовни експерименти са децом - мотивисани идејама радикалне левице - производе за самосталан живот неспособне мороне, који су управо оно шта је потребно великом бизнису. Успешна постиндустријска економија добрим делом почива на сервисним и помоћним радницима који су само елемент у информатском циклусу, као што су њихови претходници били елемент на производној траци. Импулси за деловање и даље пролазе кроз појединца, али их диктира систем. Интегрисан у мрежу односа који стварају сопствену ”стварност„, појединац мора да следи системске оквире. Природа као ”објективна„ стварност изван постиндустријског инфо-система постаје за просечан продукт америчког образовања чисто симболична категорија. Зашто је америчка економија тако успешна? Делом зато што је хронични осећај егзистенцијалне несигурности већине Американаца срећно уклопљен са њиховом неуротичном потребом за материјалним добрима, што их чини покорним службеницима; али барем делимично и зато што је, захваљујући америчком систему образовања, редукција човека у пуки људски фактор у информатском низу отишла даље него, рецимо, у Европи (премда је једна од последица глобализације да стари континент убрзано граби истим смером).

Успешна економија такође изискује сталну потражњу за робом, услугама и информатским инпутима кроз незајазљиву потрошњу. И овде се образовни систем показује дораслим задатку. Већина Американаца по изласку из школе научена је да су извори радости и постигнућа спољни њима самима, да се задовољство постиже кроз ствари које се купују. Школа им је способност концентрације срубила на сегменте од по неколико минута, створивши доживотну потребу за убијањем досаде која је поистовећена са недостатком спољних чулних стимулуса. Попут нелечене наркоманије, реч је о зависности која саму себе потхрањује, доживотно.”

Молим вас, обратите пажњу на овај део текста Др.-а Срђе Поповића:

„Већина Американаца по изласку из школе научена је да су извори радости и постигнућа спољни њима самима, да се задовољство постиже кроз ствари које се купују. Школа им је способност концентрације срубила на сегменте од по неколико минута, створивши доживотну потребу за убијањем досаде која је поистовећена са недостатком спољних чулних стимулуса. Попут нелечене наркоманије, реч је о зависности која саму себе потхрањује, доживотно.”

Још једном:

„Школа им је способност концентрације срубила на сегменте од по неколико минута...”

Зашто сам ово издвојио? Зато јер сам запазио да се неки људи жале на дужину текстова које треба да прочитају. У чему је овде проблем? Проблем је у томе, што се они не жале на незанимљив садржај текста, већ на његову дужину. У реду је ако људи нису заинтересовани за неки текст, па неће да га читају. То је сасвим нормално. Али, ако је дужина проблем, онда су ствари сложеније и онда је Др. Срђа Трифковић у праву, то јест: „Школа им је способност концентрације срубила на сегменте од по неколико минута...”. Али, ја бих ово даље проширио, јер се не ради само о деци. Овде се ради о одраслим особама којима је способност концентрације „срубљена”. Зашто? Мој одговор је - такав је систем у коме живе и систем их је направио таквима. Систем их тера да скакућу од места до места, од догађаја до догађаја, незадржавајући се дуго ни на једној ствари. А циљ система на том микрокосмичком (људска душа) је - окултан. Да, циљ система је окултан и он хоће да измени човека да буде неспособан да се дуже сконцентрише на ВАЖНЕ ствари и да систем може да се поиграва са њим као играчи билијара са куглом на билијарском столу.

Зато, у име деце која живе у САД, молим родитеље да прочитају цео текст Др.-а Срђе Поповића.

Хвала вам.

Ево поводом овога што је написала nadjka нешто са мог интернет дневника:

„Ту је још једно занимљиво питање, а то је питање настанка фотографије и филма. О томе сам већ негде прочитао на некој другој дускусионој групи, мислим на ”Коментару„. Зашто је настао филм? Можда је настанак филма само једна од последица општег опадања човечанства, које се може сагледати у деградацији од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, преко преношења знања путем записивања, то јест књига, до фазе када више ни књиге нису довољне, већ људи почињу да користе и слике, то јест фотографије и покретне слике, то јест филм.

То би све могло да се посматра и у светлу неусредсређености на унутрашње, то јест на духовно и ментално велесилије (велесилије = енергија), већ на постепени прелазак на визуелне методе преношења знања, које људима олакшавају памћење. Зашта нам, уосталом, и служе књиге, фотографије и филмови до да нас подсете на неко знање. Посматрано у овом контексту, појава писмености не значи напредак, већ опадање. Сетимо се, такође, наших школских дана, када смо многе ствари учили напамет. Данас је тренд на западу да се што мање учи напамет, већ да се користе књиге као подсетници. Разлог за то постепено одустајање од памћења је да је то доста напорно и да нема потребе да се деца муче, већ да се прелази на подсећање. А зашто се полако губи способност памћења? Зар није све већа огреховљеност људи у свету један од разлога за то?

Па је следећа фаза, можда, не записивање знања на папиру, већ коришћење рачунара, мада се ту ради само о промени медија на који се знање записује, али коришћењем рачунара, када се пише неки текст, слова се више не исписују руком, што је, свакако, вештина која се некада доста ценила, сетимо се само краснописа, већ се укуцавају преко тастатуре визуелним распознавањем које је које слово. Када човек пише руком, онда му слика слова које треба да напише долази из ума. Значи, човек је запамтио облик слова које треба да напише. Када се користи рачунар, човек се ”подсећа„ облика слова које треба да укуца, тако што га тражи на тастатури. Шта би могао да буде следећи корак у опадању човечанства у домену писмености? Можда, потпуни престанак писања руком и прелазак на писање помоћу рачунара, то јест визуелним ”подсећањем„ на то како које слово изгледа.

Дакле, од преношења знања усменим путем, то јест памћењем, до хиперпродукције књига, фотографија, филмова и, у новије, време, дигиталног, то јест рачунарског материјала.

Можда у целу ту причу о опадању човечанства, то јест о губљењу свести људи о важности да се буде уредсређен на унутрашње, спада и појава важности ”имиџа„, то јест приказивања људи и ствари онаквима какви они, у суштини, нису, али какви би волели да буду или како би волели да ствари изгледају. Можда је појава важности ”имиџа„ само одраз људске чежње ка савршенству, које је одавно изгубљено.

+ + +

Гледајући на овај начин на писменост и технологију, испада да наука и технички прогрес немају чисто позитивно значење, већ да су они само производ духовног опадања човечанства услед огреховљености људи.

Значи, писменост као средство за преношење духовног знања, писањем светих књига, јер су умне способности ослабиле. Међутим, поред писмености као средства за преношење духовног знања, она се изродила и у друге облике писмености који не служе само за преношење духовног знања.

А технологија као средство за овладавањем природним стихијама, јер човек више не влада природом духом, то јест природа му се не покорава по Божијој милости, јер се све више огреховљује. Уместо да се људи понашају по ”молимо се за времена мирна„, измислили смо противградне ракете и подигли насипе на обалама река. Појава технологије као одбрана од нас самих, то јест од греха у нама.”